NOVOSAĐANI: Poreklom iz Sibira, Saša je kreirao "Lepotu" inspirisan Novim Sadom

Mrak – bukvalni, u tišini – relativnoj, u kojima nema straha, samo radoznalosti i hrabrosti – koje se smenjuju, ispresecanih pojem ptica u daljini, mirisom vlažne zemlje – koja memlom doziva i zvukom kapi, koje u ravnomernim razmacima padaju na zemlju, stvarajući sitne potoke, koji pod stopalima žubore. Kako mrak odmiče, svetlost se pomalja, izvire iz dubine tmine zatomljenih misli onoga koji koracima cipele guli.

Pružene ruke zovu napred, još korak, dva, tri… Prepreka možeš biti samo ti… Ako hodač hrli i pazi, ostaje čvrsto na stazi…

A onda, u središtu svetlosti, koja pred širom zatvorenim očima plamti – katarzični mir. Dok pogled na tu lepotu trajanja prolaznosti pred nama puca, potoci slanih kapi niz lice neobuzdano teku. Epifanijsko iskustvo – imerzivni i delikatni, u neku ruku pomalo kjubrikovski “eyes wide shut” doživljaj…

Tako bi se nekako mogao opisati performans “Beauty”, koji – jedan na jedan – na jednoj fantazmagoričnoj koti Petrovaradinske tvrđave, izvodi njegov kreator Saša Hromov. Reditelj po obrazovanju, ali i glumac, performer i scenarista, Hromov se školovao na prestižnoj sanktpeterburškoj Akademiji pozorišnih umetnosti. Po ocu je Rus, a po majci – Ukrajinac, dakle “nezgodna” – pola/pola kombinacija, za svaku geografiju kad u njoj uzavri pitanje teritorija…

Komšijaaaa…

Hromov je i Novosađanin od pre dve godine, svom dušom Detelinarac, ambasador svih njenih urbanih i kulturnih legendi, svih njenih mirisa i zvukova. Obožava, kaže, kad mu u detelinarskoj pekari viknu: “Komšijaaaa…!”. Oseća se tada dobro, prigrljenim.

Kao i mnoge druge radoznale duše, Saša je poput “Lutalice iznad mora magle” sa čuvene slike Kaspara Davida Fridriha, a počeci te njegove vagabundije sežu možda još iz detinjstva, koje počinje u Sibiru:

– Rođen sam u poslednjoj godini postojanja SSSR-a, u Krasnojarsku, milionskom gradu, koji se nalazi usred Rusije, u Sibiru. Otac je imao privatno lutkarsko pozorište, u kojem je igrala i moja majka, pa sam tako odmalena zadojen teatrom. Otac je radio sve: napisao bi tekst, muziku, skicirao lutke, potom ih sam izrađivao, a onda bi predstave izvodio sa svojim prijateljima-glumcima. Od toga smo živeli. Kada su se roditelji razveli, majka je ostala u pozorištu, a otac je otišao u Državno lutkarsko pozorište, gde i danas radi. Tamo je odgovoran za izbor muzike, traženje autorskih prava, ako nešto treba da se snimi na radiju… Osamdesetih godina prošlog veka otac je imao i rok bend u kojem je svirao, a posle je radio i u video klubu, tada mi je otkrio fantastični srpski film “Ko to tamo peva”, koji jako volim – kaže u dahu Saša Hromov.

Dosta rano je, priča dalje, shvatio da ne želi da bude glumac, ali je ljubav prema pozorištu bila sasvim jasna u njemu. Zato je, kad je završio školu u rodnom gradu, otišao u Sankt Peterburg, gde se tada jedino moglo školovati za reditelja u lutkarskom pozorištu. Po završetku studija, nastanio se u gradu Kemerovo, smeštenom u rudarskom, radničkom kraju, a kada mu je nedugo potom stigao poziv u vojsku, izabrao je (u međuvremenu kanselovano) alternativno služenje vojnog roka, koje je potrajalo skoro dve godine. Primili su ga na službovanje u Državno lutkarsko pozorište Kemerovo, gde je bio glumac, reditelj, scenski radnik, organizator, sve što je trebalo. Jedan od najvažnijih projekata koje je tada uradio bio je “Fairytale Laboratory” – neobična čitanja poezije, inspirisana bajkama, koje je izvodio sa tek svršenim diplomcima glume. Nakon toga, vratio se u Sankt Peterburg.

