Tatjana Ječmenica Jevtić: Sparing meč sa Monikom Seleš bio mi je kao finale Rolan Garosa

Malo je gradova u svetu koji mogu da se podiče da su u vrhu svetskog tenisa imali čak dve svoje sugrađanke. Novi Sad je po tom pitanju zaista poseban jer je dao Moniku Seleš, dvostruku osvajačicu Rolan Garosa, ali i Tatjanu Ječmenicu Jevtić, aktuelnu selektorka Fed kup tima Srbije.

Ime Tatjane Ječmenice Jevtić ponovo je u žiži domaće sportske javnosti, jer je na čelu Fed tima Srbije u tenisu uspela našu žensku tenisku reprezentaciju iz Evro-afričke zone u Svetsku B grupu. Krenula je sa mladim snagama, a na poslednjem meču protiv Paragvaja pridružile su joj se i Ana Ivanović i Jelena Janković koje su, što sa klupe, što sa terena doprinele plasmanu u drugu grupu svetske lige zemalja u ženskom tenisu. Ječmenici je ovo drugi put da je na čelu ženske reprezentacije. Za nepunih pet meseci od preuzimanja selektorske pozicije, rezultati su stigli.

– Po završateku takmičarske karijere, odmah sam prešla u trenerske vode, 2003. godine osnovala teniski klub "Ječmenica" i 2005. preuzela Fed kup reprezentaciju Srbije i Crne Gore. Mislim da je to bilo prerano za mene, jer za takvu poziciju ipak treba malo više iskustva. I deset godina kasnije, kroz sticanje iskustva rada sa takmičarima svih uzrasta, uz prethodno znanje koje imam kao igrač, uspela sam da sve to zaokružim i odgovorila izazovu sa ciljem da probamo da napravimo nešto,  što se pokazalo kao dobro – kaže Tatjana Ječmenica Jevtić za mojnovisad.com.


Da krenemo od Vaših teniskih početaka. U tenisu ste se obreli slučajno?

– Moja tetka je bila reprezentativka u stonom tenisu, pa sam po njoj i ime dobila. I moja mama je nekad igrala stoni tenis, tako da sam krenula na stoni tenis. Međutim, braća od ujaka su trenirali tenis pa sam i ja, kao mlađa sestra, htela da treniram tenis. I roditelji su me upisali u drugi klub, da im ne smetam. Počela sam da se bavim tim sportom kako ne bih bila na ulici, već imala obaveze. Ali, kod moje mame je uvek bilo pravilo - ako nešto radiš, ili to radiš kako treba, ili ne radiš, tako da smo svaki trening morala da odradim korektno. Nisam, zaista imala nikakvih ambicija. Štaviše, kada sam davala intervjue kao mala na pitanje ko mi je idol, odgovara sam da ih nemam. U to vreme, iskreno, soba mi je bila oblepljena posterima automobila i motora i stvarno nisam imala nameru da postanem poznata u tenisu. U to vreme harale su Monika Seleš i Aranča Sančez i na meču u Novom Sadu između te dve teniserke sam sakupljala loptice i to mi je bilo super. Međutim, talenat i rad dali su rezultat i počela sam da postižem sve bolje rezultate na nacionalnom nivou i postala sam član reprezentacije.

Kada ste ušli u svet profesionalnog tenisa?

