Snežana Golić, pedagog: Kada "roditelj" i "rob" postanu sinonimi, nastaje puno različitih problema

Izazovi današnjeg roditeljstva nisu mali, niti laki. Kroz različite faze odrastanja naše dece suočavamo se sa pregršt pitanja i dilema, preispitujemo se da li smo dovoljno dobri roditelji, analiziramo ponašanje naše dece, a uz to, strahujemo za mnogo toga. Potrebno je, bar s vremena na vreme, prisetiti se šta su suštinske vrednosti koje pružamo našem podmlatku, a naša sagovornica nam u tome pomaže.

Pedagog Snežana Golić je nakon dugogodišnjeg rada u formalnom vaspitno-obrazovnom sistemu prešla u neformalno obrazovanje i preduzetništvo. Rodom je iz Čačka, a već dugo godina je Novosađanka. Supruga je i majka dvoje dece, sina Filipa i ćerke Maše. Kroz dva autorska programa, "Iskrice" i "Faktor", pomaže deci, roditeljima, trenerima, stručnjacima iz srodnih oblasti i firmama. Redovni je saradnik velikih internet portala koji se bave roditeljstvom "Detinjarije" i "Zelena učionica", a u Zavodu za sport predaje budućim trenerima Pedagogiju u sportu. Često je pozvana kao predavač na raznim tribinama i skupovima. Ko prati njen rad, zna da gađa pravo u srž i ne preza da ponekad bude i oštra, ali da itekako uspeva da pomeri stvari sa mrtve tačke.

Sa sagovornicom portala Moj Novi Sad razgovaramo o promenama u roditeljstvu, ali i kod dece, o značaju porodice, o greškama roditelja, popularnosti u društvu, seksualnom obrazovanju, tinejdžerskom dobu...

Radite godinama sa decom. Kakva su deca danas u odnosu na pre? Koje su najuočljivije razlike?

– Mala deca su, uglavnom, ogledalo nas, koji sa njima provodimo vreme. Ista deca su u nekom okruženju "nemoguća", dok u drugom sarađuju, otvorena su, uče, napreduju... Sve zavisi imamo li "ključ" za njihovo poverenje, motivaciju, pa i najiskreniju dečiju ljubav. Deca uglavnom žele zabavu, čvrst oslonac, granice i puno ljubavi. Iako sa svih strana slušamo o velikim promenama, uglavnom negativnim, na uzorku dece od 3 do 10 godina (300–400 nedeljno) ja ne vidim to. Moram priznati da program "Iskrice" pohađaju negovana deca, o kojoj roditelji brinu i gaje vrednosti koje su nam zajedničke, ali ipak sam sigurna da statistika koja ukazuje da četvorogodišnjaci u velikom procentu ne mogu da skoče unazad i slično nisu tačne – više je u pitanju promocija raznih biznisa. Viđam baš malu decu sa telefonima u rukama i to mi se ne dopada, ali ipak su i igrališta, parkovi i šetališta puna srećne dece.

A kakav je slučaj sa decom u nešto starijem uzrastu?

– Što se tiče starije dece, promene su ogromne. Do te mere, da ne govorimo ni istim jezikom. Poslušnost i pokornost na kojoj smo mi rasli, mladi smatraju manom. Građani su sveta, a ne samo Srbije, opet za razliku od nas. Idu kod psihoterapeuta, slušaju i čitaju o emocijama, pomažu sebi da udahnu život punim plućima. Videćemo koliko će biti spremni na kolektivno funkcionisanje jer rastu uz ekran, ali i nas koji ih, često i uglavnom nesvesno, savetujemo da se međusobno takmiče i porede, a ne da sarađuju. Bili smo jako siromašni, pa su nam i pare previše važne. Mi volimo da pričamo drugačije, ali okrenite se oko sebe: naša uverenja su na prodaju u istom procentu u kom deca, kao, ne mogu da skoče unazad. Mladi jure 21. vek, a mi nismo u stanju. Zajedno smo, ali ne živimo u istom vremenu. Bar ja, lično, vidim da ne mogu taj vek da stignem, pa dajem njima vetar u leđa. Ruše lažne autoritete na neadekvatne načine, samo tako znaju. Sve to izgleda kao nevaspitanje, ali vreme je da se zapitamo: Da li je dobro to što mi baš svima ćutimo? Ko je tu u pravu, u stvari? Zajedničko nam je da loše komuniciramo, lako se prepuštamo vređanju. Decu koja nisu imala sreće da se rode u funkcionalnim porodicama je ranije negovao sistem, a sada su sami i prave velike probleme celom društvu. Upadljivi su i deluju kao predstavnici mladih, ali nisu. Predstavnici mladih posećuju biznis konferencije, povezuju se sa mladima iz celog sveta, uče puno u neformalnim programima, prate trendove, ne trpe, cene i vole sebe.