Master – Marina

– Nije to bio dobar period za mene, imao sam mnogo sukoba sa samim sobom, sve što sam znao o teatru nije se uklapalo u ono što je bilo oko mene. Lutkarsko pozorište, kakvo sam znao, za mene je bilo mrtvo pozorište i zato sam uporno pokušavao da nađem neku svoju nišu, u kojoj ću raditi ono u šta verujem. Obreo sam se na jednom festivalu u Kemerovu, gde sam prisustvovao rekonstrukciji onoga što je u filmu “The Artist is present” uradila Marina Abramović, odnosno performansa koji je svojevremeno izvela u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MOMA). Svi prisutni, uključujući i mene, bili smo šokirani: viđenim, ali i reakcijama ljudi koje su bile neverovatne i koje su nalikovale reakcijama publike u njujorškom muzeju. Do tada nisam ni čuo za Marinu, zapravo nisam znao ništa o toj vrsti umetnosti. Kod nas je na studijama bilo: u Evropi se radi to i to, ali mi u Rusiji, ovako… Bio sam potpuno obuzet njenim delom, izvedbom, harizmom koja se osećala čak i preko ekrana dok se gleda taj film o njoj. Shvatio sam da je tu negde moj put, na kojem mogu da proverim svoje znanje, ideje, mogućnosti… Tako sam se, kao i svi đaci velikih učitelja: velikih slikara, kompozitora, glumaca… inspirisan dostignućem one koju sam od toga trenutka doživeo kao svog učitelja, naslonio na njeno postignuće, a onda krenuo svojim putem – priseća se Saša za portal Moj Novi Sad.

S izuzetnom glumicom, lutkarkom Lidijom Gurjanovom, koja je jako verovala u njega, a koja u sebi, tvrdi Saša, ima parče balkanske duše, nekog ovdašnjeg meraka koji je nasalomivi pokretač i lokomotiva za sve oko sebe, dogovorio se da isproba ideju koju je osmislio. Otišli su u pešačku zonu, uzeli četiri stolice na koje su seli i uz pomoć raznih tehnika, koje su učili na akademiji, pokušavali su da dopru do ljudi. Kada bi se desio taj čudesni trenutak povezivanja dve duše, Saša i Lidija bi, tik uz uvo prolaznika, počeli da govore poeziju. Reakcije su, kaže naš sagovornik, bile neverovatne. Ljudi su ostajali bez reči, dirnuti, potpuno razbijeni od emocija, plakali su... Performans “Communication” izvodili su celo jedno leto, svakog dana po dva sata. I tako se začela njegova umetnička trupa “metazero” – laboratorija u kojoj se emocije posmatraju i artikulišu na vizuelnom, performativnom i – vrlo neobično – atmosferskom nivou.

Misao koja pokreće

– Marina Abramović je apsolutno zaslužna za moj umetnički put. Ona je moj master, moj učitelj, neko čiji me je rad nadahnuo da pronađem snagu, inspiraciju i hrabrost da zaronim duboko u sebe i pronađem nešto što – na nivou misli, može da pokrene i druge ljude – tvdi Hromov.

Na pitanje kako se posle toga obreo u Srbiji, duboko uzdiše.

– Nije bila slučajnost, bio je izbor. Ne tako daleke 2009. godine bio sam sa mojim “klasićima” u Subotici, na Dečjem festivalu, gde smo imali ulični performans. Subotica i Srbija ostale su mi tada u dragoj uspomeni. Kada je, pre nekoliko godina, počeo rat između Rusije i Ukrajine, pričao sam sa bratom šta nam je činiti: osećali smo da mi nećemo dobro proći ako nas mobilišu, pola smo Rusi, pola Ukrajinci, i ako nas uzmu u vojsku, sigurno će nas staviti u prve redove, a nismo imali pojma šta se zapravo dešava na terenu. Bacili smo se na traženje mogućnosti da odemo iz Rusije. Ljudi iz sveta lutkarstva su jako povezani i solidarni, odmah su hteli da pomognu, rekli su: imaš stan, imaš posao, samo sredi vizu… Ali to je bio problem – nije mnogo zemalja davalo vizu Rusima. Ruka spasa stigla je iz Nemačke, iz jednog rolerkoster parka, u kojem su imali lutkarski program. Tako sam postao migrant. Naredne dve godine ostao sam u Nemačkoj – otkriva Saša.

