Vladimir Cvetković Cvele: Sjaj i beda manekenstva u Srbiji

Vladimir Cvetković Cvele: Sjaj i beda manekenstva u Srbiji

Godinama se bavio modelingom, vlasnik je klinike za presađivanje kose, a dovođen je i u vezu s najlepšim ženama sa estrade zbog čega je često bio na naslovnim stranama tabloida.


Vladimir Cvetković Cvele
potpuno otvoreno govori za naš portal o poslu manekenstva u Srbiji, o svim manama i vrlinama tog zanimanja, o tome koliko mu imponuje ili ne, to što su o njemu pisali tabloidi, i kako je izgledala njegova saradnja sa Natašom Bekvalac.

Pročitajte i koliko ga je koštala jedna žurka nakon revije, te koji je pravi razlog što se i pored ponuda u inostranstvu vraćao u Srbiju, te koje su njegove istinske ljubavi i interesovanja.


Gde ste odrastali i kako pamtite taj period svog života?

- Odrastao sam u ulici Save Kovačevića, paralelno sa Bulevarom oslobođenja. Detinjstvo pamtim kao bezbrižno, onakvo kakvo bi trebalo da bude svako detinjstvo. Igranje žmurke, između dve vatre, klikeranje ispred zgrade, zimi pravljenje velikih ledenih kuća, pravljenje "toci" na kojima smo se tociljali kada idemo iz škole, igranje nožnog tenisa i fudbala. Nekada je između zgrada bilo na pretek zelenih površina pa bismo samo postavili dve cigle, formirali gol i fudbal je mogao da počne. Nažalost, danas se fudbal igra u balon-halama, a zelene površine su postale površine gde kućni ljubimci vrše nuždu. Deca su se većinom isto oblačila i nije bilo previše odstupanja ni razlike. Zbog obavezne uniforme u školi izbegli bi velike statusne i finansijske razlike koje su danas razlog za zadirkivanje i stvaranje kompleksa kod dece. Bila su to bezbrižna vremena gde niko nije imao previše. Nije bilo kompjutera i telefona, a kada su roditelji želeli da nas ućutkaju ili su nam davali slatkiše ili smo na teži način naučili da treba da ućutimo. Nije bilo opcije da dobijemo tablet i da gledamo Jutjub kako bi smo mirovali.

Zbog obavezne uniforme u školi izbegli smo statusne i finansijske razlike koje su danas razlog za zadirkivanje


Kada je počelo vaše interesovanje za manekenstvom i otkud vi baš  u toj profesiji?

- Počelo je devedesetih godina, kada sam završio srednju školu, upisao višu i počeo intenzivnije da treniram. Sasvim slučajno me, na ulici u Beogradu, sreo jedan modni kreator i rekao da misli da imam veliki potencijal i da bih trebalo da razmislim o profesionalnom bavljenju modelingom. Takođe, ponudio mi je da učestvujem na njegovoj reviji. Nakon što sam se kod starijih kolega raspitao o tom kreatoru, uzvratio sam poziv i rekao mu da bih mogao da pokušam. Na toj reviji su me primetili i drugi dizajneri koji su bili oduševljeni i hteli da sarađujemo. Tako je sve počelo, a usledilo je bezbroj revija.



Postoji li trenutak koji je uticao na vas da odlučite ozbiljnije da se bavite manekenstvom?

- Kada sam uspešno uradio većinu revija na Fashion Weeku u Beogradu krajem devedesetih, dobio sam ponudu da idem da radim u inostranstvo. S obzirom na to da su cene u inostranstvu bile bolje, da je posla bilo neuporedivo više, da su uslovi bili bolji, odlučio sam da odem i da pokušam. Prva država bila je Turska, Istanbul. Nakon mesec dana boravka u Turskoj dobio sam novi ugovor u Aziji, na Filipinima, na tri meseca.  Zbog odličnog rezultata produžili su mi ugovor i ostao sam osam meseci, a nakon toga nastavio odmah u Bangkoku još tri meseca, što je skoro godinu dana bez povratka kući. Vrlo brzo nakon povratka u Novi Sad bio sam pozvan da predstavljam Jugoslaviju na takmičenju modela 2001. godine u Šangaju. Od 78 modela iz celog sveta gde sam prošao u najuži krug, i u finalu dobijam nagradu "najbolji model" – Best stage model, koja je uključivala i novčanu nagradu. Nakon toga, svetski skauti čuli su za moje ime i usledilo je bezbroj poziva za razne države u inostranstvu što sam i prihvatao. Menjao sam države na svaka dva, tri mesca, nebo je bilo granica!


Jedna žurka ili jedno pijanstvo mogu da vas koštaju mnogo

Koliko revija ste radili do sada i koja vam je najznačajnija, najinteresantnija ?

- Uradio sam na stotine revija, a najznačajnija ili interesantnija revija je otvaranje indijskog „Fashion Weeka“ u Nju Delhiju, modna revija Tomija Hilfigera, gde je dizajner došao lično, bio vrlo zadovoljan i angažovao me da odmah sutra dan letimo u drugi grad za novu modnu reviju. S obzirom na to da je žurka koja je usledila nakon revije trajala do rano ujutru, gde je bilo puno alkohola, ja sam se uspavao i zakasnio na avion u sedam ujutru. Tomi je rekao kako sam neprofesionalan i odlučio da prekine saradnju. Potpuno sam ga razumeo i prihvatio odgovornost i tako izgubio jednog od najvećih klijenata i veliko ime u svetu mode. Jedna žurka ili jedno pijanstvo mogu da vas koštaju mnogo, zato mlade generacije savetujem da uče iz tuđih grešaka.  



Koliko se manekenstvo promenilo u odnosu na period kada ste počinjali?

- Kada sam počinjao bilo je relativno nezahvalno vreme za modele. Prošle su zlatne osamdesete (kad sam ja bio mali), prošli su visoki honorari. Sa druge strane, ovo novo doba donelo je društvene mreže gde zahvaljujući slikama možete da privučete veliki broj ljudi koji vas prati i to da naplatite kroz razne objave ili slične poslove. Tako da sam se, u principu, bavio modelingom u najgorem periodu. Niti je bilo visokih honorara kao nekada, a niti je bilo društvenih mreža kako bih stekao veliku popularnost, a to naplatio kroz drugi posao – korporativne naloge. Snimao sam kataloge svakodnevno, reklame, editorijale, advertorijale, kampanje ... sa tim obimom posla i slikama sigurno bi sada neko mogao imati na stotine hiljada pratilaca i veliki benefit od zarade preko društvenih mreža.

Živelo se za momenat, druženje, izlazak i provod, putovanja...


- Svakako se ne bunim, putovao sam po svetu.  Mi modeli smo živeli u "model house" sa po šest, sedam svetskih modela, najlepše devojke-modeli u tom momentu u svetu. Živelo se za momenat, druženje, izlazak i provod, putovanja... Teško je to opisati nekome ko nije živeo taj način života. Mislim da su danas organizatori i dizajneri zloupotrebili društvene mreže pa mladima nude umesto honorara samo fotografije, dok honorare najčešće ne daju, a u najboljem slučaju dobiju kompenzaciju. Ukoliko vi kao profesionalac koji je radio u inostranstvu i koji ima dobre reference pokušate da tražite nešto veći honorar – gledaće vas belo. Ako, na primer, tražite Ugovor o delu (za materijal koji nastane u toku snimanja i način na koji će se koristiti), to je za njih "špansko selo" uz odgovor "ovo je Srbija".



- Materijal koji se napravi u toku snimanja se u velikoj meri zloupotrebljava. Koristi se ne samo za kataloge, nego često za reklame, pakovanja, bilborde i ostali propagandni materijal. S obzirom na to da je parnica mukotrpan i skup proces, modeli koji nemaju toliko sredstava automatski odustaju od potraživanja i time se direktno deli veliki novac (koji je predviđen za modela) između „vašeg“ menadžera (koji je sigurno znao za šta će se koristiti materijal u toku snimanja)  i klijenta koji je verovatno njegov dugogodišnji saradnik. Zbog ovakvih i sličnih stvari, ne samo u modelingu, mladi napuštaju našu zemlju i traže mesto gde se ceni reč, poštenje, gde ima moralih normi, gde su zaštićeni, gde mogu da naplate svoj rad i trud.
 

