Prof. dr Svenka Savić, lingvistkinja: Emancipacija žena je i muškarce promenila nabolje

Kao profesorka na fakultetu, osnivačica Ženskih studija, balerina i autorka više knjiga iz oblasti jezika i igre, svojim naučnim zalaganjem i društvenim angažovanjem stekla je izuzetnu reputaciju u našem gradu i šire. Celog života aktivna je u borbi za ravnopravnost žena, a doprinose na poljima svog delovanja ovenčala je i nezanemarljivim brojem priznanja.

Svenka Savić rođena je 1940. godine u Gospođincima, a već tokom osnovne škole preselila se u Novi Sad, gde je paralelno završila gimnaziju "Jovan Jovanović Zmaj" i Srednju baletsku školu. Na Filozofskom fakultetu u našem  gradu diplomirala je na Katedri za južnoslovenske jezike, a magistrirala na studijskoj grupi Lingvistika, dok je doktorat stekla na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radni vek provela je kao profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je predavala nekoliko predmeta. Od strane Senata Univerziteta u Novom Sadu izabrana je u zvanje profesora emeritusa. Članica je Izvršnog odbora Evropskog društva lingvista, studijski je boravila i predavala kao gostujuća profesorka na univerzitetima i institutima širom sveta.

Osnovala je Ženske studije i istraživanja "Mileva Marić Ajnštajn" u Novom Sadu i Centar za rodne studije u Beogradu. Bavila se i baletom, bila je članica SNP-a i baletska pedagoškinja, te iz te oblasti izdala i više knjiga, kao i mnogo naslova iz oblasti jezika. Dobitnica je nekoliko nagrada, između ostalih nagrade Izvršnog veća AP Vojvodine za razvoj rodne ravnopravnosti, zlatne medalje Jovan Đorđević Srpskog narodnog pozorišta, priznanja za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije i medalje za kulturu za ukupno stvaralaštvo Zavoda za kulturu Vojvodine.

Sa našom sagovornicom pričali smo o značaju upotrebe jezika na postizanje boljitka u društvu, položaju žena danas, borbi za rodnu ravnopravnost, poimanju feminizma, 8. martu...

Ljudi su Novi Sad...
 

U kakvom Vam je sećanju ostao Novi Sad iz perioda rane mladosti?

– Završila sam obe srednje škole juna 1959. godine, dakle pre 60 godina. I tada i sada je Gimnazija imala isti prestižni status u gradu, i svojom zgradom i svojim renomeom podseća na to. Ona nepromenjeno traje. Međutim, Srednja baletska škola nikada nije imala svoju zgradu, nego je bila "u gostima" svih ovih 70 godina po raznim mestima i, evo, konačno će je dobiti Novi Sad u 2021. godini. To je zaslužila svojim renomeom koji je izgradila. Sećanja na obe mi je drago. Ali ono što ne zaboravljam jesu ljudi, ljudi, ljudi su Novi Sad.

Kakav je naš grad danas? Šta Vam se dopada, da li mu nešto nedostaje, šta biste promenili?

– Ni naš grad nije pošao drugim putem razvoja (niska gradnja, puno zelenila, mnogo prostora za igru dece i smirivanje starih), verujem samo da će usporiti na tom putu i da ćemo od novog ekološkog pokreta u svetu svi imati nova saznanja kako veliki gradovi treba da obezbede dobar život svim građankama i građanima.

Koja su Vam omiljena mesta u gradu, gde volite da provodite vreme?

– Kao i većina Novosađana i Novosađanki – negde pored Dunava. Fakultet je na Dunavu, vidimo ga iz svih učionica i seminara. To je velika privilegija.

Filozofski fakultet je, na neki način, Vaša "druga kuća". Šta je, po Vašem mišljenju, najznačajnije što se tamo odigralo ili stvorilo?

– Tu se stvara, evo u kontinuitetu 65 godina, stvarno prožimanje raznih kultura i jezika. To ima samo u Novom Sadu. I to je osnovni smisao postojanja tog Fakulteta, da oni koji nisu iz većinskog naroda mogu da ostvare visoko obrazovanje na maternjem jeziku i da na tom jeziku formiraju svoju elitu.

