УЙВИДЕКИ, ПОНИМАШЬ: Šta rade novosadski Rusi, gde troše vreme i koliko se razumemo

Šetnja Dunavskim parkom, minglovanje po Ribljoj pijaci – između redova Noćnog bazara, strast u biranju sadnica na Cvetnoj pijaci, đir bajsom Molinarijevim parkom u Petrovaradinu, pedaliranje do Futoga, stazom uz Dunav, vožnja kajaka u Rakovačkom rukavcu, čak obično lenjo poslepodnevno otpadanje na Špicu ili ranojutarnje bazanje kroz Dunav po Štrandu, bilo koja tura po, sve više zabarikadiniranoj, Fruškoj gori, da ne spominjemo ispijanje neke dekadentno citrusne "Etiopije" ili čokoladne "Sumatre" u najboljim gradskim kafeterijama... samo su neke od hedonističkih koordinata koje su nepogrešivo dekodirali i kojima se suvereno kreću građani Rusije koji su od pre nekog vremena naši sugrađani.

Zbog salvi ruskog jezika koje u talasima čujemo oko sebe, čoveku se namah učini ili da je u pitanju neka opsada, ili da se odjednom obreo, ako ne u Moskvi ili Sankt Peterburgu, onda verovatno u nekom dekadentnom Čehovljevom ladanjskom popodnevu, u kojem mu se pred očima smenjuju, i Maša, i Nina, i Kostja, i Trigorin. Uplaši se čovek malo da će tu, "Na dnu" Srbije, videti neke "Zapise iz mrtvog doma", nekog "Idiota", čak "Zločin i kaznu", ili pak lično neku "Anu Karenjinu"...

Hedonizam umesto mobilizacije

Rusi u Novom Sadu nepogrešivo biraju dobar život. Nije izvesno zbog čega su baždareni tako: da li to njihovo opredeljenje ima veze s društvenim statusom koji su pre dolaska ovde izgradili sebi u Rusiji, ili možda ima veze s generacijama koje su pristigle, a mahom su to mlađi ljudi i oni srednjih godina, recimo od ranih dvadesetih do srednjih i kasnih tridesetih godina. U pitanju su uglavnom porodični ljudi ili parovi. Ima, naravno, i mladih koji su tek okusili lepote života kojim mogu sami da rukovode.

Ako i progovore o razlozima dolaska u Srbiju – što čine jako nevoljno i retko, Rusi kažu da su došli da bi izbegli totalnu kontrolu koja kod njih (sada) postoji. Smatraju da je kod nas blaga varijanta onoga što postoji u Rusiji. Dobar je osećaj, kaže jedan dok se "Sokolom" vraća iz Beograda, gde je išao na pola dana samo da bi se provozao biciklističkom stazom po Adi Ciganliji, što ovde bez ikakvih poteškoća mogu da rade svoj posao onlajn. Dosta njih zato planira da ostane u Srbiji. Pokupovali su stanove na lokacijama koje imaju sve, ne obavezno u centru, ali neće ni zabačene, rubne krajeve grada.

Oni koji će ostati jako se trude da nauče jezik, ili su ga već progovorili. Osećaju da ih, kao i svuda uostalom, lokalno stanovništvo bolje prihvata ako pokažu da žele da progovore jezik sredine. Zanimaju se za kulturu, posećuju muzeje, koncerte, predstave, a ima i onih koji organizuju dolaske nezavisnih, alternativnih muzičara. Karte za neke od tih – čovek i gitara – koncerata koštali su za naše uslove prilično. Njima, međutim, nije bio problem izdvojiti 70 i više evra za takvo zadovoljstvo. Zanimljivo je takođe da s ozbiljnim prezrenjem gledaju na kulturne događaje koji iz njihove domovine stižu na krilima Putinovog režima. Njima odlučno govore "njet".

Odeća (ne) čini čoveka?

Čini se da se Rusi ovde mogu prepoznati, ne samo po jeziku, već i po garderobi koju nose. Obučeni su mnogo običnije nego lokalci. Nijedna devojka, ili žena, nije nabildovana botoksom, nijedna nema natečene usne, uglavnom nisu ni našminkane, a svakako nisu "nalepšane" po danu kao da je noć ili kao da će biti prateći vokal cajki u zagrebačkoj "Areni". I dok ljudi ovde vole da nose markiranu garderobu i život bi dali za krpu s imenom poznatog brenda, Rusi nisu u tom fazonu. Važnije im je, npr, da imaju dobar bajs. On vodi na mnogo važnije desetinacije – one u glavi. Zato ne žale para za dobar bicikl, zbog čega u novosadskim radnjama s dvotočkašima i opremom za njih kažu da im je dolaskom Rusa prodaja značajno porasla.

