Nenajavljeni dolazak gostiju nikada nije mogao da nas zatekne nespremne – sišli bismo dole u prodavnicu i jednostavno zamenili staklenu ambalažu za punu flašu omiljenog soka. Naravno, u shopping se odlazilo sa plastičnim nosačem sa ukupno 6 pregrada za isto toliko flaša. Po koja kesica grisina i sve je gotovo. Čak i ako u panici nije ponet novac, situaciju je rešavao jedan potpis na crtu. Više ne.

Male, komšijske radnje izgubile su trku sa megamarketima. Iako se u redovima ponekad čeka i do sat vremena (ne računajući prazničnu euforiju kada se ovo može pretvoriti i u višečasovnu agoniju), problem likvidnosti i smanjen promet robe u trgovinama na malo rezultovao je zatvaranjem velikog broja lokalnih radnjica. Ovo je jedana od tih priča, a mesto radnje je Detelinara.

Detelinarcima poznatiji kao Pajin dućan, ovaj dragstor je više od 30 godina godina komšijama rešavao problematiku iznenadnih poseta.

Tik uz Pajin dućan stajala je i trafika koje od nedavno takođe više nema. Iza jedine postojeće trafike nalazila se i cvećara Lotos koja je sada preseljena u objekat preko puta.

Nedaleko od Đulike i detelinarske pošte, približno dugo koliko i Pajin dućan radila je i str. Breza.

Lokal ušuškan između nekoliko stabala breze, debelom hladovinom mamio je “lokalce” da pronađu spas od vrelih letnjih dana. I detelinarski film reditelja Miloša Pušića, Jesen u mojoj ulici u jednoj sceni promoviše upravo ovaj detelinarski duh “otpadnja” ispred Breze.

STRašno je možda samo iz nekih emotivnih razloga, ali već sutra će novi kineski butik, kladionica ili pekara baciti senku na svaku evociranu uspomenu.

Piše: Cveta Majtanović