Nakon isteka ugovora, a nije imao nameru da se vraća u Rusiju, gazda tog zabavnog parka hteo je da mu produži ugovor, međutim, prethodno je na dva meseca morao da izađe iz zemlje da bi potom legalno mogao da se vrati. Takva su nemačka pravila. Gde da ode na dva meseca, pitao se? Padala mu je na pamet čak i Latinska Amerika, a onda mu je spontano sinulo da bi to mogla biti Srbija – jedino mesto na kojem je, posle Rusije, bio zaista srećan. Napisao je pismo hrvatskoj rediteljki Tamari Kučinović, koja mu se, svojevremeno, na drugoj godini studija, pridužila na klasi u Sankt Peterburgu. Zamolio je za neke ovdašnje kontakte, a potom su se i sreli u Subotici, gde je Tamara režirala predstavu “Ne idi daleko”. Tokom boravka u Subotici, Saša je obišao i Beograd, i Novi Sad.

– Beograd mi nije odgovarao. U Novom Sadu sam jednostavno prodisao. Odmah sam video da je to mesto gde mogu da živim. Oduševile su me ovdašnje žene, bio je februar, a one su hodale izuzetno doterane, sa frizurama, nekako upečatljivo sigurne u sebe. Nisam video nikakvu vrstu straha ili nesigurnosti na njima. Bile su mirne i to što sam video na njihovim licima učvrstilo me je u uverenju da je Novi Sad mesto za život. Tako sam počeo da se zaljubljujem u ovaj grad. Danas s ponosom mogu reći da sam “ambasador Detelinare”. Obožavam je, svaki njen kutak, ljude posebno – opisuje Hromov.

“Detelinara rules”

Saša obožava vožnje bajsom po Novom Sadu. Misli da je to jedna od njadivnijih mogućnosti ovog grada. Novosadski teren je vrlo sličan onom u Sankt Peterburgu, kaže. Ima i svoje omiljne kafeterije, voli domaću kafu. Inače je vegetarijanac, pa se raduje svakom novootvorenom mestu gde se može pojesti nešto iz tog gastronomskog žanra. Iznad svega, voli da priča sa ljudima, svakog meseca sa gazdom stana, u kojem živi, ostane u višesatnom srdačnom razgovoru. Voli da čita o istoriji grada, voli Zmaj Jovu, upoređuje ga sa Kornejem Čukovskim, jednim od najpopularnijih ruskih pesnika za decu i dodaje: “Sve što sam dobio od ovog grada čuvaću uvek u srcu kao dragoceno iskustvo i pamtiću gostoprimstvo, ma gde da jednom možda budem otišao“.

Naravno, od nečega se mora i živeti, jer od umetnosti se – uglavnom – samo “diše”, što nikako nije malo, već je često i presudno, a kad tako pređeš pola sveta da bi zavoleo Detelinaru, logično je onda i da se izboriš da radiš ono što znaš i voliš.

– Povezao sam se sa nekim umetnicima u Novom Sadu, jako lepo sarađujem sa kompozitorom i pijanistom Dimitrijem Beljanskim i njegovom suprugom Ninom Henig Beljanski. Inspirišemo jedni druge. Njegov autorski projekat “Koncert u mraku“, koji izvodi u Srpskom narodnom pozorištu, jedan je od primera te međusobne inspiracije. Dimitrije me je pozvao da u “Prestolu”, u Dunavskoj ulici, izvodim neke svoje projekte, a jedan od njih je “Vazduh”, predstava za bebe, u kojoj igra glumica Tatjana Barnjak, sa kojom sam na ulicama Kemerova izvodio performans “Communication”, sa kojom danas, naizmenično, izvodim i perfomans “Beauty” – kaže naš sagovornik.