Stiče se utisak da su Rusi mnogi tiši od ovdašnjeg stanovništva, da ne viču, ne bahate se. Da su nekako skromniji, utisak ima i Miloš Pavlović, vlasnik "Bloka 32", jedne od najboljih kafeterija u gradu, u koju i novosadski Rusi rado svraćaju.

– Čini mi se da oni nekako brže prepoznaju kvalitet – kaže Miloš i nastavlja – Imaju običaj da odmah uđu u kafić i poruče šta žele, ne čekaju da konobar dođe i pita šta bi pili. Vole dobru kafu i znaju da je cene. Uglavnom pričamo o kafi, vole da čuju preporuke za dobru kafanu ili restoran, ali razgovor s njima postaje fluidniji tek ako se uvere u neku moju preporuku. Onda se upuste i u neke druge razgovore. Čini mi se da su više introvertni nego komunikativni. Skromniji su i tiši, kao da imaju neku vrstu nesigurnosti.

"Raf" usred Novog Sada

U ovoj kafeteriji, inače, Rusi mogu da popiju i njima omiljeni kofeinski napitak "Raf". Ovo slatkasto i kremasto piće, kome plemenit ukus daje najfiniji espreso, nastao je u doba Sovjetskog saveza, u Moskvi, u čuvenoj kafeteriji "Coffee Bean". Za sve je kriv probirljivi gost Rafael koji je od osoblja tražio da mu naprave neku neobičnu kafu. Ona je na koncu bila toliko dobra da su je počeli tražiti i drugi gosti. I tako je od Rafaela nastao "raf".

"Raf" je prepoznatljiv po ukusu vanile koja se u obliku vanilinog šećera ili sirupa, dodaje kafi. Umesto mleka, koristi se slatka pavlaka, od koje se zagrevanjem i mućenjem pravi pena, a zatim se dodaje šot espresa. Tekstura koja se dobija razlikuje se od standardnog "kafe late" napitka. Jedan takav izvrstan "raf" Rusi vole da piju u "Bloku 32". Miloš kaže da mu često kažu da ih ukus ovog pića vraća u domovinu.

A u domovini su ostali prijatelji i porodica. Žene odu povremeno u Rusiju, ali se brzo vrate. Muškarci slabo odlaze. Iz Rusije im svima nedostaju i neke sitnice, poput specijalne ruske testetine kakva se kod nas ne može naći. I baš zbog toga će uskoro u Novom Sadu biti otvorena jedna radnja, u kojoj će praviti tu posebnu testeninu.

Ovdašnji Rusi su zapravo prilično preduzimljivi. Može se to zaključiti ne samo po tome gde ih se sve može sresti, već i da sve više otvaraju objekte sa sadržajima koji ih zanimaju. Iako dosta njih radi onlajn poslove, mahom u IT sektoru, ima i fotografa koji se bave stock fotografijom npr, neki su dispečeri u dalekim zemljama, bave se konsaltingom, jedan bračni par drži turističku agenciju, neki drže igraonicu, dok jedan ovdašnji Rus dizajnira i izrađuje drške za noževe za američko tržište. U jednom delu Amerike vlada prava jagma za tim drškama. Kada je krenuo rat u Ukrajini, čoveku je posao stao, ali je, preselivši se ovamo, ponovo počeo da radi. Ima i Rusa koji se bave dizajnom i poslastičarstvom: stanovnici Novog Sada su i dva poznata ruska kreatora: Ilija Veregin i Johan Nikadimus, a malo Novosađana zna da čuvenu novosadsku poslastičarnicu "Šeherzada" trenutno drže Rusi s ukrajinskim korenima.

Pridi v sebja /Došli k sebi

Po gradu je još niz ruskih lokala u kojima se mogu naći, između ostalog, i njihovi omiljeni gastro sadržaji. "Nomad bar" u Dunavskoj nudi ruske koktele. Najpoznatiji je onaj s rakijom u koji se Rusi kunu, a ni ovdašnje stanovništvo nema ništa da zameri; rakija nas spaja, njojzi hvala. "Le Bol" u Ise Bajića je objekat koji nudi zdravu hranu "uz visok nivo hedonizma". Kofi šop "Filipenko coffee Bar" u Njegoševoj, uz kafu nudi neobičan sočni banana hleb, pripremljen bez jaja i maslaca. Ko voli, imaju i sirove kolače bez šećera.

"Garniš" u Dunavskoj, takođe je ruski lokal, ali i jedini u kojem radi lokalno stanovništvo. Prodaju sendviče kakvi su se nekad prodavali u "Atini".