Kada sam imala četrnaest godina uvedene su sankcije našoj zemlji i nisam mogla da učestvujem za A reprezentaciju, odnosno ni na jednom juniorskom turniru. Onda je tata rekao mami da će nam platiti put na Maltu, jedan vikend da odemo turistički. Tamo su bile kvalifikacije na fjučersu, pa je bio plan da to odigram i sa mamom odem u šoping. Međutim, ja još tada nisam bila rangirana i prvo sam ušla u veliki žreb, prošla kvalifikacije jedno četiri-pet kola i došla skroz do finala gde sam izgubila od takmičarke koja je tada bila 250. na WTA listi u tri seta, a ja sam platila danak velikom broju mečeva koje sam igrala do finala. Nakon toga rekli su „vidi šta mala može“, usledio je satelit turnir u Bugarskoj u Varni koji sam osvojila i jako sam brzo ušla među 300 igračica svetske liste i za koju godinu u prvih 100. To su sve bili preveliki rezultati i prerani za mene, jer moj mozak to nije jednostavno mogao da savlada i nikada nisam imala takve ambicije. U drugom kolu Ki Bis Kejna sastala sam se sa Arančom Sančez koja je u to vreme bila prva na svetu. Velika sala, kamere, publika...neverovatna scena za jednu mladu igračicu koja je do pre koju godinu toj istoj Aranči skupljala loptice u Novom Sadu.


Osim sakupljanja loptica na njenom meču sa Arančom Sančez, da li ste imali prilike da upoznate Malu Mo?

– Jesam. Na Rolan Garosu trenirala sam pored centralnog terena. Na malim tribinama susednog terena za trening počeo se okupljati svet, i nije mi bilo baš jasno šta se dešava. Odjednom sam videla Karolja (Seleša, Monikinog oca) koji me je pozvao da dođem na teren pored. Tamo me je čekala Monika i sat vremena sam sparingovala sa njom. Za to vreme ja sam bila van sebe, nisam uopšte razmišljala na sledeći meč, igrala sam sparing kao da je to takmičarski meč, dala sam sve od sebe i udarala lopticu dok mi nisu popucale skoro sve žice na reketu. Taj sparing za mene je bio kao finale turnira. Zapravo tih godina imala sam prilike da igram sa svakom od igračica iz prvih 10 na nekom od turnira: Aranča Sančez, Meri Pirs, Kimiko Data... sa svima njima sam odmeravala snage u drugom-trećem kolu većeg turnira,

Vaša karijera teniserke bila je vezana za jednog trenera i, kako se čin,i završila se njegovom smrću?

– Moj trener je bio Dragan Ćirić - Šeki, koji je sa mnom radio od devete godine. Nikada nije bio na terenu, već je sedeo u stolici, ja sam imala sparing partnere i govorio mi šta da radim. Kada je Dragan Ćirić poginuto, tu se zapravo i završila moja karijera, jer nismo mogli da pronađemo trenera jedno vreme. Desila se i povreda i sve se to odužilo, padala sam na rang listi i kada krene voz nizbrdo onda ga je teško zaustaviti. Tako da kako je moj uspon počeo spontano, tako je i prestanak igranja bio sticaj okolnosti. A imala sam dvadesetak godina.


Digli ste ruke od profesionalne karijere, ali ipak niste digli ruke od tenisa...

– Ja sam sportski tip i volim tenis i trenerski poziv. Volim da sam na terenu, da trčim i taj rad sa decom mi odgovara. U klubu imam decu od tri do šest godine ali i profesionalce. Prosto, bilo je šteta da svoje znanje i iskustvo igranja profesionalnog tenisa ne iskoristim kroz rad sa drugima. Premišljam se s vremena na vreme da li da dalji rad nastavim sa jedinim takmičarom, ali deca su vezana za mene i teško mi je da ih ostavim. Ali videću šta će biti u budućnosti.

Da li je iz vaše škole proistekao neki šampion? Šta je formula za uspeh u tenisu?

– Recimo, Dušan Obradović počeo je u mojoj školi da trenira kad je imao 3 godine. Sada ima 13 godina i među prva tri je u državi u svojoj konkurenciji. Ali da bi se u tenisu ostvario uspeh nije dovoljan samo talenat. Ima mnogo rada i odricanja. Za uspeh su potrebni i roditelji koji treba da imaju ambicije, ali ne da budu preambiciozni, jer to previše opterećuje dete. Naravno, finansije su od velike važnosti, jer je sve to jako skupo. Teniski treninzi su najmanja stavka. A tu dolaze oprema i putovanja po turnirima. Samo za neki turnir u Beogradu treba roditelju 150 evra. A on, recimo igra svaki vikend. A o putovanjima u inostranstvo da ne govorim, jer se mora obezbediti i prevoz i smeštaj. I mnogo je tu ulaganja. Tek kad teniser odraste, postane profesionalac i počne da ostvaruje uspehe, e tada se novac počne vraćati da se pokrivaju troškovi. A to znači da je u prvih 150 na svetskoj listi.