Čini se da su ove generacije roditelja znatno popustljivije od nekih prethodnih. Gde smo najviše "kiksnuli"?

– Kiksnuli smo jer, generalno gledano, nemamo kritičko mišljenje, ni samopouzdanje. Blago izuzecima. Ali, nismo mi ni svesni, ni krivi. Tako smo vaspitani. Tradicionalni sistem je podrazumevao da se pita stariji i iskusniji. Ko može misliti da je to loše? Verujem, niko. Ali je problem nastao kada smo shvatili koliko zlonamernih odraslih ima kontakt sa decom, a deca nisu znala da misle i zaključuju, samo su slušala i verovala. Tu je taj model – slušaj starijeg – pao na ispitu. Tada je vaspitanje krenulo u drugom smeru, ka razvoju dečijeg kritičkog mišljenja i prava da deca kažu "ne želim". Opet je to razumljivo i logično. Ipak, nastao je haos. Kriva je moja struka, pa verovatno i ja sa njom. Plasirali smo nove zaključke, koji su ispravni, ali na pogrešan način. Roditeljima oduzeli pravo na emocije, odmor, dostojanstvo, zabavu... Sve njihove kapacitete usmerili smo u službu "stvaranja srećnog deteta". To je velika zabluda. Sreća i zadovoljstvo su latice rasute po našem najširem okruženju, čitavog života se skupljaju i nisu u rukama naših roditelja. Nije ni sreća naše dece u našim rukama, na roditeljima je da deca osete da je život lep i vredan življenja, da postoji ljubav, da postoji poštovanje prema tuđim i svojim granicama, da pomognu deci da probude strast prema životu, da deci budu tu kad "kola krenu nizbrdo", a ne da se 24 časa vrte oko dece sa pitanjem "Šta ti, dušo, treba?... Budi srećna, budi srećan!". Kada "roditelj" i "rob" postanu sinonimi, nastaje puno različitih poremećaja. Sreće ni na vidiku, samo razvodi, nezadovoljstvo i puno dreke bez razloga. Uplašili smo se od tuge, od normalnih životnih izazova, od neizvesnosti, od grešaka, od svega... Gajimo decu u strahu koji niti je utemeljen, niti nam taj strah nešto pomaže. Deca su deca, deca greše, lutaju, uče, viču, plaču, pa se smeju za dva minuta, deca imaju pravo da ne znaju i ne smeju imati etikete, niti biti nosioci društvenih problema. Deca su sklona velikim promenama, preokretima… Bolje da vidimo šta je sa nama. Naš razvoj je završen (biloški), a mi i dalje često ne znamo ni šta nam treba, ni kako do toga da dođemo. Čekamo onog vođu na kog smo odmalena naučeni, a kad vođe nema, tu ulogu preuzmu deca i život se pretvara u cirkus. Deca vole cirkus. Pa ko na to pristane, neka vežba hod po tankoj žici. Moja mera je: malo tradicije, puno kritičkog mišljenja, puno slobode za mene, puno slobode za decu, traženje pravog, originalnog identiteta (što podrazumeva puno lutanja i grešaka, uspona i padova), život vredan življenja, a ne trčanje za socijalnim priznanjima. Važna je bezuslovna ljubav u porodici, kao i negovanje svih vrsta emocija, jer sve nečemu služe, puno debate i rasprava, može i svađe, samo bez stavljanja pod tepih i "gutanja" svojih misli. Negovanje sopstvenog partnerskog odnosa je za mene jako važno, mislim da deca u krajnjoj priči žele da smo mi zadovoljni i srećni i na to će se nasloniti, a ne obrnuto. Super je što nema samo jedan put i recept, ima ih koliko i ljudi. Zavirite u sebe, pa će vas i deca poštovati. Preduslov je da znamo ko smo i ko nismo.

