Naš ovonedeljni sagovornik, Novosađanin Mihalj Nemet, poznatiji kao Mišika, profesionalni je moto vozač kojem su punih 45 godina motori i moto trke u profesionalnom smislu, najveća ljubav na svetu.

Rođen je 1960. godine na jednom novosadskom salašu i iza sebe ima preko 350 moto trka na kojima je uzeo minimum 200 zlatnih pehara i medalja, a ostale nagrade je davno prestao da broji.

Pohađao je osnovnu školu “Đura Jakšić” na Vidovdanskom naselju (u njoj se danas nalaze isturena odeljenja klisanske Osnovne škole “Dušan Radović”), a u 9. i 10. i kasnije išao je u Srednju hemijsko-tehnološku školu, koja se nalazila “preko kanala”.  Prva na listi želja bila mu je Srednja građevinska, ali kada je video kolika je gužva na upisu, samo se okrenuo i otišao. Kako kaže, čini se da je uvek išao linijom manjeg otpora i uz to nije voleo da stoji i čeka u redovima, jer je za njega to bilo gubljenje vremena. Naime, kada je video koliko je đaka došlo na upis u Građevinsku, rešio je da ostane u Hemijskoj, jer su mu tamo već bili dokumenti. Razmišljao je tada: “Kakve veze ima, postaću naftaš”, ali se i taj plan izjalovio pa je radio na vodi, doduše u struci. Školu je, kako kaže, morao da završi, o faksu nije ni razmišljao, ali ističe da su ga oduvek najviše zanimali motori, oko kojih je stalno nešto “prčkao”.

Ujedno je voleo i da sa nekolicinom drugara na nekoliko lokacija u gradu organizuje ulične trke, ali na mestima koja nisu prometna kada je reč o saobraćaju. Jedna od tih lokacija bila je “Pravac”, na tada neizgrađenom Novom naselju, druga se nalazila u Industrijskoj zoni, a treća u Primorskoj ulici, kod nekadašnjeg Stoteksovog skladišta. Stoga ne treba da čudi što su ga već kao momčića zapazili u Auto-moto klubu “Novi Sad” u kojem se kao vozač oprobao 1979. godine, u klasi do 50 kubika. Njegov idol bio je moto vozač i prvak sveta, Beri Šin, a u to vreme ugledao se i na Milenka Konjevića, za kog kaže da je bio divan čovek, a ujedno i idol svim mlađim sportistima koji su voleli motore.

– U tom periodu, kao tinejdžer sa društvom sam išao na korzo. Moja generacija se okupljala preko puta Dunavskog parka, do semafora, a kasnije i kod “Carigrada”. Koliko se sećam, to je bilo davne 1977/78. godine. Već tada smo moji drugari i ja dolazili motorićima. Taj moj prvi motor bio je marke “Tomos 50” i tada se zapravo stvorila ta neraskidiva veza između mene i vožnje motora, ali isključivo na sportskoj bazi. Interesantno je i da nikada nisam imao, niti sam vozio “zoljicu”, jer sam smatrao da je to motor za klince ili matorce. “Zoljicu” je u to vreme svako mogao da vozi, jer se za njenu vožnju polagalo u školi – priča Mišika.

U tom svom tinejdžerskom periodu, nikada nije divljao gradskim ulicama, što je ostalo do dana današnjeg, jer smatra da na taj način ugrožava i sebe i druge. Smatra da dokazivanje nije na ulici, već na moto stazama, poput “Hungaroring”, “Brno”, “Serres”, “Grobnik”, “Šlajc”… Mišiku su takođe više privlačile duge vožnje, one do mora, Trsta ili Mađarske. A, kako bi pokazao da je ozbiljan u svojoj nameri da se profesionalno bavi moto-trkama, naš sagovornik je 1979. godine položio za motor u tadašnjem Auto-moto klubu “Novi Sad”, koji se nalazio na Lenjinovom trgu (Trg mladenaca), a ujedno se u njega i učlanio, jer su se tu okupljali svi jaki takmičari, kojih je samo iz Novog Sada bilo petnaestak.

– Novosađani su u nekadašnjoj Jugoslaviji važili da “glavne” u auto-moto sportu, posebno ako se uzme u obzir da nas je bilo i najviše trkača u celoj Jugoslaviji. Tako sam se i ja, sa 19 godina, a odmah nekako po učlanjenju, obreo na prvoj moto trci, koja je održana na stazi u Prnjavoru u Bosni, gde sam zauzeo četvrto mesto u Jugoslaviji u klasi 50 kubika. To je odlično za prvi put, s obzirom na to da nisam imao klasične treninge, a ni moji roditelji se nisu mešali i nisu mi branili da vozim motor, ali, sa druge strane, od njih nisam imao nikakvu  podršku. Zapravo, moji motori ih uopšte nisu zanimali – kaže naš sagovornik.

Mihalj i njegovi drugari su se tih kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih družili i vozili makine po parkinzima, neprometnim ulicama, vojnim poligonima, a kako su stasavali, menjali su svoje mašine za jače i bolje…. Tako je i Mihalj sa “Tomosa 50” prešao na “HD Aermax”, zatim i na “Hondu 125“, pa na “Hondu 600”, kao i na “Apriliju 125“, a kako je motore menjao, tako su se i titule i medalje, odnosno pehari, samo nizali. Nakon mnoštva osvojenih moto staza, naš sagovornik je napravio profesionalnu pauzu od tri godine, a onda je na poziv drugara pristao da vozi za veterane u klasi “old tajmera”, gde je i dan danas veoma uspešan. Ono što je interesantno jeste i podatak da motore koje vozi sklapa sam, a i sa njima je takođe osvajao mnoge kupove širom nekadašnje Jugoslavije, ali i staze u Italiji, Mađarskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Češkoj…

– Za ovih 45 godina zaista sam izmenjao veliki broj motora – od klase, preko kubikaže do godišta. Inače, sebi uvek pravim motor za trke, ne kupujem ga, jer je to vrlo skupa investicija. Uzimam delove, kupujem i od starog pravim novo, a za to mi je potrebno otprilike dva do tri meseca. Međutim, kasnije taj isti motor sređujem i podešavam, što može da traje i do tri godine. Nažalost, ovaj sport nije preterano cenjen u Srbiji, dosta tu ima i ljubomore, podmetanja nogu i zato sam pre nekoliko godina rešio da vozim za prvenstva Hrvatske. U toj državi se još uvek održavaju trke na nekom nivou koji je pratio takmičenja u nekadašnjoj Jugostaviji. U Hrvatskoj imaju više staza: u Slavonskoj Požegi, Križevcima, na Grobniku, dok je u Srbiji sve privatizovano, pa čak i pojedine staze koje obezbeđuje privatno obezbeđenje. Ipak, najviše volim da se takmičim u Sloveniji, jer za Slovence mogu da kažem da su najprofesionalniji po pitanju organizacije trka, a vrlo su i prijateljski nastrojeni. Kada se kod njih održavaju trke, zatvore deo međunarodnog puta i vozila puštaju sporadično – priča naš sagovornik.

Upitan da li mu je žao što se više ne organizuju čuvene moto trke na Mišeluku, Mišika odgovara da jeste i otkriva nam da je on jedan od inicijatora da se prva trka 1983. godine održi na ovom mestu. Prema njegovim rečima, tada nije bilo šanse da tinejdžeri organizuju bilo kakvu zvaničnu trku, te su se obratili Milenku Konjeviću, veteranu moto sporta i osvajaču titule državnog šampiona u kategoriji do 125 kubika. Posle izvesnog vremena Milenko, Mihalj i još jedan drugar prezentuju ideju čelnicima Auto Moto kluba Novi Sada, što je naravno urolilo plodom.

– Prva moto trka na Mišeluku za “Veliku nagradu Novog Sada” održana je 18. septembara 1983, kada je vožena za šampionat Srbije, gde sam u svojoj kategoriji i pobedio. Na programu je bilo pet trka u pet kategorija sa ukupno 65 takmičara. Inače, ta staza na Mišeluku je za mene bila jedna od najboljih, specifičnog oblika, jedna od retkih u državi koja ima krivine u levo i desno, duge pravce, ukosnice, promene nivoa i na kraju, dobru posećenost. Kasnije su se pobede nizale, zaista ih je bilo mnoštvo, a neke od njih su i titula na motodromu Grobnik, nadomak Rijeke, u okviru Svetskog kupa motocikala sa prikolicom, kada je održano i Alpe Adrija takmičenje, gde sam bio najuspešniji u moto klasik disciplini do 500 kubika. Pobedio sam i na moto trkama u Ponikvama u klasi MK 250. Na žalost, ono što moram da naglasim je da mi nemamo mogućnosti da treniramo i da vozimo na profi stazama, kao što to rade vozači pred čuveni moto GP, pa se jednostavno pouzdamo u svoju fizičku i psihičku kondiciju. U ovom sportu i najmanja greška može da vas košta života. Tako sam i ja prilikom pada 1997. godine jedva preživeo, posle toga sam se baš dugo oporavljao i lečio, ležao sam u bolnici u Sremskoj Kamenici, pa kasnije išao na rehabiliticije… Međutim nisam odustao od trka, nedavno sam na jednoj prilikom pada slomio dva rebra i opet ne odustajem – objašnjava sagovornik.

Sem što je vrhunski vozač, Mišika je i vrhunski majstor kada je reč o sklapanju i popravljanju motora, pa osim sebi, rado sklapa i popravlja motore, mopede i sve na dva točka (sem bicikala) svojim prijateljima. Mišika ne želi previše da priča o tome, a na pitanje da li je istina da lepši pol za nijansu više voli motoraše od onih koji to nisu, on kaže:  

– Ne znam, nisam primetio da se ženama više dopadaju motoraši od muškaraca koji to nisu. Doduše, imam drugarice koje me zamole da ih provozam motorom, jer je to ipak doživljaj, ali ništa više od toga. I kada je reč o muzici, nije istina da baš svi bajkeri vole hard rok. Eto ja više volim disko muziku, ali svakako posećujem i moto manifestacije, isključivo zbog razmene iskustava, gde sviraju uglavnom domaći rok bendovi. Ipak, čini mi se da je i toga sve manje. Nastaviću da vozim motor i da se takmičim sve dok za to budem imao snage, jer ne može čovek tek tako da se odrekne svoje prve ljubavi, mada mi deca sve češće govore da bih mogao da prestanem, jer smatraju da sam za taj sport već star – zaključio je Mihalj.