Primamljiv koncept sedenja ima kafić "Sobaka s rukoj" u Porti. Otvorio ga je nekadašnji producent zabavnog programa na ruskoj državnoj TV. Ispred lokala može se otpadati na jastučićima, što uveseljava ljubitelje neobičnih koktela, a "Volga, Volga" je jedan od njih koji razvlači osmeh na lice. Još jedno zanimljivo rusko mesto u Novom Sadu, koje je kao neki mali ruski kulturni centar, je "Pridi v sebja" u Temerinskoj. Oni često uz vino, puštaju ruske filmove, s prevodom na engleski. Organizuju kurseve glume i scenskog pokreta – za decu i odrasle, te koncerte... Takođe, u Novom Sadu, na "Spensu", već pet godina, dakle od pre rata u Ukrajini, postoji aktivna pozorišna trupa koja pravi i izvodi predstave. Osnovao ju je bračni par koji sa novopridošlim Rusima radi na očuvanju ruskog jezika.

Jedan torzo menja sve

Poznato je da su se Rusi zabagovali ovde zbog ruske agresije u Ukrajini. Lončiće im je pobrkao čovek koji svoj obnaženi torzo voli da šeta na konju. Zbog njega su naši novopridošli sugrađani, birajući život, umesto životarenja, a možda i smrti u nekoj od budućih mobilizacija, pobegli iz svoje domovine.

I taj beg je velika "kvaka 22", koja muči ovdašnje ljude. I to "obe Srbije". I "onu sa svim zubima", i onu "krezubu", a i jedna i druga su poslovično loše obaveštene, tačnije poluobaveštene i uglavnom operišu predrasudama zbog kojih sve vide crno i belo.

Pristigli Rusi razbili su predrasude i jednih i drugih. Oni koji su Rusiju prezirali, jer su je doživljavali kroz "tradicionalno, viševekovno srpsko-rusko prijateljstvo", koje smatraju ne samo lažnim, već i nepostojećim (jer: da li je Rusija ikada suštinski pomogla Srbiji, osim krimosima na vlasti da podele novac i moć na delove koji ih bolje pozicioniraju na lopovskoj lestvici budućnosti), bili su zbunjeni da u Rusiji postoje ljudi koji o gologrudom jahaču konja ne misle ništa dobro. I njih, kao i ove druge ovdašnje domoroce, koji Rusiju obožavaju na temeljima argumenata labavih nožica, zbunjivala je činjenica da pridošli Rusi uglavnom nemaju pojma, ne samo o "tradicionalnom rusko-srpskom prijateljstvu", već da većina njih za Srbiju nije ni čula dok trenutka kada su saznali da je to zemlja u kojoj mogu da nastave da rade, a da ih u tome ne ograničavaju zakoni i uredbe EU.

Za našpanovane merače patrotizma en general, pa i ovdašnje Srbe po zanimanju, ti novopridošli su Rusi u neku ruku i nepoželjni jer predstavljaju sve ono što preziru kod svojih sunarodnika koji biraju život, dijalog i razumevanje, umesto smrti, monologa, mržnje i ratova.

Bolji od Kineza, gori od Crnogoraca i Hercegovaca

Laički bi se reklo da veći broj Rusa govori engleski ili može da se sporazume na njemu, dok manji deo, recimo 20 odsto njih, ne zna ni reč ovog jezika. Njihova deca mnogo brže od njih progovaraju i engleski, ali i srpski, jer idu u srpske škole. Jedna visprena mala petogodišnjakinja, koja se često igra u Dunavskom parku, govori ih čak pet.

Ipak, sveukupan je utisak da Rusi, iako vrlo ljubazni, nisu mnogo otvoreni za komunikaciju, ili da prosto nisu tako brzopotezno raspoloženi da stiču nove prijatelje. Čini se da se teško otvaraju prema lokalnom stanovništvu, i u tom smislu ne razlikuju se mnogo od, recimo, kineske zajednice koja u Novom Sadu živi već decenijama (u kineskim tržnim centrima i dalje, npr. rade ljudi koji su ovde došli pre više od 25 godina, a ne znaju više od dve-tri reči srpskog i ne žele nikakvu vrstu uklapanja u zajednicu). Za razliku od Kineza, koji odbijaju da komuniciraju i ne znaju nijedan opštepoznati jezik, pa ni engleski, Rusi su uglavnom raspoloženi da čuju preporuke oko hrane i pića, dok se o svemu drugom (a neretko i o samoj gastronomiji) obaveštavaju preko Telegrama, mreže koja je, neke statistike kažu, u januaru 2021. godine premašila 500 miliona aktivnih korisnika mesečno. Interesantno je, a i prilično zbunjujuće, primetiti da su u odnosu na Ruse 2022/2023. i Kineze od devedesetih naovamo, mnogo otvoreniji u kontekstu komunikacije s lokalnim stanovništvom bili Crnogorci i Hercegovci, i to pre celih 78 godina, kada su bili preseljavani u Vojvodinu. Tu Osmu ofanzivu, o kojoj je fantastičan roman napisao Branko Čopić, opevali su razni, a da li će morati da se opevava i Deveta, koja nije Betovenova, videćemo u neko dogledno vreme...

Snežana Miletić