Ona svira klavir, harmoniku, prim taburu i kalimbu, ali i komponuje za te instrumente. Svoju emociju kanališe kroz stvaranje različitih umetničkih dela. Naši sugrađani već godinama je dobro znaju sa malih ekrana, gde prenosi zanimljive priče iz Vojvodine. Ima pregršt talenata i interesovanja, a kroz sve se trudi da što više pomaže ljudima.

Aleksandra Aleksandrović rođena je 1992. godine u Novom Sadu. Prvih devet godina živela je u Titelu, a potom se sa porodicom preselila za grad. Još kao šestogodišnjakinja krenula je u Muzičku školu “Isidor Bajić” (harmonika i solfeđo), a posle je završila i Srednju muzičku školu, gde je počela da svira i klavir. Nastavak obrazovanja usledio je na Akademiji umetnosti: diplomirala je na smeru etnomuzikologija, a potom upisala i smer Primenjeno pozorište. Stipendistkinja je Erasmusa, te je preko tog programa boravila u Bergenu u Norveškoj i tamo studirala na engleskom i norveškom jeziku. Sada je na doktorskim studijama iz dramskih i audiovizuelnih umetnosti. Sedam godina je zaposlena u RTV Vojvodina kao novinarka, spikerka, reporterka i voditeljka. Osvojila je prvu nagradu za originalnu muziku za decu, koju je otkupio RTS. Nastupala je na raznim manifestacijama u Sinagogi, pozorištima, kulturnim stanicama, televizijskim emisijama… Pored toga, glumi, pleše, jaše i šije, a uz to je i veoma humana.

Sa sagovornicom portala Moj Novi Sad pričali smo o muzici, Novom Sadu – nekad i sad, odnosu društva prema Romima, ali i plesu, pozorištu, jahanju…

Kao mala preselila si se iz Titela u Novi Sad. Kako pamtiš grad tvog detinjstva?

– Moji roditelji su poljoprivrednici, kao što su mi bile i babe i dede. Sa tatine strane su imali gazdačku kuću, sa raznim životinjama, veliku baštu, njive… Moj stariji brat (koji je danas nastavnik harmonike) i ja smo išli u Muzičku školu i, posle nekog vremena, otac više nije mogao da nas vozi iz Titela, pa smo se preselili u Novi Sad. Pamtim moju Somborsku ulicu, kako je bila mirna, tiha, zelena., kao i ceo Telep. Kao deca smo se okupljali i šetali, svuda su bile šumice. Verali smo se uz drveće: jabuke i dudove. Okolo su bili kukuruzi i krompiri, koje je gajila naša komšinica, baka Mara. Igrali smo se lastiša i klikera, loptali se, vozili smo bicikle po telepskom keju, sve je bilo mirno.

Kakav je Novi Sad danas u tvojim očima? Koja su ti omiljena mesta?

– I dalje volim da vozim bajs, rekreativno provozam po keju, odem do Futoga. Volim Petrovaradinsku tvrđavu, a tamo je i Akademija umetnosti, gde često vežbam klavir, pa u pauzama prošetam tuda. Volim Šodroš, Ribarac, čuveni Špic… Nisam fan šetnji po centru. Volim da sednem u auto i vozim bez cilja, pogotovo noću. Prija mi da odem na Stražilovo, Sremski Karlovci su mi jako dragi, pa tamo često odem posle posla, prošetam, nekad prisustvujem i liturgiji.

Šta bi u njemu menjala?

– Nažalost, više ima onog što ne volim. Živela sam u Norveškoj, Grčkoj i Makedoniji i svaki put kad sam se vraćala, osećala sam neku tešku energiju. U Norveškoj sam živela okružena kvalitetnim vazduhom, čistom vodom, bez stresa, u uređenom sistemu, bez puno saobraćaja. Novosadsku vodu kad popijem, često mi bude muka. Novi Sad ima svoje vrline i mane, a negde me boli što se on pretvara u grad zgrada.

Kako bi opisala Novosađane?

– Ja pamtim onu strukturu Novosađana koja je postojala dok sam bila dete i tinejdžerka. Kad sam počela da studiram, često sam živela preko, pa sam izgubila tu nit sa ljudima odavde. Primećujem da su, u odnosu na pre, ljudi apatičniji, rezervisaniji i stegnutiji. Ipak, još uvek su ljubazni i prijateljski nastrojeni u svakodnevnom ophođenju. Spremni su da pruže podršku i pomognu i još postoje i oni koji nisu dozvolili da ih loše vreme povuče i stavi u “oklope”.

Poznata si po tome što veoma emotivno izvodiš muziku na instrumentima koje sviraš, a u komponovanju si se pronašla nešto kasnije?

– Ja sam, u stvari, to oduvek radila u svojoj glavi, samo što to nisam tako percipirala. Kad god bih pripremala program za ispit ili nastup, bio to Šopen, Mocart ili Betoven, uvek bih u pauzama svirala neku svoju improvizaciju i to je ostajalo između četiri zida Akademije. Sve dok jednom nisam napravila ozbiljnu pauzu što se klavira tiče, jer sam osetila zasićenje. Nakon toga sam prišla klaviru, ali nisam imala note pored sebe, pa sam počela da sviram nešto svoje. Tog momenta sam osvestila da ja, u stvari, celog života komponujem. Tek tada sam počela i da zapisujem svoju muziku.

Pretpostavljam da te je romsko poreklo usmerilo ka etnomuzikologiji, u koju si sazdala veliki deo svog vremena i energije?

– Da, s tim što izučavam i etno muziku drugih naroda. Ako govorimo o Romima, mi neminovno istražujemo i muziku one zemlje u kojoj Romi žive, jer ona ostavlja uticaj. Jedna moja pesma, “Putovanje duše”, u sebi sadrži romske elemente iz tradicionalne romske muzike koju sam zabeležila na terenu i onda sam bila inspirisana da napravim varijaciju na tu temu, u kombinaciji sa klasičnom muzikom. Ove godine treba da izlažem na simpozijumima svoje naučne radove, koje sam istraživala tokom etnomuzikoloških studija i zahvalna sam što će to moje delo da ugleda svetlost dana među naučnicima i što će ga dalje koristiti studenti i istraživači.

U nekom momentu odabrala si da se baviš i primenjenim pozorištem i kroz to povežeš i ostala svoja umeća?

– U Norveškoj sam studirala primenjeno pozorište. Imali smo predstave na Univerzitetu, ali i po školama, pošto je u pitanju teatar u edukaciji. Radila sam sa decom osnovnoškolskog uzrasta. Nakon toga sam se vratila u Novi Sad i u Osnovnoj školi “Jožef Atila” odbranila svoj master rad pod nazivom “Interkulturalnost kroz nastavne jedinice matematike, aritmetike i muzičkog”, a to sve kroz pozorišne radionice. Zapravo, spojila sam matematiku i muzičko kroz pozorišne predstave, ali mi je interkulturalnost bila jako bitna, jer u osnovnim školama imamo decu različite etničke pripadnosti i veroispovesti, a meni je bitno da ih sve spojim kroz pozorišne metode. Sada, na doktorskim studijama, komponujem svoje kompozicije i spajam sa eksperimentalnim filmovima. Imam i pozorišne radionice sa decom, komponujem i muziku za njih.

Jedna od tvojih ljubavi je i ples?

– Za ljubav prema plesu mogu da zahvalim svojim tetkama, koje su me još kao malu učile da plešem. Kao dete sam obožavala da pustim muziku, gledam se u ogledalo i igram. Čak sam želela da idem i u Baletsku školu, ali sam, uz brata, bila usmerena ka Muzičkoj školi. Kao mlada devojka sam se bavila latinoameričkim i standardnim plesovima. U okviru etnomuzikologije smo imali predmet etnokoreologija, gde sam izučavala i plesala tradicionalne plesove, ali i zapisivala korake u poseban sistem koji se zove labanotacija.

Kako si iz muzičkih i pozorišnih voda dospela u novinarske?

– Inače, nisam nikada maštala o tome da radim na televiziji. To se desilo sasvim spontano: kad sam se vratila iz Norveške, zvali su me iz romske redakcije da vodim “Vesti”. Imala sam dosta slobodnog vremena, pa sam prihvatila. Odmah su me “bacili u vatru” i radila sam uživo iz studija. Pomoglo mi je iskustvo iz pozorišta, jer i tamo ide sve direktno, i još pred publikom, pa nemaš reprizu. Eto, ostala sam sedam godina. Danas radim reportaže za “Jutarnji program”, “Novosadske razglednice”, “Vesti” i “Vojvođanski dnevnik”. Takođe, radim i priče za “Vesti” na romskom jeziku, kao i za jednu emisiju, dok drugu uređujem.

Interesovanja su ti toliko šarolika, pa se dve godine baviš i jahanjem?

– Konji su mi omiljene životinje. Moj deda je imao dosta konja, a tu ljubav mi je najviše preneo stric. Stalno sam odlazila kod njega, stavljao bi me na konja i već tad sam osetila da mi je srce u tom trenutku ispunjeno ljubavlju. Pre dve godine sam počela da treniram jahanje na Novosadskom sajmu. To je ozbiljan i naporan trening, ali je izuzetno dobar zbog tela i psihe, kao i povezanosti sa konjem. Konj ima energiju koja izuzetno pomaže ljudskom biću. Kad sam na treningu, osećam neopisivu sreću i ushićenost.

O romskom pitanju govoriš otvoreno i bez zadrške. Šta je tvoja osnovna misao što se te teme tiče?

– Vrlo često sam se pitala kako ljudi mene gledaju: da li kroz moje kvalitete ili kroz prizmu Romkinje? Tamnoputa sam, da li me gledaju kroz predrasude i stereotipe? Kada me čuju i saznaju za moj rad, uglavnom se iznenade. Imala sam i primere da me ljudi prepoznaju sa televizije i zaustavljaju na ulici, a jedan čovek me je pitao gde sam tako dobro naučila srpski (smeh). Uvek sam živela duplim životom. Moj otac je bio boem, dolazili su nam svirači u kuću, a kad odem u Muzičku školu, svirala sam klasičnu muziku i to je bio potpuno drugi svet. Moji roditelji nemaju veze s umetnošću, ali njihov život, žrtva i ulaganje u obrazovanje brata i mene me duboko potresaju.

Još u osnovnoj školi si doživela vrstu netrpeljivosti po nacionalno-rasnoj osnovi?

– Mene su deca generalno dobro prihvatila, ali jedna učiteljica na zameni je bila “kritična”. Odvojila je belu decu u prve, a tamnoputu u zadnje klupe, sa praznom klupom između njih. Takođe me je pred svima pitala: “Sandra, da li si ti Ciganka?”, na šta sam najnormalnije odgovorila da jesam. Moj otac je tada reagovao i otišao u školu. Bilo je i dece koja nisu htela da se druže sa mnom. To sam doživela ovde, u Novom Sadu! U jednom mestu se pre dve godine desilo nešto slično, možda i još gore. Dakle, rasizam je i dalje prisutan.

Da li si zbog toga imala neke neprijatnosti i kao odrasla?

– Jesam. Radila sam uključenje uživo sa Noćnog bazara i snimatelj i ja smo pitali jednu ženu da nam da izjavu, što je ona odbila, uz opasku: “Neću Ciganima da dajem izjave!”. Takođe sam od direktorke jedne firme doživela da me je pred uključenje pitala da li ću moći da zapamtim njeno ime i prezime, na šta joj je moj kolega odgovorio da sam završila dva fakulteta. Takve stvari se dešavaju i zato ne smemo da zaboravimo da su ljudskost, empatija i razumevanje drugih ljudi suština.

Za vreme korone, klavir si zamenila šivaćom mašinom. Iz toga je izraslo nešto divno i humano.

– Volim da šijem i krojim, čemu me je naučila moja komšinica Nada, koja je imala svoju radionicu kad smo se doselili u Novi Sad. Kao devojčica sam obožavala da boravim tamo, doživljavala sam to kao neku magiju. Kad se desila korona, odlučila sam da šijem zaštitne maske. Kod mene sve počinje od jake emocije, što se desilo i tad. Otišla sam u apoteku da kupim maske za mene i porodicu i bila je ogromna gužva. Baš kad sam ja stigla na red, maski je nestalo. To je u meni izazvalo toliku frustraciju, jer se bližio policijski čas. Pritom, cene maski su tada skočile sa šest na 300 dinara. U meni je proradio neki inat i odlučila sam da ih šijem i delim ljudima besplatno. To se pročulo, pa sam ih slala i ljudima u druge gradove poštom, a šila sam i za centre, udruženja, osnovne škole, logopede… Satima sam sedela za mašinom i bila sam iscrpljena, ali emotivno ispunjena, jer sam znala da pomažem ljudima. Dobila sam tada i nagradu “Dobročinitelj” od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i nagradu za dobročinstvo deci “Maslačak” od organizacije Prijatelji dece Srbije. U osnovi sam kreator, neko ko iz nule napravi nešto, bilo to muzičko ili scensko delo ili odevni predmet. Šijem haljine, kao i pozorišne krpene lutke i bukmarkere, jer sam ljubitelj knjiga. Pošto sam tetka, šijem i za tri mala zvrndova.

Na čemu trenutno radiš i kakvi su ti planovi?

– Trenutno spremam jednu predstavu, zajedno sa mojim kolegom. U pitanju je njegov doktorski rad. U njoj sviram svoje i tuđe kompozicije na klaviru, ali imam i uloge, plus plesnu tačku. Učestvujem i u drugim doktorskim projektima kao autor kompozicija i glumica, a planiram da završim i svoje doktorske studije. U budućnosti bih volela da budem svesnija svojih kvaliteta i da ne dozvolim više nikom da mi te kvalitete umanjuje i da gasi moje svetlo, samo da bi se taj neko osećao superiornije. Svesna sam da sam svestrana i da na svakom polju imam kvalitetna postignuća, a moj cilj je da sve te kvalitete spojim u jedno multimedijalno delo. Gde će me navesti put, ja to ne znam.

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević

Foto: Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com), privatna arhiva sagovornice