Za šta biste rekli da je najvažnije što ste u karijeri i životu uradili?

– Radila sam mnogo i radim dugo u nekoliko naizgled različitih oblasti povezanih sa jezikom, za svaku od ovih sam vezana. Ipak, jedina ja pišem o odnosu jezika i umetničke igre i mislim da mi je to nešto važno. Inače volim polemike sa mojim jezikoslovcima...

S obzirom na to da ste prvenstveno lingvistkinja, a jedan od predmeta koji ste predavali je Psiholingvistika, na šta biste posebno skrenuli pažnju javnosti kada je srpski jezik u pitanju?

– Mnogo toga nedostaje kao stalna i kontinuirana praksa negovanja jezičke kulture, ali efikasno. Dužna pažnja prema jezičkoj kulturi i onome što se upotrebom jezika može postići u društvu izostaje.

Danas su mnoge mlade Romkinje uticajne u svojim obrazovnim domenima

Jedna od Vaših sfera delovanja je i upotreba jezika kod grupa koje u društvu imaju manju moć. Šta je najdragocenije što ste radeći sa tim ljudima saznali?

– Kako je moć varljiva i promenljiva. Danas su mnoge mlade Romkinje uticajne u svojim obrazovnim domenima, sa njima radim dugo i drugarski. One sada imaju moć.

Vaše ime se neraskidivo vezuje i za borbu za rodnu ravnopravnost, gde ste svojim naučnim zalaganjem izuzetno doprineli. U ženskom aktivističkom pokretu ste od sedamdesetih godina prošlog veka, a jedna od nagrada koju ste dobili odnosi se upravo na razvoj rodne ravnopravnosti. Šta Vas je podstaklo da se zainteresujete za ovu temu i posvetite dobar deo života upravo njoj?

– Pomisao da možemo izgraditi društvo ravnopravnih. Sada vidim da je to lepa zvezda vodilja, ali gotovo nikad dostižna.

Gde se žene danas nalaze?

– Žene se uvek nalaze u procesu borbe za svoja prava i ponovno osvajanje onih prava koja su imale, ili ih imaju još uvek, jer stalno postoji opasnost da ih izgube. Na primer, ponovno preispitivanje prava na svoje telo i na odluku o rađanju. Danas se žene nalaze u nestabilnom polju gubljena prava na posao. A prema poslednjim podacima o ženama i muškarcima u Srbiji, ima više visokoobrazovanih žena nego muškaraca, pa ipak su one pre izgubile posao, ako su ga imale. Danas je opasnost vraćanja žene u kućne poslove, što ne smemo dozvoliti.

 Feminizam je tu, u nama, oko nas i to će tako ostati...

Pojam feminizma se danas neretko shvata drugačije od njegove suštine. Kako biste ga Vi opisali i u čemu je njegov najveći značaj?

– Feminizam se s razlogom smatra opasnim za postojeće patrijarhalno društvo, jer ga svojim kritičkim preispitivanjem zapravo rastače. Danas je mnogo žena koje su kritične prema društvu u kojem živimo, a da ne znaju da su po tome već pripadnice takvog razmatranja. Drugim rečima feminizam je tu, u nama, oko nas i to će tako ostati, i ako smislimo neki drugi naziv za njega.

Možda je najslikovitiji primer za to današnje poimanje Dana žena, gde ga se mnoge žene praktično "odriču", vezujući ga za neka pređašnja vremena i prevaziđene sisteme kao što su komunizam i socijalizam, sa crvenim karanfilima. Koliko je shvatanje ovog datuma otišlo u pogrešnom pravcu?

– Međunarodni dan žena je bio državni projekat u socijalizmu, a danas to nije slučaj. No bez obzira na to, taj međunarodni dan nas povezuje sa drugim ženama u drugim delovima sveta i nama je on važan kao poveznica za istoriju i za sadašnjost.