Svet je mali, veliki su ljudi

Izvrsna hrvatska rediteljka Tamara Kučinović, koja je bila Sašina ovoevropska veza spasa, “kuma” je ovog teksta. Ona je Sašu Hromova i njegov čudesni performans otkrila gostima “Novosadskih pozorišnih igara”, održanih nedavno u Pozorištu mladih, na kojima je bila članica žirija. Tako je Novi Sad, kao “kiša kada se mota oko Kragujevca”, preko hrvatske rediteljke i sanktpeterburškog diplomca, koja je bila gošća Novog Sada, saznao za ruskog reditelja, koji već dve godine živi u Novom Sadu.

Na propitivanje kako je nastala “Lepota”, koja je povod za ovu priču o njemu, Saša Hromov kaže da ga je inspirisala Aligijerijeva “Božanstvena komedija” koju je čitao dok je bio u Imigracionom. Shvatio je tada, kaže, da je u svojim srednjim godinama potpuno “izgubljen u šumi”. Uvideo je da su isto tako izgubljeni bili i drugi ljudi oko njega, koji su čekali Imigracionom. Nisu znali šta da rade, kuda da krenu, za koju zelenu granu da se uhvate. Bio je siguran da s tim saznanjem, u umetničkom smislu, mora nešto da uradi, a ideja mu je sinula sasvim neočekivano, nakon što je i sam postao deo zanimljivog fenomena, raširenog u ruskoj imigracionoj zajednici po celom svetu. U pitanju je “Poklon za prijatelja”. Radi se o tome da se nekome ko dolazi iz belog sveta “pokloni” neka osoba, koja treba nekako da ga iznenadi. Kada se našao u toj situaciji, u kojoj je gostima iz Francuske trebalo da pokaže nešto unikatno u Novom Sadu, odveo ih je na najlepše mesto u gradu – na Petrovaradinsku tvrđavu. Vodio ih je po celoj Tvrđavi, a onda je jedan od ajtijevaca iz grupe, koji inače stalno nešto čačkaju po telefonu i pronalaze povode za nove akcije, otkrio da tu postoji prostor za koji ni sam Saša nije znao.

Atmosfera laboratorije “metazero”

– Kad smo se obreli u njemu, sve ono što me je proganjalo kod Aligijerija, što sam pokušavao da dešifrujem i kod ukrajinskog filozofa Aleksandra Filenenka, otvorilo se u mom srcu, glavi, preda mnom. Sve što sam prigrlio između Aligijerijevih redova, grunulo je na tom mestu u meni i tog se trena rodila “Lepota”, a njena suština bila je misao da lepota može biti način izlaska iz krize, prostora lošeg razmišljanja i delanja. Umetnost zaista može da ozdravi čoveka. U ovom slučaju, u tome pomažu vetar, voda, drveće, trava, zemlja, akustika koja se menja, toplota i hladnoća koje se smenjuju, strujanje vazduha… Čovek se prosto poveže sa samim sobom – kaže naš sagovornik.

Nakon toga, ideju je izložio pred svoje kolege – glumce, koji su, oduševljeni, prionuli da je razviju. Uvežbavali su je tri meseca, pomno testirali i onda počeli da je igraju za rusku publiku. Nedugo potom, putovanje je bilo moguće i na engleskom jeziku, a Saša trenutno radi na tome da “Lepotu” počnu da izvode i na srpskom. Za to mu je potrebna glumica. Traži je.

– Ljudi uglavnom budu pod jakim utiskom onoga što dožive, jer nisu znali za neke fioke zaključane u njima. Nisu umeli da se suoče sa njima, a otvore ih tokom puta do “Lepote”. Zbunjeni su što neke stvari nisu ranije osvestili, jer su bile očigledne, što nisu znali svoje domete: jesu li hrabri, radoznali, nisu poznavali ni svoje strahove, nisu znali imaju li vere u sebe i druge ljude… A ta im saznanja mogu biti svetlost – luča, da se pokrenu drugačije, ohrabre se, da budu nežniji prema sebi, pažljiviji prema drugima. Umetnost tome služi, da izoštri čula i pomogne da se otkriju lepote za koje nismo ni znali da čuče u nama, a one, lepote, uvek leže u oku onog koji posmatra – kaže na kraju razgovora za Moj Novi Sad Saša Hromov.