Da li je tolerantnost Novosađana samo običan mit? Bajka koja se priča iznova i iznova da bi ušuškana savest mogla da se odmori za naredni dan? Ili je to dugogodišnja tradicija kojom žitelji ovog grada, svesni različitosti – prelepih, ali istovremeno i opasnih, pokušavaju da na najekonomičniji način prožive jedini život koji im je poznat?

Od pada Nadstrešnice koji je rastužio ceo region, protresao Srbiju na svakoj tački koju nastanjuje čovek i zauvek okrnjio dušu Novog Sada, događaji se nižu filmski, sa dvadeset četiri sličice u sekundi. I mada ima onih koji nam šire grudi i pune oči suzama sreće, neželjeni smo svedoci da je nestvarno mnogo i onih događaja što nam rastaču ružičasti novosadski mozaik koji smo zamislili.  Nije bilo dovoljno strašno što se prvobitni broj žrtava na Železničkoj stanici popeo sa četrnaest na šesnaest, nego smo, možda i češće nego bilo gde drugde u Srbiji, viđali jezive scene nasilja, praćene slikama ljudi zgaženih, izlomljenih, okrvavljenih…

Teško bi bilo taksativno nabrojati sve incidente u Novom Sadu koji su se dogodili za ovih šest meseci, ali samo je u našem gradu potegnut nož na studente, samo je kod nas gaženje kolima “overeno” i premlaćivanjem zgaženog od strane četvorice siledžija, samo je kod nas skandiranje “ko ne skače, taj je ćaci” bio poziv batinašima da sačekaju studente i nanesu im ozbiljne telesne povrede, samo je kod nas zalepljena nalepnica na kontejneru bila povod da se studenti jure gradskim ulicama sa bejzbol palicama te da se Ani polomi vilica, samo je kod nas u moru priprema za 15. mart i kafanskih priča o mogućim opcijama za taj dan uhapšeno šestoro aktivista “na pravdi boga” i cvetnaje revoljucije, samo je ovde jedan dekan odlučio da pomoću kordona policije “oslobodi” fakultet. Od studenata.

Patrik Drid ne zaslužuje da bude dekan. Čovek koji se sladostrasno smejulji dok policija upotrebljava pendreke, štitove i biber sprej (to valjda poseduje, otpakovano i van magacina) nad studentima i građanima Novog Sada ne treba da bude starešina visokoškolske ustanove pa ni bilo kakav javni funkcioner u gradu čije je građane napao.

Njegov problem više nije profesionalna budućnost, ona će trajati srazmerno veku trajanja pendreka koje je prizvao, njegov problem je žig koji je sebi utisnuo kao prvi dekan u istoriji ove zemlje što se na takav korak odlučio. Prezreli su ga zbog toga njegovi studenti, postao je “preko noći” omražen i velikom broju građana Srbije i sve svoje medalje, pohvale, diplome i disertacije zanavek pohranio u fioku koja u vremenima što dolaze više nikome neće biti interesantna. Možda čak ni njemu.

Ali, nije to Patrik Drid učinio jer mu se tako ćefnulo. On je samo pristao da fakultet, čiji je nesrećni dekan, bude probni balon u slamanju studentskog otpora u Srbiji. A to je ipak neko drugi osmislio. Taj neko drugi je nakon svega morao da shvati da će se prvobitne “straže” na fakultetima u veoma kratkom vremenskom periodu udesetostručiti po potrebi. Možda je shvatio još ponešto, možda nije ni to – njegova stvar.

Zašto je još bitan Patrik Drid? Bitan je jer njegovo delo odudara od uobičajenog ponašanja Novosađana. Novosađani jesu tolerantni ljudi i pri tome mislim na obe strane u ovom ekstremno polarizovanom trenutku. Uprkos ozbiljnim namerama da se seje mržnja kao najplodnije tlo za najveće muljanje, žitelji Novog Sada su i dalje svesni da postoji ona druga strana i učiniće sve da je ne ugroze koliko god im ne bila po volji. A ona destruktivna minimalna manjina na kraju uvek bude svedena na individualni čin, nečastan i najčešće protivzakonit.

I zašto su onda toliko česti i za bar nijansu monstruozniji incidenti u Novom Sadu nego u drugim delovima naše zemlje? Mogli bismo poput predsednika Srbije koji je posle šest meseci od pada nadstrešnice morao da se ogradi kako nije pristalica teorija zavere, ali mu je to (pad nadstrešnice i pridodati “Ribnikar”) ipak sve čudno… Mogli bismo i mi da, zalazeći u metafiziku, ostavljamo zabačene udice i čekamo da vidimo šta će se upecati, ali deluje mi da je istina prizemno jednostavnija i prljavija. Generacije ljudi rođenih u ovom gradu i oni koji su prelaskom ovde postajali Novosađani su uspeli da izgrade pristojno mesto za život i možda za poneku nijansu materijalno bogatije okruženje, a to je u očima gramzivih i pohlepnih plen za koji vredi podići lestvicu nasilja.

I za kraj mala digresija. Prošao je 1. maj, bez roštilja i glasne muzike. Tek hiljade pametnih i lepih ljudi i šesnaest crvenih balona koji su u visinama na prozračnom nebu potražili šesnaestoro onih koji više nisu sa nama. Bio je to najtopliji 1. maj koji pamtim. 

Nebojša Regodić