Pacijenti je opisuju kao izuzetno stručnu, posvećenu, toplu i ljubaznu lekarku, koja ima puno strpljenja da sve objasni. Tvrde da je zaslužna za stotine beba koje su rođene vantelesnom oplodnjom (VTO) i da je žena koja voli i živi svoj posao, kojem pristupa sa puno truda i ljubavi. Baš iz tih razloga, predložili su je za našu Gradsku facu.

Aleksandra Trninić Pjević rođena je u Novom Sadu 1973. godine, u lekarskoj porodici. Tu je završila Jovinu gimnaziju, a potom i Medicinski fakultet. Specijalizirala je ginekologiju, a uža specijalinost joj je master steriliteta. Dugi niz godina radila je na Klinici za ginekologiju i akušerstvo. Bila je član Republičke komisije za vantelesnu oplodnju. Danas je zaposlena u Specijalnoj ginekološkoj bolnici “Ferona”, gde je stručnjak u lečenju steriliteta. Jedina je žena u Vojvodini koja laparoskopski operiše miome. Kaže da joj je posao prva velika ljubav i da ju je on izvukao i kad se teško razbolela. Majka je dvoje dece. Svakodnevno joj stižu poruke zahvalnosti od parova kojima je pomogla da se ostvare kao roditelji.

Sa našom sagovornicom smo razgovarali o njenom odrastanju, školovanju, prvim izlascima, radu u Betaniji i “Feroni”, sterilitetu i menopauzi, važnosti ljudskog pristupa i empatije u njenom pozivu, a čitaocima je dala i više korisnih saveta za bolje fizičko i mentalno zdravlje.

Čega se sećate iz svog detinjstva?

– Odrastala sam najpre na Grbavici, kod bake, pa sam do četvrtog razreda išla u školu “Branko Radičević”. Kao mala sam odlazila u Futoški park, tamo sam naučila da vozim bicikl i sećam ga se kao jedne ogromne zelene oaze. Onda smo se preselili na Novo naselje, koje je tad izgledalo mnogo drugačije nego sad. Sećam se da je Balašević jednom rekao da je Naselje na pola puta do mora (smeh) i bila sam očajna što sam tako daleko, a danas mi je to krajnje simpatično. Prebacili su me u školu “Prva vojvođanska brigada”, koja je bila moderno opremljena za to vreme. Bila sam srećno dete, sve je bilo fenomenalno. Učila sam engleski na Radničkom univerzitetu, išla sam tamo “dvojkom” koja je kretala iz Šafarikove. Bila sam dobro dete, nisam pravila gluposti, pravi štreber (smeh). Moji roditelji su lekari, profesori Medicinskog fakulteta. Mama je čak jedno vreme bila i prodekanka. U porodici se jako insistiralo na uspehu, učenju, lepom vaspitanju… Nisu zahtevali sve petice, ali negde u vazduhu se osećalo da je znanje dobra karta za uspeh u životu. Zbog toga sam se uvek trudila da baš naučim i znam, a ne samo da dobijem dobru ocenu. To sam prenela i na moju decu.

Kakve uspomene Vas vežu za gimnazijske i mladalačke dane?

