Klizanje...sport u kome je uživala novosadska omladina...

Tereni Novosadskog tenis kluba, krajem tridesetih godina XX veka, leti puni ljubitelja “belog sporta”, zimi su se pretvarali u jedno veće klizalište, jedino u Novom Sadu. Tih godina klizalište Oficirskog doma nije moglo da konkuriše Tenis klubu.

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Kada je vreme pogodno za klizanje, već rano popodne najmlađi ljubitelji klizanja mogli su se primetiti kraj čuvareve kućice, kako sa nestrpljenjem očekuju da se otvori ulaz u klizalište. Za nekoliko dinara oni su imali to zadovoljstvo da projure unakrst, okolo i svugde gde ima slobodnog ledenog prostora. Početnici i oni koji se još nisu oslobodili za “veće podvige”, bili su obazriviji u svojim pothvatima, jer “đavo nikada ne spava” i za čas se mogu naći opruženi na ledu...

Kako se sumrak sve više spušta, tako i klizalište postaje sve punije i punije. Šiparice i dečaci, a zatim i odrasli...devojčice sa obaveznim vunenim kapicama, đačkim bereima ili sa najmodernijim kapuljačama “a la Lucifer”, a muškarci uglavnom gologlavi, bilo sa kačketima, u kraćim kaputićima poput prsluka, postepeno kreću u akciju...

Nako toga kreće najezda “matoraca”, međutim, nisu u stanju da istisnu decu i omladinu sa klizališta. Teren je već pun. Gurkanje i međusobno smetanje je otpočelo. A kada se upale prve svetiljke, klizalište je toliko puno da pravi klizači...klizači-majstori, umesto finesa i pirueta, moraju sve svoje sposobnosti da ograniče na krivudanje, ne bi li izbegli koji sudar, jer je klizalište malo, premalo za toliku novosadsku omladinu...

Mladić i devojka uhvatili se za ruke i hoće da izvedu koju figure u vidu laganog valcera. Figura, naravno, ne može da traje dugo, jer se svaki čas po neko nepozvan umeša. Udarac u leđa, lakat u rebra...Mališan koji se odjednom sapleo i pao među noge igračkog para...ili slaba “bremza” kojeg klizača-soliste, koji se toliko zahukao, da nije mogao izbeći karambol sa grupom početnika...

Pardon ! Izvinite !...čulo se svaki čas.

To su bile svakodnevne scene.

I kibicera je uvek bilo dosta. Oni sa brdašca posmatraju svu tu gužvu, i kako se izdaleka čini više uživaju kada neko dobro “tresne”, nego li kada se načini neka lepa figura. Takvi su novosadski kibiceri. Sa poznijim satima deca su sve ređa, jer su im mamice ili guvernante ozeble i promrzle od dugog stajanja. Energično postavljajući “poslednji ultimatum” da svrše sa onim “još samo malo...”.

Oko osmog sata, samo po gde koji zaljubljeni par, koji ne zna šta je umor, ali koji će verovatno kasnije znati šta je reumatizam, onako osamljen izvodi još neke “šare” po ledu. Pokušavaju i ona i on da “izvezu srce na ledu”...veliko srce, ali kako im noge nemaju pelcer Sonje Heni, umesto srca ispadaju neke čudnovate, sasvim zapletene šare nalik na ondašnju međunarodn situaciju...koja je već polako mirisala na II svetski rat.

I tako...iz dana u dan, sve dok traje mraz i led...je nekada bilo u Novom Sadu...a sada se samo “pripoveda”.