Trostruki svetski prvak u savate boksu Goran Bajšanski: Nakon sporta i društveno korisnog rada, želim se oprobati u politici

Predsednik Savate saveza Srbije, Miodrag Rakić, minulog vikenda u Rumi uručio je Novosađaninu Goranu Bajšanskom, priznanje “Zaslužni sportista” za postignute rezultate u poslednjih 20 godina. 

Bajšanski je trostruki svetski, dvostruki evropski i prvak mediterana u savate boksu.

Uporedo sa sportom aktivno se bavi društveno odgovornim i humanitarnim radom. Predsednik je Udruženja građana “Novi Sad”. Udruženje je tokom godina sprovelo više akcija skupljanja pomoći bolesnoj deci, ali i obezbeđivanje krova nad glavom sedmočlanoj porodici Đurkić i petočlanoj porodici Popov. Devet godina uspešno sprovode projekat “Svim srcem za osmeh deteta”.

Bajšanski je zaposlen u kompaniji “Toza Marković” iz Kikinde na mestu koordinatora korporativne bezbednosti. Oženjen je i otac dvoje dece. 

Koliko Vam znači ovo priznanje?

– Znači mi mnogo, jer me podseća na sve godine treniranja, međunarodna takmičenja, ali i na sve trenutke koje sam proživeo spremajući se za ono najsjanije odličje, a to je zlatna medalja na svetskom prvenstvu.

Dvadeset godina u sportu nije malo. Koja sećanja su Vam se urezala u pamćenje?

– Pamtim najviše deo mog života kada su svi drugari izlazili, provodili se, uživali u mladalačkim danima, a ja sam izabrao put sportske karijere. Nešto što mi je ostalo urezano u sećanje jeste Svetsko prvenstvo u savate boksu 2007. godine. Tada sam izgubio od Francuza u finalu, prvi put sam radio pet rundi po dva minuta, padao sam dva puta u nok daun, ali sam ostao na nogama do kraja. Za mene je to bila veliki uspeh, ne samo zbog medalje, već zato što samo pobedio samog sebe i shvatio da mogu, da želim, da ne postoji poraz već samo lekcija. Ružne stvari se nisu desile, ali postojao je pritisak na početku karijere, kada sam bio rastrzan između mišljenja da to nije za mene i da ja to mogu. 

Čemu Vas je sportski život naučio?

– Naučio me je tome šta znači život. Zahvalnost dugujem mojim trenerima Maji i Miroslavu Odžić iz Savate kluba Vojovodina. Naučili su me da imam strpljenja, samopouzdanja, da verujem u sebe i da ne postoje izgovori i opravdanja, već samo rad.

Moj primer pokazuje da sa nula odsto talenta može da se postane prvak sveta

Šta biste savetovali mladim sportistima koji kreću Vašim stopama?

– Volim da držim tribine deci i mladima, kad god imam priliku pričam im o tome kako uspeh ne dolazi sam od sebe, već ga donose rad i trud. Sve zavisi samo od nas, talenat je prisutan u malom procentu, sve ostalo je verovanje u sebe. Moj primer pokazuje da sa nula odsto talenta može da se postane prvak sveta.

Pored sporta bavite se godinama i društveno odgovornim i humanitarnim radom. Otkud ideja za to?

– Ideja je postojala od malih nogu, uvek sam bio pokretač u društvu, voleo sam da organizujem i da okupljam druge oko nekih akcija. Tako smo sa drugarima 2015. godine osnovali Udruženje građana “Novi Sad” koje se bavi društvenim aktivnostima.

Koje akcije su Vam bile najdraže, a koje najteže?

– Najteže mi je palo kada sam u Dečjoj bolnici posetio šestogodišnjeg dečaka Luku, koji je imao leukemiju. Otišao sam da vidim kako možemo da mu pomognemo da se izbori sa opakom bolešću. Nikada neću zaboraviti hodnik te bolnice, jer da bih stigao do njega, morao sam proći pored deset soba u kojoj su ležali bolesni mališani. Tada sam se odrekao odlaska na Evropsko prvenstvo i sva sredstva koja sam prikupio od dobrih ljudi i sponzora za trenažni period, preusmerio sam za njegovo lečenje. Svoje titule u životu sam osvojio, a on je sa šest godina bio pred velikim finalom da dobije šansu da se bori za život. Hvala Bogu, posle dve godine uspeo je da se vrati normalnom detinjstvu i nastavi školovanje sa drugarima. 

Bilo je mnogo lepih akcija, ali izdvojio bih projekat “Svim srcem za osmeh deteta”, u okviru kojeg dovodimo svake godine po 40 đaka sa Kosova i Metohije u Novi Sad, ali i đaci iz Novog Sada uzvraćaju njima posetu. To je nešto što se ne može prepričati, to se jednostavno doživi i ispuni vam srce.

Poseta osnovaca sa KiM Novom Sadu – Osmeh dece ruši sve granice

Da li je teško uskladiti porodične, sportske, poslovne i volonterske obaveze?

– Svi koji me poznaju, znaju da mi je i 30 sati dnevno malo. Da ne moram, ne bih ni spavao, jer je to gubljenje vremena. Treba svaki minut iskoristiti u životu. Pokušavam da budem dosledan na svim poljima i kada nešto radim tome sam posvećen maksimalno. U datim trenucima uvek nešto bude na prvom mestu, jer jedino tako se može uspeti u nečemu.

Rekli ste prilikom preuzimanja priznanja da je vreme da se napravi novi korak u životu. Na šta ste mislili, koji su Vam dalji planovi?

– Čini mi se da sam u sadašnjim uslovima dostigao krajnje granice što se tiče društveno korisnog rada. Da bih nastavio dalje, smatram da se moram oprobati u najnepopularnijem zanimanju, a to je politika. Tokom rada sretao sam ljude koji su me bodrili i podržavali da se uključim u politiku, ali sam smatrao da nije bilo pravo vreme. Možda sad dolazi taj trenutak kako bih ostvario još bolje rezultate za naše društvo i za građane Novog Sada. Na koji način ću se angažovati ostaje da se vidi u narednom periodu, jer iskreno mislim da imam šta da ponudim gradu i njegovim stanovnicima.