– Kasnije sam upisala Zmaj Jovinu gimnaziju i mislim da me je to dosta obeležilo. Tu su išla dobra deca, neki klinci koji su voleli da filozofiraju o pametnim temama, o književnosti na primer. I danas, moja ćerka koja ide u tu školu najviše voli časove srpskog kod profesorke Rime, gde obožavaju da diskutuju o smislu i porukama književnih klasika. Tamo smo učili da težimo kvalitetu i pravim vrednostima. Iz mog razreda je 90 posto nas ostvarilo neke lepe profesionalne i životne priče, međutim, preko 70 odsto mojih drugara više ne žive u Srbiji. Taj period pamtim po jednoj relativno bezbednoj mladosti. Bilo je zadovoljstvo ići iz škole kući kroz Zmaj Jovinu ulicu, svratiti na kafu u neki od kafića koji su se tad otvorili. Mite Ružića, Katolička porta, kafe “Imperija” u Laze Telečkog, to su bile moje putanje, a danas me životni ritam retko odvede u centar. U “Jovinoj” sam upoznala i svog budućeg supruga, na događaju koji se zvao Dan maturanata, a koji se više ne organizuje. Ja sam bila u četvrtom, a on u trećem razredu, a mi maturanti smo držali toga dana časove. Ja sam njegovom razredu držala matematiku. Te godine je otvorena diskoteka “Paradiso”, i pri mom prvom izlasku tamo smo počeli da se zabavljamo. Izlazili smo i na “Đavu”, sećam se Štranda i picigena… Kad sam upisala fakultet, kreće vreme hiperinflacije i tad sam jako želela da odem u Englesku, jer sam te ’93. to videla kao mogućnost da izađem iz onog stanja u kojem smo se tada nalazili. U junskom roku sam položila anatomiju i otišla na tri meseca u Englesku, da čuvam decu.

Mnogo volite Novi Sad i ostali ste u njemu svih ovih godina. Koja su Vam najdraža mesta u gradu?

– Imala sam tu privilegiju da studiram i radim u gradu u kom sam se rodila, i da se porodim u porodilištu u kom sam i sama radila. I dan-danas sam ovde, tako da Novi Sad teče mojim venama. Tvrđava i Štrand su i danas moja omiljena mesta. Ponosna sam bila što smo bili domaćini Exita, jer je on bio institucija. Volim da odem na Ribarsko ostrvo, predivno je sedeti malo van grada. Imam vikendicu u Ledincima i često sam tamo. Volim tokom leta restoran “Fig” u Rakovcu, imaju predivnu baštu. Vidim da se grad menja, ali je i dalje humaniji i pitomiji od Beograda.

A, kakvi su u Vašim očima Novosađani?

– I dalje drugačiji od stanovnika nekih drugih gradova. Mislim da se ovde još uvek poštuje vreme i dogovor u svakodnevnoj komunikaciji. Promene se neminovne, ali volela bih da sačuvamo taj kulturan i odmeren način ponašanja. Ja verujem da će dobrota spasiti svet i da će, ako ja nekog propustim u saobraćaju, on nekom učiniti nešto malo, ali značajno. Mislim da je to lančano i zarazno i da čini ovaj svet boljim.

Ja mislim da je dobrota lančana i zarazna i da čini ovaj svet boljim…

Za šta mislite da bi moglo biti bolje u gradu?

– Jako sam tužna zbog situacije u Zmaj Jovinoj gimnaziji, pošto me to i lično dotiče. Moja ćerka, koja je đak te škole, nema privilegiju da ide u onu predivnu zgradu u centru, već u Mašinsku. Takođe, ide samo popodne na nastavu, što je teško uskladiti sa svim ostalim obavezama. I nastavnički kadar je sada poljuljan. To sada već jako dugo traje, praktično godinu i po dana. To mi je baš velika tuga, jer najbolja deca Novog Sada su u nezavidnoj situaciji. Mnogi od tih kvalitetnih mladih ljudi su ozbiljno upitani da li da ostanu u ovoj zemlji. Pored toga, grad vapi za više mesta za parkiranje i više kulturnih manifestacija.

Vaše prvo zaposlenje bilo je u Betaniji i tu ste radili sve do pre pet godina. Kakva iskustva nosite odatle?