Položaj žena umnogome se promenio u odnosu na pre, ali diskriminacija žena i dalje postoji. Gde je najviše prisutna?

– Svugde i na svakom mestu! Što ga više ispitujemo i dokumentujemo, to ga više otkrivamo u novim i novim slojevima društvenih odnosa. Samo se naš fokus pomera na pojedine primere u zavisnosti od životnog doba i iskustva. Pošto me pitate danas, onda je za mene najvidljivija diskriminacija starijih žena – jezička, društvena, ekonomska. Na svakom koraku se suočavam sa tim (u autobusu: "Hajde baba brže, kasnimo!"), kod lekara (lekar se obraća mojoj ćerki za moju terapiju u mom prisustvu, a ja stojim kao objekat)...

Šta su žene emancipacijom dobile i da li su nešto izgubile? Polemiše se o tome da su prava ženama zapravo donela još više obaveza.

– Emancipacija žena je promenila čitavo društvo nabolje, pa i muškarce. Zamislite sebe sada da ne možete da glasate na izborima, ne možete da se udate za koga hoćete ili da nasledite od oca imanje. Prava žena jesu donela više obaveza ženama, ali i svima drugima, a posebno muškarcima, jer ne smeju više da su nasilni – idu u zatvor, ne mogu ženama da se obraćaju lascivno ili je udaraju po zadnjici kad im je volja i ostalo...

Koje su fraze koje često čujete, a koje najviše štete samim ženama?

– Ima ih mnogo, u zavisnosti od uzrasta! Kad slušate osnovce kako pričaju o devojčicama, onda su one guske, ćurke, mace ili neke druge životinje. Kad smo stare (kao ja sada), onda smo baba-jaga, baba-roga, ili eventualno visi-baba... Više je negativnh fraza nego onih koje staricu stavljaju u dobru poziciju. Kad slušate političare kad pričaju o ženskom preduzetništvu, čujete frazu: "Mi još uvek nismo iskoristili potencijal žena". Kad su one u najboljoj životnoj fazi, onda su one tu samo zbog koristi za društvo i za bogaćenje drugih.
 

Isticali ste da pomoću jezika možemo da menjamo svest i oblikujemo društveno stanje. Upotreba jezika u cilju rodne ravnopravnosti nešto je što takođe izaziva oprečna mišljenja, jer izrazi poput "psihološkinja", "trenerica" ili "borkinja" mnogima zvuče neprirodno i rogobatno. Možete li objasniti u čemu je najveći značaj uvođenja ovakvih izraza u svakodnevni jezik i kako to konkretno može pomoći poboljšanju položaja žena?

– Radi se o uvođenju rodno osetljivog jezika u službenu i javnu upotrebu. Pošto jezikom izražavamo misli, ali i oblikujemo i misli i svet, to znači da verujem da pomoću jezičke upotrebe možemo da postignemo boljitak u društvu.

Zavisi li ženska ravnopravnost više od žena ili od muškaraca?

– Od oboje.

Imate unuka i unuku. Šta se trudite da prenesete njemu, a šta njoj?

– Igru, kao osnovno poimanje životne radosti.

I dok spavam, sanjam igru

Nedavno je izašla i knjiga o Vama "Između baletske i jezičke igre", povodom 80 godina Vašeg života i 60 godina rada na Filozofskom fakultetu, a koju su priredili Vaši saradnici. Čini se da Vas ovaj naziv najbolje i opisuje. Koliko je "igra" još uvek prisutna u Vašem životu, čime se trenutno bavite i da li postoji nešto što još niste uradili, a voleli biste?

– Igra je osnovno ljudsko ponašanje i dok se prema životu, prema profesiji, prema drugima odnosimo sa onom ushićenošću koju igra ima, mi smo među svojima. Trenutno se bavim unucima, sarađujem sa Verom Obradović na pisanju knjige o igri, i dok spavam, sanjam igru...

Imate li neku poruku za Novosađane?

– Novosađanima ne treba ništa poručivati, oni već sve znaju.
 

Razgovarala: Svetlana Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović