Dobro jutro, Novosađani, sve je prolazno samo je zlo večno

Razmišljam pet minuta da li da stavim ovakav naslov pa da me opet kritikuju ružičasti cvikeraši, koji će da pišu kako je Novi Sad divan, a ja samo mračim. Naravno da je naš NS divan, još uvek, ali, kakvi smo mi?

Sve kojima je toliko divno poslednjih godina ovde da to dodatno ističu pa na svaki negativan događaj, na svako ubistvo, maltretiranje, krađu, ucenu, proneveru, sramotu... kažu kako smo mi hejteri i ne volimo svoju zemlju pitam: "Na kojim ste vi drogama ili – subvencijama?".

No, da se vratim temi – bedi i zlu...

Agonija se nastavlja

Danka je nestala, Danka je mrtva – ubijena, Danke nema... 

Znamo sad i ko ju je ubio, ali iz nekog razloga, njeno telo nije pronađeno što povećava spekulacije i teorije zavere. Svakom kome je stalo do svog mentalnog zdravlja, a ne mora da prati ova dešavanja, savetujem da pogleda jednom dnevno na nekom normalnom mediju šta se desilo i da se vrati u svoj mir, ako ga ima.

Jer prošlo je pet dana od kada nas je predsednik države (?!) obavestio da je devojčica mrtva i kad god, nakon tog četvrtka, pogledam vesti u kojima se spominje ova tragedija, vidim kako policja traga za njenim telom, po đubrištima, neprohodnim terenima, kanjonu, jamama... Samo kad pomislim da se to telašce nalazi na nekom ovakvom mestu, sâmo, okruženo đubretom ili čim god, pored svih strašnih stvari koje su se desile od kad smo saznali da je nestala, samo to je dovoljno da izgubite osmeh bar za taj ceo dan.  

Ali za sve to vreme, tabloidi pumpaju najgore stvari, i pored svih upozorenja da to ne čine jer, šta njih briga za nečiju tugu, važan je klik, a i ako ih kazne, nije frka jer sve to mi plaćamo!

Savet za štampu: Prestanite sa sramotnim izveštavanjem o smrti deteta

Samo želim da se nađe njeno telo i da se sahrani, da njeni roditelji i bližnji imaju gde da zapale sveću i odnesu cvet.

Dadino telo je nađeno...

Trideset godina, nečiji ceo život, prošlo je od kada je pronađeno telo jedne hrabre novinarke koja, kako kaže njena sestra "nije bila sklona pravljenju kompromisa", a mi još uvek ne znamo šta se dogodilo tog kobnog dana.

Uzrok smrti Dade Vujasinović nepoznat i posle 30 godina

Dadina sestra kaže i da je čudi zašto se u Srbiji proganjaju novinari, a ne oni o čijim nedelima ti novinari pišu. Zaista, jedno veoma logično pitanje na koje bi odgovor mogla da dâ hejterka u meni – zato što su ljudi zli.

Ali, pošto, kao i uvek, pokušavam da nađem bar delić dobra u zlu koje nas okružuje, u ovom slučaju, ponovo ću citirati ovu dostojanstvenu ženu: "Dada je do poslednjeg trenutka radila ono što je volela i živela na način na koji je smatrala da treba – život dostojan čoveka za koji je ona smatrala da ona treba da bude".

Zato se o Dadi Vujasinović, čini se, kako vreme odmiče, priča sve više i ona polako dobija obrise heroine, a oni koji nas svakodnevno truju, varaju, pljačkaju, ubijaju u pojam i, čak, i zapravo ubijaju – po njima se, nadam se, za 30 godina ništa neće zvati... "lalalalalalalla"

 
Teško je nama s nama, a kako je tek životinjama...

Za poslednja dva dana, bez ikakvog traženja po internetu već, ono, "iskočilo mi na Fejsu" – u nedelju: svedočenje planinarke koja je u blizini Paragova naletela na mladog srndaća kog je udario auto. U najboljoj nameri da mu pomogne, pozvala je policiju, pojavio se čovek koji se predstavio kao zaposleni u Javnom preduzeću "Nacionalni park Fruška gora" i bez ikakve empatije, a i mešanja u svoj posao, zaključio da životinji nema spasa i izjavio da joj je mesto na mrcilištu. Žena koja je sa nesrećnom životinjom provela više od sat vremena insistira na tome da je srndaću bila povređena jedna noga.

Pitanja o ovom slučaju uputili smo JP NP Fruška gora i željno iščekujemo odgovor.

Trovanja

Malo-malo pa neko od Novosađana koji brinu o napuštenim životinjama izjavi kako im pojedini sugrađani prete, između ostalog, i trovanjem pasa i mačaka koji im iz nekog razloga smetaju. Neki od tih zlih ljudi i ispune svoje pretnje.

Napuštene duše često odu u mukama, a mi ni ne znamo jer nismo s njima i onda neko javi Zoohigijeni da pokupi njihova tela...

Malo više saznamo kada od otrova strada vlasnička životinja, a to se desilo juče kada je naš sugrađanin s Telepa objavio kako je njegov pas umro nakon što se otrovao. Nije pomoglo ni što su u roku od nekoliko minuta bili kod veterinara. Koliko je još pasa, mačaka, ptica... uginulo od toga, a pitam se, da li oni koji su učinili ovo krivično delo razmišljaju da je na otrov moglo naići i dete...

O tome koliko životinja strada u saobraćaju, koliko ih je izbačeno, izgladnjivano, zlostavljano, ubijeno na sve moguće načine trebalo bi pisati poseban tekst, ali zaključak je isti: možda i nisu svi zli, ali su bar neodgovorni što je često dovoljno za njihovu nesreću.

Bravo! 

Hajde sad malo da demantujem sebe i da  završim u pozitivnom tonu jer svi znamo da mi umemo da budemo humani i dobri kad se samo malo potrudimo.

Na inicijativu GP Bravo u nedelju je za samo tri sata, u našem gradu skupljeno više od 550 kilograma (!!!) hrane i lepa količina novca. Sve to je prosleđeno životinjama o kojima je brinuo Ivan R. Ivanović, čovek koji se nije štedeo kada je trebalo da se pomogne napuštenim psima pa su zato iza njega ostale 74 čupave duše. Naš dobri novosadski duh pokazao se još jednom i ovaj put odneo pobedu nad zlom.

Idemo dalje i ne predajemo se jer život je borba, a borba protiv zla je jedna od najvažnijih.