– Nakon završenog fakulteta, nije mi bila potrebna veza za zaposlenje. Bila sam primljena kada je Bojić, tadašnji ministar zdravlja, u okviru njihove predizborne kampanje 2000. godine, primio u radni odnos 100 najboljih studenata medicine, i to smo mogli da biramo gde je ko želeo da radi. Ja sam odabrala da radim u Betaniji, a na taj izbor je poprilično uticao i moj tadašnji momak, danas ortoped. Pošto je moj otac bio ginekolog, roditelji su me odgovarali od toga, govoreći mi koliko je to jedan težak i vrlo stresan posao, međutim, ja tada to nisam mogla da sagledam. Izabrala sam ginekologiju i, u tom trenutku, dolaskom na Kliniku, mislila sam da sam osvojila premiju. To je za mene bila stvar časti i prestiža, jer sam dolazila na najveću akademsku instituciju. Tamo sam postala asistent, a potom i vanredni profesor. Bila sam zaista izuzetno zadovoljna i ostvarena. Imala sam tu sreću da sam delila svoj dan sa profesorkom Kopitović, koja je isto imala taj neki “propeler” energije i uvek je bila za inovacije. Bilo je to vreme veoma zahvalno za oblast kojom smo se bavile – 2006. je i počeo državni program vantelesne oplodnje, klinika je dobila novu opremu i bilo mi je puno srce. Ja sam želela da savladam sve, i operacije i hirurgiju. Moj otac je bio začetnik ginekološke endoskopije i naravno da mi je davao vetar u leđa, ali mi je neprocenjiva bila podrška predivnog dr Budakova, koji mi je na odeljenju bio “desna ruka” i podrška. Tako sam se počela baviti endoskopijom, koja je bila jedan veliki zalogaj koji sam zagrizla, jer donosi sa sobom jednu novu vrstu odgovornost i stresa.

Jedina ste žena u Vojvodini koja laparoskopski operiše miome?

– Uopšteno, u Vojvodini inače ima malo lekara koji to rade, kao i onih koji obavljaju laparoskopsku histeroktomiju, a kad to proširimo na Srbiju, dobijamo jednu zabrinjavajuću situaciju i to je ono što me rastuži, jer je od početka dvehiljaditih do sada to je trebalo više da se razvije. U Betaniji ima možda četvoro, petoro ljudi koji se time bave, u Beogradu isto tako. Generalno, mi smo super u etabliranim medicinskim znanjima i u pružanju zdravstvene zaštite, ali svet je otišao u neke moderne pristupe što se tiče endoskopske hirurgije, a nama još dosta fali da to zaživi.

Kako je došlo do toga da se opredelite za odlazak iz Betanije i rad u privatnoj praksi?

– Izabrala sam da odem sa Klinike 2021. godine, zbog svojih ličnih razloga. 2017. godine mi je otkriven karcinom dojke a, paralelno sa tim, nekoliko dana pred operaciju, suprug me je ostavio. To je bio veliki udarac za mene i trebalo mi je dosta vremena da shvatim šta ću i kako ću dalje. Posle toga, kada sam prošla hemioterapiju i operaciju, naišao je kovid. Presabrala sam se i odlučila da želim malo da “spustim loptu” i svoj život učinim manje stresnim. Dala sam otkaz i nastavila da radim isključivo u privatnoj bolnici “Ferona”. Ta odluka je bila užasno teška, jer kada prestanete da radite na Klinici, gubite zvanje, a ja sam se srcem davala mojim studentima i kolegama koje su bile na supspecijalizaciji.

Već pet godina ste u bolnici “Ferona”, poznatoj po lečenju steriliteta?

– Mi smo jedan mali-veliki tim i ponosimo se najvećom stopom uspeha, što mi daje veliku satisfakciju, pošto sam ja neko ko voli da vidi rezultate. Imamo pacijente, ne samo iz cele Srbije, već iz celog regiona. Svakodnevno nam se javljaju, šalju slike beba, zahvaljuju se i to mi je jako važno. Radimo sedam dana u nedelji, 363 dana u godini, ali se ja trudim da obavljam svoj posao punim srcem, jer sam shvatila da je pomaganje drugima potpuno lekovito i daje povratnu energiju koja je neprocenjiva. Uz lečenje steriliteta ide ceo jedan paket: puno razgovora sa parovima, mnogo empatije i strpljenja… Vodimo računa da im se posveti vreme, jer je to u ovom poslu užasno važno. Mislim da ljudi to prepoznaju, i to je jedan mali udeo u uspešnoj komunikaciji, u davanju poverenja i nadi za uspeh.