UMESTO KVALITETNOG RUČKA – SUVE KIFLE I KROASANI: "Od mladih modela se očekuje da budu profesionalni, da ne kasne, da dolaze i za kastinge i za probe i za revije, što je često tri dolaska za jedan posao. U koliko je to isti dan, onda ste osuđeni na čekanje ceo dan jer svaki od navdenih segmenata kasni, pa se sve tri stvari spoje u jedno ogromno celodnevno čekanje što je izuzetno teško, a takođe i neprofesionalno od organizatora. Na kraju, jedini ko trpi je zapravo model. Taj dan kada model čeka ceo dan, sigurno od organizatora nećete imati obezbeđen kvalitetan ručak već suve kifle i krosane. Zamislite na šta bi model ličio da tri meseca sedi po ceo dan i čeka revije, a da jede kifle i kroasane, bez treninga i ostalih stvari koji ga čine onim što jeste. Organizator za manifestaciju uzme ogroman novac od grada, uzme novac od sponzora i reklama, takođe često uzme i od dizajnera za učestvovanje. Jedini u tom lancu ko nije plaćen je model, što je zaista tužno.  Kada dizajner može da sašije venčanicu ili je kupi u Turskoj za 150 evra, a proda ovde za 1.500 evra, onda ne vidim razlog zašto modeli ne mogu u tom lancu da zarade svoj honorar" – zaključuje Vladimir, koga mnogi znaju i s ovog bilborda na novosadskim ulicama. 


Koliko se razlikuje angažman u manekenstvu na Filipinima, Singapuru, od onog u Evropi?  Kakva su vaša iskustva?

- U Aziji se traže komercijalni modeli, klasično lep čovek, kao lutka Ken, a u Evropi više mršavi modeli koji pokušavju da kreiraju neki specifičan imidž o sebi. Cene svakako variraju i zavise od količine izlaganja materijala koji napravite. Ako će se materijal sa vašim likom koristi 12 meseci širom sveta na bilbordima, autobusima, magazinima, itd. to svakako nije isto kao da se vaš materijal samo koristi za katalog, na tri meseca i to samo u jednoj državi. Svaki iskusan model i menadžer zna o čemu pričam ali je tužno jer modeli uglavnom ne znaju kako stvari funkcionišu pa često budu žrtve obmane i malog honorara za ogromnu kampanju. Svakako da će vam uvek ponuditi znatno manje računajući predrasude o tome kako su modeli glupi. Takođe vašem menadžeru ste vi jedan od 50 modela koje on trenutno koristi da zaradi sebi novac, a klijent mu uvek ostaje i treba da radi dugi niz godina, tako da će i vaš menadžer često pokušati da stane na stranu klijentu i da vas ubedi kako je u stvari to "dobar budžet" za određeni posao, a pri tom verovatno sa strane uzeti duplo veću cifru u svoj džep. Na žalost u modelingu stvari tako stoje, ali ne samo u modelingu, slično sam viđao i u drugim delatnostima.

 
Modeli uglavnom ne znaju kako stvari funkcionišu pa često budu žrtve obmane 


Znamo da i privatno volite putovanja. Koja biste posebno izdvojili, koja su ostavila najveći utisak na vas?

- Putovanja su moja velika strast i teško je izdvojiti neko određeno. Svaka država ima nešto specifično. Ono što je meni prijalo je Aljaska, Havaji, putovanje po državama Južne Amerike, takođe i Severne Amerike. Mogao bih da navodim zaista mnogo ali, recimo, da bih ovo izdvojio. Aljasku pre svega zbog prirodnih lepota, Južnu Ameriku zbog ljubaznosti ljudi i arhitekture, Havaje zbog svog geografskog položaja i skrivenih lepota koje pruža, a o kojima se malo zna. Severna Amerika kao vrlo razvijena država, zbog lakoće kretanja, informacijama, pristupa svemu. Jedan ceo tekst bih trebao posvetiti ovome da bih mogao da kažem sve što mislim... Volim dobru fotografiju i volim da slikam. Nisam posetio Okeaniju ili, recimo, Tibet, Grenland, ali se nadam da hoću uskoro. To mi je trenutno neostvaren san.


Koje su to neprijatnosti s kojima ste se susretali na putovanjima ?

- Kada ne svojom greškom zakasnim na drugi avion, a sam snosim troškove, ima i toga, verovali ili ne. Postoji loša pijaća voda ili hrana, zbog čega može doći do stomačnih problema, trovanja hranom pa putovanje može da se pretvori u noćnu moru. Stoga treba biti oprezan gde i šta jedete, naročito u tropskim državama gde je temperatura visoka i gde se hrana brzo pokvari.



Mediji su vas često dovodili u vezu sa najlepšim ženama sa ovih prostora – koliko vam to imponuje ili pak smeta ?

- Imponuje mi samo delimično. Da sam izmislio nešto kao Nikola Tesla onda bi mi imponovalo, ovako zaista mislm da tu nema ničeg spektakularnog. Jedna jednostavna žena iz nekog sela može da vam izmami osmeh na lice i da vam se dopadne više nego bilo koja lepotica iz naših medija. Zbog prirode svog posla često sam bio okružen takvim ženama, pa nije čudo da sam sa njima bio povezan. U suštini, moju pravu sliku ne možete videti u medijima jer oni uglavnom, čast izuzecima, pišu samo ono što će da proda novine, često i neistinu. Retko kada su pisali o mojim putovanjima u preko stotinu država širom sveta, o mom hobiju i interesovanjima za antiku, treningu i zdravoj ishrani, strast ka kulinarstvu i kuvanju, mom alatu i želji da uvek popravim nešto, interesovanju ka automobilima i tehnici, i, naravno, interesovanju za dobrim životnim stilom i garderobom. Uglavnom se tekst i naslov odnosio na neku aferu, devojku ili nešto slično kako bi se prodale novine. Zbog tabloidnih novina i posla kojim sam se bavio većina ima predrasude o meni i mojim sposobnostima, interesovanjima, znanju i karakteru.


Jednostavna žena sa sela može vam se dopasti više nego bilo koja lepotica iz naših medija


Tokom karijere sarađivali ste i s estradnim zvezdama...

- Retko sam sarađivao sa estradnim zvezdama, nisam želeo takav vid eksponiranja. Jedini spot koji sam uradio za neku pevačicu je spot za pesmu "Miris" sa Natašom Bekvalac i to isključivo zbog toga jer smo se u to vreme i privatno družili i izlazili, pa je nekako ta saradnja bila logična i spontana. Nakon toga, svakako da je bilo ponuda ali nisam nikad želeo. Tako da je Nataša praktično dobila ekskluzivu (smeh). Sećam se njene majke, koja je inače divna žena, i koja je od kuće ponela peškire na snimanje te mi je nakon jedne scene gde sam pokisao, a napolju je bilo prilično hladno, taj peškir značio kao milion dolara. Takve male stvari se pamte ceo život. Ja sam opet otišao u inostranstvo, Nataša se udala, dobila dete tako da se, nažalost, ne čujemo jer su nas različiti životni putevi udaljili i ako oboje živimo u Novom Sadu.


Vlasnik ste klinike za presađivanje kose. Otkud interesovanje za takvom vrstom posla i ko su najčešće vaši klijenti?

Vlasnik sam brend-a AHT (Advace Hair Transplantation) koji je nastao kao preteča stare FUE, posle DHI metode. AHT metod transplantacije kose je trenutno najsavremeniji metod koji se primenjuje u svetu. Transplantacija kose je jedini trajni metod da rešite vaš problem sa opadanjem kose i da nadoknadite kosu koja je opala. I sâm sam imao problema sa opadanjem kose, pa sam se pre 12 godina raspitivao o tome i pronašao tada ono što je bilo najsavremenije. Ubrzo sam uvideo da to niko ne radi u Srbiji pa sam počeo da se bavim organizacijom posla i marketingom kako bih pripremio tržište. Nakon toga počele su konsultacije i pregledi kao i same procedure. Ispostavilo se da je tržište idealno i krenuli smo sa poslom pre nekih deset godina. Danas ima nekoliko ordinacija koje kopiraju naš rad i ime (dajući sebi takođe tri karaktera u nazivu firme), ali, svakako, oni su samo naša kopija tako da MI kao prvi i originalni uvek držimo cenu i kvalitet. Zbog kvaliteta i standarda koji držimo na najvišem nivou, naši klijenti su često iz sveta sporta, politike, biznisa ali i "obični" ljudi koji traže visok kvalitet i bezbolnu proceduru uz maksimalan rezultat. Presađivanje kose je mikrohirurški proces koji je potpuno bezbolan i koji se uradi u toku jednog prepodneva tako da isti dan idete kući, a naknadne kontrole nisu neophodne.