Koliko je za razvoj deteta bitna kompletna porodica, u klasičnom smislu? Šta su otežavajući faktori u vaspitanju kada je rodiljelj samohran? Takođe, koliko su za decu bitna familijarna okupljanja, npr. nedeljni ručak, porodične proslave i slično?

– Kompletna, funkcionalna porodica je važna, svima je tako lepše i lakše, ali nije presudna. Za razvod nekada postoje realni razlozi, ali sve češće vidim da je razlog niska sposobnost komunikacije, koja se relativno lako uči i može da pomogne u savladavanju bračnih problema. Moj savet je – nikako razvod pre posete psihologu. Ono što smatram izuzetno štetnim je upoznavanje dece sa mnogo novih partnera i izlaganje njihovim uticajima. To često viđam i duša me boli zbog toga. Država bi morala više da pomaže samohranim roditeljima, jer mi se čini da se nekada uparuju tako loše i prečesto samo iz ekonomskih razloga. Samohrani roditelji pokušavaju da postignu za dvoje, što mora i što ne mora. A nema potrebe. Za zdrav razvoj deci nije neophodno baš sve što je ponudi. U toj trci za novcem i razvoženju dece tamo-vamo, taj jedan stub porodice posustane, savije se ili padne i tu kreću pravi problemi. Onda nema ni energije, ni nežnosti, ni topline... A deca, pre svega, od toga rastu u pametne ljude, a ne od svih petica i 101 vannastavne aktivnosti. Drugi problem može biti preterano popustljiv vaspitni stil, kao pokušaj nadoknade kompletne porodice. To je velika greška.

Šta nikako ne govoriti deci? Ovde mislim na neke od uobičajenih fraza koje mogu da naprave štetu u njihovom kasnijem životu...

– Mislim da smo kao papagaji sa molbom da se ukazuje na greške u ponašanju, a ne da se vređa osoba, ali i da se suzdržimo od poređenja sa drugom decom. Još je važnija energija između dece i roditelja, taj osećaj bezuslovne ljubavi koji je deci neophodan za izgradnju čvrstog životnog temelja. To znači da svi u porodici znamo da nismo savršeni, da imamo mane, ali da nas to ne ometa da se volimo najviše na svetu. To je u suprotnosti sa stalnom prezentacijom deteta kao savršenog. Možete li zamisliti kako se oseća dete kom se mama nije obratila tri sata, spremala se za goste, a kad su gosti došli uporno je isticala isključivo dobre osobine i uspehe deteta, a svaku, i najmanju manu, je krila. Dete na taj način shvata da istina nije dovoljno dobra, da mama ustvari nije zadovoljna. Eto, ovde nema ružnih reči, ali je primer lošeg uticaja na dečiji razvoj i urušavanje samopouzdanja. Sa druge strane, nekada i loše reči, uz gestikulaciju koja nedvosmisleno pokazuje ljubav, neće ostaviti ožiljak… Najveći značaj i najjači uticaj imaju iskrena osećanja, koja uvek nađu svoj put do dece, koliko god se mi trudili da ih upakujemo.

Koje su, s druge strane, neke afirmativne fraze koje mogu doneti korist našoj deci ukoliko ih ponavljamo?

– Svako dete je svet za sebe. Ne volim napamet naučene rečenice, ali, na primer: "Volim te uvek i zauvek, i kada grešiš i ako viknem i kada nemam vremena i kada sam nervozna, kada dobiješ pet i kada dobiješ jedan… Uvek te isto volim!"

Mnogi se roditelji plaše dolaska tinejdžerskog doba, pogotovo u današnje vreme, kada odasvud vrebaju razne opasnosti. Čime bismo ih mogli bar donekle umiriti?