Uz lečenje steriliteta ide ceo jedan paket: puno razgovora sa parovima, mnogo empatije i strpljenja…

Sterilitet je nešto sa čim se danas veoma često susrećemo. Šta su, prema Vašem iskustvu i mišljenju, najčešči uzročnici?

– Sterilitet polako poprima epidemijske razmere, ne samo kod nas, nego u celom svetu i smatra se da svaki peti par dolazi u neku vrstu problema sa ostvarivanjem trudnoće. Procene su da će do 2050. godine većina muškaraca imati veoma smanjen broj spermatozoida, a činjenica je da već sada imamo značajan broj žena koje imaju malu rezervu jajnih ćelija, a imaju ispod 40 godina. Tome je doprineo moderan način života i okruženost toksinima, te uvek sugerišem da iz svakodnevice izbacimo sve endokrine ometače. Recimo, mikroplastika je nađena i u folikularnoj tečnosti gde su jajne ćelije, i u plodovoj vodi, i u spermi. Smatra se da svaki čovek mesečno pojede jednu veliku kantu plastike.Treba da probamo da ne pijemo vodu iz plastičnih flaša, niti kafu iz čaša za poneti, da ne podgrevamo hranu u mikrotalasnoj, ne koristimo neproverenu kozmetiku… Nedavno je izašla studija koja pokazuje da stres dovodi do ubrzanog propadanja jajnih ćelija. Fizička aktivnost je takođe izuzetno bitna i deluje oporavljajuće. Treba da se hranimo zdravo, a to znači – ništa instant i u kesici, već ono što su jele naše babe i dede. Moja mala misija je da skrećem ljudima pažnju na poboljšanje stila života, jer to direktno utiče i na mogućnost reprodukcije, a procene su da će do 2100. godine većina beba nastajati vantelesnom oplodnjom, upravo zbog globalnog zagađenja. Ipak, najveći neprijatelj trudnoće, u smislu uspeha ili neuspeha, su godine žene. To odlaganje trudnoće posle 35. godine žene, kada su se već nakupili razni toksini i faktori sredine, znatno otežava celu priču.

Treba da probamo da ne pijemo vodu iz plastičnih flaša, niti kafu iz čaša za poneti, da ne podgrevamo hranu u mikrotalasnoj, ne koristimo neproverenu kozmetiku…

I, kako vi u bolnici to rešavate? Šta je trenutno aktuelno na polju lečenja steriliteta?

– Prvo porazgovaramo sa parovima i proveravamo njihov hormonski status, jer vrlo često ni ne znaju da imaju neka odstupanja od vrednosti. Često je prisutna insulinska rezistencija, koja je takođe posledica nezdravog načina života. Proveravamo spermogram i prohodnost jajovoda, da li postoje neke abnormalnosti. Potom se uvek insistira na prirodnom zatruđivanju, uz našu malu pomoć. Ukoliko odmah procenimo da nema smisla insistirati na prirodnom začeću, odlučujemo se za vantelesnu oplodnju. Danas imamo alate koji nam pomažu da uspešnost bude što veća, kao što je preimplataciona genetska analiza embriona, koja je pogotovo korisna kod parova kod kojih postoji nasledna problematika, gde su on ili ona nasledili neku genetsku mutaciju koja uzaziva stalne spontane pobačaje. Mi analiziramo sve njihove embrione i stavljamo one koji nemaju genetsku mutaciju, čime potpomažemo mogućnost opstanka trudnoće. Moram naglasiti da je veća šansa kod parova koji su mlađi i zato je važno, ako je ikako moguće, ne čekati posle 35. godine života.

Šta Vam najteže pada u Vašem poslu?

