Produktna berza i zgrada berze u Novom Sadu

Prvi znaci nastojanja oko sređivanja ekonomskih prilika, nakon završetka Prvog svetskog rata, javili su se u Vojvodini. To je bilo i sasvim prirodno, jer Vojvodina je sačinjavala naplodniju pokrajnu tadašnje Otadžbine i ekonomski život je bio kud i kamo razvijeniji nego u ostalim krajevima države. Zauzimanje vojvođanskih privrednih krugova, da se u prvom redu istakne na dnevni red pitanje ekonomsko-finansijske konsolidacije, imalo je pored opštih principa uređenja države i svojih specijalnih razloga, među kojima su spadali u prvom redu pitanja valute i izvozne trgovine, a izvoz naših poljoprivrednih roba trebao je da bude od značajnog uticaja pri regulisanju naše valute. Među takvim prilikama javila se potreba osnivanja jedne produktne berze u Vojvodini.

Uporedo sa velikim razvitkom novosadske, a naračito žitarske trgovine, ukazale se u određenim krugovima potreba, da se obrazuje kakav forum, koji će svojim ugledom i stručnim znanjem povodom određivanja cena i ostalih trgovinskih zaključaka, a poznavanjem stvari i prilika uspešno rešavati sva sporna pitanja.

Godine 1920. novosadska žitarska trgovina je neobično napredovala, a to se vidi po podatku da su u Novom Sadu kupovale sve više firme iz Austrije i Nemačke. Kako u pogledu kreiranja cena nije bilo nikakvih merodavnih kriterijuma, a prelazno stanje i pravosuđe bilo je u vrlo nerazvijenom stadijumu, neki žitarski trgovci podneli su predlog o osnivanju Novosadske berze, međutim ovaj predlog primljen je prilično hladno i sa nepoverenjem.

Inicijatori ove ideje nisu odustajali i naglašavali su i dalju potrebu ove korisne ustanove, i uspelo im je konačno da sazovu anketu u prostoriji Trgovačkog Udruženja. Anketa je protekla uz neznatno interesovanje stručnih krugova, pa je izgledalo da će ta ideja o Berzi ostati neostvarena.

Dr. Emil Palić, Stanko Morotvanski i Josip Cvibah, inicijatori osnivanja berze, nisu hteli odustati od svoje ideje, pa su energično nastavili akciju kako bi se vojvođanska trgovina skoncentrisala u Novom Sadu. Na berzu su, kao što je poznato u to vreme aspirirali i gradovi poput Subotice, Sombora i Osijeka, pa je samim tim zasluga inicijatora veća, što nisu odustajali, pored prepreka, dok nisu ideju o osnivanju berze ostvarili. Na taj način metropola Vojvodine nije ostala bez merodavnog foruma, koji je pozvan da daje svoj doprinos u razvijanju trgovine, što se veoma lako moglo dogoditi zbog neodlučnosti nekih faktora.

Početkom 1921. godine dr Emil Palić je pokušavao da dođe do ministra trgovine, ali bez ikakvog uspeha. Posle više pokušaja, uspelo mu je donekle, jer je ministarstvo pristalo, da eventualnu podnetu molbu uzme u razmatranje. Posle ovoga stvari su tekle prilično brzo, jer je molba istog dana potpisana od strane vođe pokreta, pa je dr Palić naredni dan ponovo otišao u ministarstvo, gde je sa Grčićem, upraviteljem Gospodarske Banke, izdejstvovao da će molba biti povoljno rešena.

Ministarstvo je odobrilo osnivanje novosadske produktne berze na osnovu pravila beogradske berze pod uslovom, da je berza dužna sama se brinuti o svom izdržavanju, bez ikakve državne pomoći. Ovaj povoljan zaokret izazvao je potrebu sazivanja nove sednice odbora. Na sednici, koja je takođe bila slabo posećena, izabran je pripremni odbor, a izrada nacrta je poverena Beli Goldu, Arnoldu Sekelju i Josipu Cvibahu. Pripremni odbor je razvio agilnu akciju kako bi osigurali egzistenciju novosadske berze. Kada je prva glavna skupština održana brojala je svega 70 članova. Na skupštini koja je održana 30. maja 1921. godine predsedavao je dr Emil Pušić, ministarstvo trgovine zastupao je Dragomir Rakić, inspektor ministarstva. Na skupštini je izabrana uprava od 12 članova, te berzanski sud od 24 člana. Skupština je izglasala zahvalnost Paliću, Morotvanskom i Cvibahu, što su se toliko zauzeli oko osnivanja novosadske produktne berze.

U prostorijama novosadskog Trgovačkog Udruženja 1. septembra 1921. godine otvorena je berza u Novom Sadu. Novosadski žitarski trgovci su došli u punom broju i započeo je ozbiljan rad, tako imamo podatak da je jedna firma odmah prvog dana prodala dvadeset vagona žita. Prvi predsednik berze bio je jedan od najuglednijih veleposednika tog vremena, Gedeon Dunđerski. 