– Svi smo u tom "sosu" i to je zato što su nam deca zdrava i mogu da idu bez nas. Trebaće nam i sreće, na to ne možemo da utičemo. Čitati o tom osetljivom životnom periodu je važno za celu porodicu. Moja preporuka je Psihopolisovo izdanje "Tinejdžeri", autor je Najdžel Lata. To je jedna od knjiga koja ne gleda decu kao anđele, a roditelje kao robove, već pazi na sve aktere podjednako, podrazumeva da smo samo živa bića, a ne roboti, da svi imaju emocije, a ne samo tinejdžeri. Realna je, duhovita, pitka i svima razumljiva. Kome je gruba, taj nije imao dovoljno posla sa tinejdžerima. Tinejdžeri su deca, a ne odrasli. To ne smemo da zaboravimo.

Od kojih faktora najviše zavisi ponašanje dece?

– Ima baš puno teorija. Ja verujem u prepoznavanje i poštovanje crta sa kojim se deca rode, dakle prilagođavanje vaspitnog stila osobenostima deteta. Do istih porodičnih vrednosti može se doći različitim putevima. Kako deca rastu, tako uče i ugao gledanja na život, i tu vidim naš jak uticaj, mada se tu i genetika meša, pa su neka deca sklona radosti, a druga navijena na brigu. Vaspitnim stilom koji je dobro odabran, svima se može u značajnoj meri pomoći. Upozorila bih na sklonost da se dobrota deteta poistovećuje sa ocenama – to nikada nije imalo smisla.

Čuvena tema – ako naše dete neko udari, da li da ga učimo da mu vrati ili da se povuče... Šta je Vaš savet?

– Deca imaju prirodnu reakciju da se brane. Ako to ne urade, postoji neki razlog. Posavetovati "Pa,, vrati" je otkrivanje tople vode i pomaže isto kao kada bi ženi od 55 kg dali savet da vrati mužu od 100 kg. Ta tema je komplikovana. Mislim da svako ko sebe vidi jakim može i sam toga da se seti. Deca se, pod svim zabranama, i dalje tuku, a zamislite kada ih još i posavetujemo da je to pravi način... Kako bi škola tada izgledala? Ako je neko slabiji, gađao bi stolicama i kamenjem ili gurao niz stepenice? Dečije čarke pretvarale bi se u tragediju. Tuča je zabranjena u školama, najstrožije. Svi akteri su krivi, jer ni detektor laži ne pomaže u procenama "ko je počeo", a ko je isprovociran. Sve u svemu, tuča na poslu je uglavnom za otkaz, a škola je priprema za poslovno okruženje, pa su te stroge zabrane sasvim jasne. Najbolji savet, po mom mišljenju, je biti glasan u tim situacijama, verbalno se oštro braniti (to može da se vežba sa decom). Na primer, jako, jako glasno uz govor tela ka napred: "Nemoj da me diraš", kako se ne bi povukli iz konflikta, jer to deca nekad tumače kao slabost, a i da bi privukli pažnju odgovornih. Važno je socijalno biti vešt (i to se uči), ne nasedati na provokacije, naučiti taj dvosmisleni jezik, neophodan za takve situacije… Pitanje nad pitanjima je: Kakakv smo im uzor?

Biti popularan u školi – šta to danas podrazumeva i koliko ima veze sa materijalnim statusom?

– Oduvek, u višim razredima osnovne škole su popularna deca koja krše pravila. To loše utiče na svu decu. Na taj način, pogrešnu vrednost usvajaju i deca koja nisu tako vaspitana, ne prija im to, ali vide da je prihvatljivo među vršnjacima i pokušavaju da se uklope. Već sa početkom srednje škole, to se menja. U nekim školama na još gore, a u nekim na bolje. Roditelje jako zbunjuju ti periodi i teško im je da nađu granicu. To je mač sa dve oštrice – uvek nešto gubiš, a nešto dobijaš. Kome si dobar – školi i roditeljima ili vršnjacima? Nažalost, često su to dve krajnosti. Naravno, ovo je generalizacija, od odeljenja do odeljenja je drugačija atmosfera. Sve to puno zavisi i od odeljenjskog starešine. Kao i u svemu, i tu treba imati malo sreće. Materijalni status igra ulogu, kao i kod odraslih. Mi smo siromašna država, raslojavanje je u toku, pa je to očekivano.