– Neuspeh. Kada imamo ljude koji imaju fenomenalne embrione i deluje da je sve u redu i sve smo ispitali, ali ne ide. Na žalost, dešava se i to. Kod nas u bolnici oko 80 posto parova iz prvog ili nekog sledećeg pokušaja ostvari i održi trudnoću, ali postoji onih 20% kod kojih, čak ni sa doniranim materijalom, to ne uspeva, i to je zaista frustrirajuće. Još uvek se ne znaju tačni uzroci toga, jer nauka je tek “zagrebala” po površini.

Pretpostavljam da je onda najlepše što doživljavate upravo to kad parovi ostvare trudnoću i iznesu je do kraja?

– Tako je, tad mi je puno srce. Pogotovo kada neko u, recimo, 44. godini, sa jednom jajnom ćelijom i jednim embrionom, uspe. Najlepši su oni dani kada mi stigne poruka da se neka beba rodila ili da im je pozitivan beta HCG nalaz i to me najviše raduje.

Pre godinu i po dana ste počeli i sa podkastom?

– Da, podkast se zove “Maternity razgovor sa profesorkom“, a može da se nađe na YouTube kanalu. Navikla sam da predajem studentima i taj deo mi fali, te sam se fokusirala da svoja znanja upućujem budućim i sadašnjim pacijentima, ženama u menopauzi koje možda nedovoljno brinu o sebi, parovima koji se pripremaju za VTO… To je mali pokušaj da pokušam da održim svoju edukatorsku ulogu. Do sad je snimljeno nekih dvadesetak epizoda. Uvek imam po jednog gosta, to su lekari ili pacijenti, a pričamo o temama koje su uvek aktuelne: ženskom zdravlju, neplodnosti, menopauzi…

Kad smo kod menopauze, šta biste tu naglasili?

– U menopauzi se dešava osteoporoza, gubitak mišićne mase, pa je često i gojenje, kao i insulinska rezistencija. Zato je važan kvalitet života, pogotovo već sa prvim nagoveštajem perimenopauze, i zbog toga je vežbanje jako bitno. Uvek kažem da u tim godinama ne morate biti slim, ali morate biti jaki. Ujedno, to je i borba protiv demencije, jer vežbanjem podmlađujemo i mozak. Bitno je i merenje vitamina D i gustine kostiju, pravilna ishrana sa unošenjem dovoljne količine proteina, da bismo održavali te mišiće koji treba da nas nose. To je prava investicija u godine.

U svoje slobodne vreme, čime Vam prija da se bavite?

– Obožavam pozorište, jer me predstave uvek protresu da se zamislim. Kad god negde otputujem, obavezno odem i u pozorište. Na primer, u Londonu sam gledala “Fantoma iz opere”, a u Rimu mjuzikl “Mamma mia”. Volim da idem i na koncerte. Što se putovanja tiče, imam tu sreću da naš posao zahteva kontinuirane edukacije, pa sam boravila i po više meseci u inostranstvu. Danas imam tu privilegiju da me zovu da držim stručna predavanja, pa ću uskoro ići u Dubrovnik. Tako sam obišla ceo svet, ali grčka ostrva me uvek iznova fasciniraju, sa mnoštvom skrivenih plaža i ušuškanih taverni. Treniram, redovno odlazim u teretanu i svaki dan radim druge vežbe. Trudim se da kuvam, da ne naručujem hranu. Neprestano savladavam nove veštine. Družim se, jer imati drugarice za ženu je izuzetno važno i to treba negovati.

Koja bi bila Vaša poruka za Novosađane?

– Novi Sad je idealan grad za hodanje i vožnju bicikla i mislim da to treba da iskoristimo. Imamo našu predivnu Frušku goru i barem vikendom treba otići tamo na nekoliko sati, na čist vazduh i sunce, jer je to strašan bust energije i kiseonika. Možemo se družiti i ćaskati i dok šetamo, a ne samo po kafićima. Tako će nam ređe trebati doktori, bićemo zdraviji, lepši i srećniji.

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević

Foto: Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com),