Berza se u prvi mah borila sa velikim teškoćama, jer na ovom polju potrebno je ogromno stručno znanje i iskustvo. Zanimljivo je, da se uzvici “kupujem-prodajem”, koji toliko karakterišu berze, tada u Novom Sadu vrlo retko čuo. Delovanje berze ispunilo je sva očekivanja, pa su ubrzo berzanski poslovi premašivali i rad ne samo beogradske, zagrebačke i sarajevske, nego i budimpeštansku, bratislavsku i prašku produktnu berzu.

Polagano na novosadsku berzu dolaze i subotički, somborski, velikobečkerečki i pančevački žitarski trgovci, čije učešće u mnogome doprinosi boljem prometu i uspešnom berzanskom radu. Veliku ulogu u radu novosadske berze imala je firma “Balabušić i Drug”, koja je u prvom redu obraćala pažnju organizovanju i snabdevanju pasivnih krajeva, te je na taj način delokrug novosadske produktne berze u velikoj meri proširen, jer su ti komitenti isključivo kod novosadske berze podmirivali potrebe.

Za pravilan rad i unapređenje berzanskih poslova bilo je od preke potrebe da se uspostavi berzanski sud. Član 84. statuta berze jasno kaže: “da svi sporovi koji bi proizilazili iz berzanskih poslova na ovoj berzi zaključenih, moraju se izviđati i presuđivati pred Berzanskim Sudom, i to: kada se vode između lica, koja su u vreme zaključenja spornog posla ili u vreme tužbe bila zapisana kao članovi ili posetioci berze, a nisu pismeno ugovorili nadležnost kojeg drugog suda.”

U kolikoj su meri bile opravdane nade, koje su naši privrednici polagali u osnivanje berze i berzanskog suda, najbolji dokaz pružaju statistički podaci o broju parnica i ekspertiza, vođenih pred tim sudom. Od prvog dana funkcionisanja Berzanskog suda (avg. 1921. god) pa do kraja 1927. godine pokrenuto je i završeno 6.584 sporova. Ekspertiza (parničnih i vanparničnih) održano je u 2.842 slučaja, a ekspertizirano je ukupno 9.259 vagona robe. Velika zasluga Berzanskog Suda nije samo u tome, što je svojim radom rasteretio državne sudove, nego što je svojim uproštenim i stručnim načinom raspravljanja, osigurao brzo rešavanje sporova i time obezbedio brzo namirenje opravdanih potraživanja zainteresovanih stranaka.

Nakon raspada Kraljevine Jugoslavije i formiranja SFRJ, u decembru 1958. godine uredbom Vlade republike Srbije osnovana je Produktna berza Novi Sad. Za razliku od Beogradske i mnogih drugih berzi, berza u Novom Sadu nije osnovana u kafani, već u prostorijama današnje Matice srpske. U vreme SFRJ prosečan godišnji promet preko berze bio je oko 350.000 tona robe, da bi od devedesetih godina promet pao na tek nešto više od 100.000 tona.

Zgrada Produktne berze podignuta je 1926. godine po projektu arhitekte Lazara Dunđerskog. Do Drugog svetskog rata ovde je  Produktna  berza, ali suteren zgrade u periodu 1927–1928 koristi prva  masonska organizacija u Novom Sadu loža "Stratimirović”. Tokom  rata  je bila sedište mađarske tajne policije, a odmah po oslobođenju 1944. ovde se uselila OZNA, ubrzo preimenovana u UDBA, koja je od 1956. do uselјenja u Pap Pavla (1957.) bila smeštena u tek završenoj zgradi Direkcije DTD. Odlukom grada, 1956. godine, ova zgrada biva ustuplјena za smeštaj likovnog fonda Srba, koji je od 1824. godine prikuplјan pri Matici srpskoj.

Zgrada Galerije Matice Srpske danas

Ovoj  zgradi  posle  rata  je  dodat  još  jedan  sprat,  kada  je  u periodu 1956–1958. vršena adaptacija zgrade. Od 1. juna 1958. godine tu je Galerija Matice srpske i zbirka sa preko 3.000 umetničkih dela. U prizemlјu je pet, a na prvom i drugom spratu je devet izložbenih sala. Upravnik Galerije Matice srpske od 1947. do 1978. je slikar Milivoj Nikolajević (1912–1988), a pomoćnik upravnika je Radivoj Kovačević  (1914–1992),  gospodin  Rada,  tako  ga  je  ceo  Novi  Sad  oslovlјavao.

Danas je na čelu te Ustanove izuzetan kulturni radnik, gospođa Tijana Palkovljević, koja nastavlja misiju njenih prethodnika i vrši značajnu kulturizaciju stanovništva Novog Sada, a zahvaljujući svim tim ljudima zgrada Produktne Berze još i dan danas pleni svojim izgledom.

Autor: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Izvori:
“Almanah Novosadske produktne berze”
“Enciklopedije Novog Sada”
“Novi Sad - Hronika 1944-1969.” – V. Vrgović

Fotografije:
Digitalna kolekcija autora