Po Vašem mišljenju, koliko bi bilo korisno seksualno vaspitanje u školama?

– Naravno, bilo bi jako korisno. Ali i ta ideja je zloupotrebljena. Deca upoznaju sebe, istražuju, jako se menjaju iz meseca u mesec. Sada, umesto da im bude lakše, "borci za slobodu" su im polepili puno etiketa i naveli ih da se jako rano izjašnjavaju o seksualnoj orijentaciji, da to forsiraju u razgovorima, dele svoju intimu i gde treba i gde nema potrebe… Umesto slobode, deca su tim "edukacijama" dobila etikete. To mi se ne dopada.

Kako na primerima svojih grešaka možemo decu uputiti u život? Koliko biti iskren sa njima, u smislu da smo i mi nekad nešto pogrešili?

– Deca su mnogo pametnija nego što smo mi skloni da verujemo. Naravno da će shvatiti tačno ko smo sad, ko smo bili, gde smo pogrešili i kako smo to ispravili ili nismo. Sa svojom decom ja sam potuno otvorena. Osnova mnogih problema je strah od greške. Naš vaspitno-obrazovni sistem stoji na temeljima straha od greške i kritike, uči nas da je to jako loše i da ne bismo to sebi smeli da dozvoljavamo. Tako nam seče krila. Čim počne život, dolaze i greške. To je sasvim normalno i ne treba od toga praviti dramu. Svi grešimo, razlika je samo u tome ko na istom mestu greši više puta, na to mu treba skrenuti pažnju. Praviti se bezgrešan je apsolutno besmisleno. U svemu tome, treba se čuvati situacije u kojoj dete nama postaje roditelj. Decu ne smemo opterećivati temama za koje nisu spremni. Dakle, istina da, ali kada i u kom obliku je ključno.

Često pitanje roditelja na koje nailazimo: kako da učim svoje dete pravim vrednostima, kad vidim da ovaj svet danas ne ceni prave vrednosti?

– Svet ceni prave vrednosti. Moj ceo svet stoji na pravim vrednostima. Mnogo dobrih ljudi je svuda oko nas. Pitanje je da li smo mi dovoljno dobri za njihovo društvo. Oduvek je bilo dobrih i loših ljudi, prevaranata i poštenih. Nije to samo naše breme. Pogledajte citate iz 1250, 1350, 1550. godine... Uvek je aktuelna borba protiv koristoljublja, prevara, izdaja… Kada nekoga ko veruje u ljubav i dobrotu uveravate da to ne postoji, činite zločin.

Koje su prednosti i mane našeg školskog sistema danas?

– Uglavnom je neupotrebljiv i nervozan. Čast izuzecima, koji kroz izuzetno jak uticaj na mlade, gotovo fanatičnim borbama menjaju ovo društvo na bolje, šireći um i iskustvo naših mladih ljudi. Ali sve u svemu, srušila bih ga skoro do temelja i gradila potpuno drugačije. Pre svega na činjenici da ćemo svi učiti do kraja života i to iz najveće biblioteke na svetu, a uz pomoć veštačke inteligencije. Dostupno nam je iskustvo, predavanja i istraživanja iz celog sveta. Tokom svake noći ovaj svet se promeni. Formalno obrazovanje gubi tu trku, sem ako se orijentiše na istraživanje i mentrorstvo kroz istraživačke aktivnosti đaka. Međutim, i ove godine će neka deca gubiti poene na testovima ako neku bitku, koja se desila pre tri veka, smeste u jednu godinu kasnije, nego što se priča da se dogodilo. Banalizujem, ali razumećete me, nadam se.

Koja bi bila Vaša poruka za roditelje?

– Zastanite! Odvojte vreme da se pogledate u oči sa decom i partnerom, da se zagrlite, šalite, smejete... bez gledanja na sat. Zaustavite svet na kratko, bar jednom dnevno. I ispred ogledala ostanite malo duže. Pronađite odgovor na pitanja: kada se osećam dobro, ko sam i šta hoću i priuštite to sebi. I deca vole kada smo mi srećni i zadovoljni.

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević