Naš ovonedeljni sagovornik je četrdesetdevetogodišnji Novosađanin Srđan Merković, radijski voditelj i vlasnik reklamne agencije “Poenta” u kojoj se prave džinglovi i radijske reklame.

Njegov baršunasti glas blizu tri decenije budio je i uspavljivao sugrađane koji su slušali “Pan”, “Spin”, “021” i “AS FM” radio stanice. Odrastao je na Limanu 3, pohađao je osnovnu školu “Žarko Zrenjanin”, a nakon osnovne se opredelio za srednju Elektrotehničku, da bi posle dvanaestogodišnjeg školovanja završio i Višu poslovnu u Novom Sadu.

Kao i većina iz njegove generacije i on je, kako voli da kaže, uhvatio zadnji voz, te je kao i mnoge prethodne generacije Novosađana izlazio na “Mašinac”, a kasnije i na “Đavu”, mada mu je omiljeno mesto bila “Rokoteka” gde je kada ne izlazi vežbao sa bendom “Opijum”. Imao je i ključ od lokala kako bi u slobodno vreme sa svojom ekipom “pržio“ na gitari. Bend i danas postoji, a sem Srđana, tu su još i Peca Čupić bubnjevi, Laza Maleš gitara, Bojan Pavlović bas gitara i Aljoša Molnar vokal.

Doduše, više nema čuvene “Rokoteke” pa svoje probe imaju u jednoj podzemnoj garaži na Limanu 4. Zapravo, čini se da je ovaj bend na neki način i “krivac” što je Srđanov glas stigao u domove mnogih sugrađana. Zato danas možemo da ga čujemo u najavama za crtane filmove na kablovskoj televiziji “Minimaks”, kao i u mnogobrojnim radijskim reklamama i zapisima kojih je napravio na hiljade.

Srđan je i muzički autor, registrovan je u SOKOJ-u, komponuje muziku za reklame. Zato ne treba da čudi što je dobio sve moguće “V(RAB)AC” nagrade (bronzane, srebrne i zlatne i specijalne) za doprinos i razvoj radijske produkcije u Srbiji.

– Pošto me je uvek zanimala muzika u sedmom razredu sam krenuo  na časove gitare kod Save Kozlovića koji je prvo hteo da me čuje kako pevam. Kada se uverio da imam sluha rekao mi je da mogu da dolazim na časove kod njega. Svega je tu bilo, od učenja nota, preko akorda, ali samo nije bilo onog što sam ja zamišljao, a to je da sviram pesme koje volim. Bilo mi je pomalo dosadno pa sam počeo da izostajem sa časova, kao i da kasnim, te mi je Sava rekao da više ne dolazim, ali tu se nije završila moja muzička karijera. Naime, nastavio sam da sviram, te sam mnogo godina kasnije otišao sa bendom u agenciju “Hammer” pokojnog Miloša Jovanovića koji je bio pionir kreativnih industrija u Srbiji uspostavljajući standarde pre svega u oblasti oglašavanja – priča Srđan.

U studio “Hammer” su otišli kako bi snimili tri numere čiji je sponzor bilo pruduzeće “AMB Grafika” gde je inače radila Srđanova mama. Kada je Jovanović čuo Srđanov glas, odmah ga je upitao da li bi želeo da snimi reklamu za “AMB Grafiku”.

– Tako je i krenula moja karijera, te sam 1993./1994. godine već uveliko snimao radijske reklame po pozivu i za svaku sam dobio u to vreme od 10 do 20 maraka. To je zaista bio veliki novac jer je, primera radi, većini ljudi u Srbiji mesečna plata bila tolika, ako ne i niža. Ubrzo pomom, 1994. godine upadam preko veze na “Pan” radio, jer nisam prošao zvaničnu audiciju za radio voditelja – navodi Srđan.

Ipak, nije mu bilo lako kao što svi misle da je radijski posao lagan, kako je dovoljno ušetati u studio staviti slušalice na uši i sesti ispred mikrofona. Međutim, Srđan navodi  da bi došao do rezultata morao je dobrano da se potrudi, odnosno da ispravi svoj izgovor, a dikciju je zahvaljujući časovima doveo do savršenstva. Naime, on je tri meseca pohađao časove dikcije kod Valerije Đurković kojoj je na tome neizmerno zahvalan. Nakon tromesečnog driblanja, Srđan je seo pred mikrofon i tada je shvatio da je to zapravo poziv kojim želi da se bavi vrlo ozbiljno.