Naši klijenti traže visok kvalitet i bezbolnu proceduru uz maksimalan rezultat

 

Šta sve klijenti u vašoj klinici mogu da dobiju?

- Počev od eksluzivnog prostora i parkinga do profesionalnog pristupa pacijentu, pregleda i konsultacija sa stručnim timom, procene stanja i upućivanje u dalji protokol, uopšte sve ono što se očekuje pri jednom VIP tretmanu. Kao preventivnu meru koristimo najkvalitetniji PRP tretman koji daje najbolje rezultate i stimuliše rast kako novoimplantovanih folikula tako i kose koju već imate.

Koji su vaši dalji planovi ?

Dalji plan je da se ovaj biznis koji radim još razvije te da ga u perspektivi prodam nekome ko želi dalje i u većem obimu da ga razvije  i da se bavi njime. Planiram život u manjoj sredini, moguće i u inostranstvu.


Šta biste savetovali mladim manekenima?

- Trenutno je to nezahvalno zanimanje, te je bolje da energiju i vreme usmere na učenje stranih jezika, progamiranje ili neki zanat koji se dobro plaća, jer za zanatlije uvek ima posla. Na zapadu pored advokata i lekara najbolje zarađuju umešne zanatlije.

Manekenstvo je nezahvalno zanimanje, a za zanatlije uvek ima posla


Koji deo Novog Sada najviše volite i zbog čega?

- Najviše volim deo u kom sam odrastao, kvart Save Kovačevića. Stare i dobre zgrade iz 1965-1968. godine, tada se znalo kako se zida zgrada i kako se pravi infrastruktura. Nekoliko parkova za decu u kvartu, zgrade raspoređene i udaljene da niko ne može da vam uskoči kroz prozor (u odnosu na to kako se danas zida), tereni za sport, drvored sa jedne i druge strane ulice kao u nekoj bajci, nekoliko obdaništa u blizini, dom zdravlja. Vezuje me, naravno, lepo detinjstvo uz puno sporta gde smo manje-više svi bili jednaki. Nije bilo gužve u sobraćaju, nije bilo skupih automobila i velikih razlika, parkinzi su skoro bili prazni, trčali smo da gledamo crtani pre dnevnika, iščekivali Branka Kockicu, "Smogovce", "Tobogan"... U štampi i na televiziji nije mogla da se vidi golotinja i malograđanština. Sve bih dao što imam samo da se vratim u to vreme, da živim u pravim vrednostima i bezbrižnom detinjstvu. Doduše, svako doba nosi nešto lepo u sebi pa treba uživati u životu i praviti svoj mali svet oko sebe.


Razgovarala:
Slađana Aničić
Foto: Privatna arhiva Vladimira Cvetkovića

Oceni vest:
14
7

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Mirjana

    pre 18 dana i 4 sata

    Bravo, Vlado!

    Oceni komentar:
    1
    6
  • nenad

    pre 6 dana i 6 sati

    Šta tačno znači vlasnih brenda AHT? Kako može neko da bude vlasnik jedne od metoda za transpalntaciju kose? To je na neki način zdravstvena oblast, a on eventualno može da bude promoter, a ne vlasnik.

    Oceni komentar:
    0
    0
vremenska prognoza novi sad elektrovojvodina novosadsko porodilište betanija tajne horoskopa isključenje vode bez vode odbojkaši vojvodine novosađani Isključenje struje bez struje horoskopski znaci zdravlje klinika za ginekologiju i akušerstvo JKP Vodovod i kanalizacija Republički hidrometeorološki zavod novi sad Elektrodistribucija Novi Sad istraživanje servisne informacije novi sad Vreme u Novom Sadu Srbija vojvodina ns seme RHMZ bebe horoskop gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević OK Vojvodina novorođenčad isključenja struje