Činjenica da nikada više nismo imali teniserki i tenisera koji su u vrhu svetskog tenisa nego u poslednjoj deceniji. U ženskoj konkurenciji čak četiri igračice su u prvih 100 WTA liste?

– To je ogroman rezultat, ako uzmemo u obzir činjenicu koliko ljudi trenira tenis u svetu. Praktično svaki hotel na zapadu ima teniski teren. O teniskim kampovima i klubovima da ne govorim. A mi imamo Novaka kao prvog na svetu, a to su bile i Jelena i Ana. To je veliki rezultat i to je jako teško dostići. Imamo i nove generacije Jorovićku, Krunićku koje obećavaju. Ne moraju da budu u prvih 10 ali i to je značajno. Mi u vreme Monike Seleš nismo imali nikoga u prvih 100, onda sam došla ja i takođe bila jedina. Ovo sada jedna lepa priča koja obećava i to je stvarno veliki rezultat.


Kad pogledate unazad na tenisku karijeru, da li ste zažalili za nečim?

– Kada o tome razmišljam, meni se osećanja stalno mešaju. Moram da istaknem da zaista nisam imala roditelje koji su od mene hteli da imam najbolje rezultate i da budem mašina za pravljenje para. Mnoga zvučna imena iz sveta tenisa su govorila mom ocu da imam potencijal da uđem u prvih 10. Onda je tata išao logikom da “kada već stručnjaci to o njoj kažu, što joj ne bih pružio šansu“. I zaista je krenulo dobro, napredovala sam. I možda mi je krivo što nisam iskoristila šansu koju mi je bog dao, jer sam igračice, koje su kasnije bile u prvih 10, tada pobeđivala na turnirima. Ali, što kaže moja majka - ko zna zašto je to dobro i šta je moglo drugo da se dogodi. Ne žalim. Dobro mi je. U sportu sam i radim ono što volim.

Nije bilo lako vratiti Jelenu i Anu u reprezentaciju?
– Jelena se pre tri godine oprostila od reprezentacije. Pred naš meč u Budimpešti protiv Mađarske, Jelena je trenirala na terenu pored našeg gde smo odrađivali pripreme. Ohrabrivala sam je da se vrati i isticala da je to i njena želja u dubini duše. Jelena je napustila reprezentaciju jer je, između ostalog, bila razočarana odnosima u timu, iako je pre toga deceniju bila na raspolaganju nacionalnom timu i svim srcem učestvovala u svakom meču nacionalne selekcije. Ipak, prevladala je ljubav prema reprezentaciji i vratila se. Iako joj se pogoršala povreda stopala i nije mogla da nastupa u Novom Sadu, pa čak je otkazala i turir u Štutgartu, prišla mi je tokom meča Srbije i Ekvadora, kada su Ekvadorke smanjile na 2:1 i rekla da ako bude gusto spremna je da izađe na teren i na jednoj nozi i pokuša da da donese pobedu. To je samo potvrda koliko je ona vezana za reprezentaciju i trebalo je kroz razgovore u njoj probuditi tu želju i volju. Što se Ane tiče, ona je pred Budimpeštu rekla da je povredila prst, ali je sad odlučila da učestvuje. Nadam se da će odlučiti sledeći put da učestvuje jer nam je njena pomoć neophodna. Jelena i Ana i njihovo iskustvo sigurno su mnogo pomogle našim mladim igračicama i dale im vetar u leđa i želela bih da sa njima uđemo u Svetsku grupu jedan i tamo napravimo dar mar.