– Mogao sam ja da radim i sa našim Novosadskim dijalektom, ali bih u tom slučaju ostao lokalac. Ipak, želeo sam da idem dalje i da proširujem svoja znanja i veštine. Na časovima kod Valerije mi nije bilo lako, ali sam joj neizmerno zahvalan što me je naučila kako pravilno da izgovaram reči jer da nije bilo tih časova danas ne bi bio tu gde jesam. S druge strane, iako je ovo zahtevan posao, smatram da ga je lakše raditi nego na televiziji, jer ti si taj koji mora sve da dočara slušaocima i da smišljaš u trenutku šta ćeš da kažeš. Na radiju ljudi takođe imaju bliskiju saradnju i ne postoji scenografija niti scenario. Rečenice izgovaraš u trenutku i zato, sem jezika, i mozak mora da ti je uključen 100 posto – navodi naš sagovornik.

Uporedo sa radijskim poslom, Srđan je 1995. godine osnovao agenciju za snimanje džinglova i reklama, te se Novosađani sigurno sećaju njegovog glasa kada je reklamirao “Butik čvaraka”, potom i “Kafemat”, “Jastog”, kao i “Čaroliju peciva”, a njegov glas je odzvanjao i preko razglasa u prodavnicama “Univerexporta”. Bez obzira na sve uspehe koje su pobrale njegove reklame, navodi da mu je najlepši period života u poslovnom smislu bio od je je radio na “AS” radiju.

– Moj posao na ovom radiju se poklopio sa periodom kada je počela tehnološka revolucija, jer se tada prešlo na softvere, broj zaposlenih se smanjio, a krenula je i SMS revolucija zarad lakše komunikacije. U tom periodu od 2007. do 2011. godine su su počele da niču i Fejsbuk stranice pa je bilo lakše komunicirati sa sugrađanima. U to vreme, sećam se kao da je bilo juče, masovno je počela da se promoviše i zdrava hrana, te sam u svojim emisijama namerno promovisao masnu gde sam najčešće voleo da pričam o čvarcima, bureku i ostalim kaloričnim namirnicama. Posle te moje priče o masnoj hrani, nakon dve i po godine postavili smo čak i pitanje slušaocima šta oni misle kako ja izgledam. Većina je na FB komentarisala da smatraju da sam oniži debeljuškasti čovek – pravi prototip Lale.

Međutim, da glas često može da zavara pokazalo se i u ovom slučaju, jer je Srđan zapravo sušta suprotnost od onoga kako su ga Novosađani zamišljali – on je visok i vitak i zapravo izgleda kao ljudi koji veoma vode računa o svojoj ishrani. Takođe tih godina, priča Srđan, izmislio je i novi izraz za slušaoce, koje je prozvao slušalačkim telima, a razlog tome je što se sve glasnije govorilo o rodnoj ravnopravnosti i zato je on našao kompromis.

– Zaista mi je “AS” radio ostao u lepom sećanju, a da su nas voleli, voleli su nas što je tu u to vreme dokazala i naša FB stranica koja je u jednom momentu imala više pratilaca od stranice tadašnjeg predsednika države Borisa Tadića. U “AS” radiju sam se zadržao najduže, punih deset godina, mada mi je i “Pan” ostao u jako lepom sećanju. “Pan” je zapravo bio prva privatna radio stanica koju je slušalo preko 80 odsto Novosađana. Ekipa koja je tada radila se i dalje okuplja i često nam padaju na pamet “sulude” ideje, te smo došli na jednu da nam radio stanica ustupi jedan dan u godini gde bi radila stara ekipa, a taj dan bi se recimo zvao “Jedan dan za radio Pan” – objašnjava sagovornik.

Naglašava da mu je najveći izazov bio kada su mu ukazali poverenje da snimi reklamu, i sve propratne zvuke, od početka do kraja, koji se odvijaju na kockarskom stolu. Srđan kaže da je za taj posao zapravo kruna njegovog rada, jer je morao da dokaže da može da iskombinuje muziku sa audio bazom i svim propratnim komponentama.

– Generalno gledano, naše radijske reklame su odlične, a često nas i stranci hvale jer kažu da smo, kada je reč o radijskim reklamama, daleko ispred njih. Sada se sve odrađuje preko softvera, međutim pošto sam u ovom poslu blizu 30 godina, negde mi je i žao što se izgubila ona klasična radijska draž kada su ljudi bili puni entuzijazma. Smatram da su ljudi izgubili smisao koji ih je držao u poslu. I zato da bi bili i dalje srećni tamo gde rade imam samo da im poručim, a to je: “Držite se, istražujte, snalazite se, ali ipak u svakom momentu budite i oprezni“ – zaključio je Srđan Merković.