JEDNA NOVOSADSKA PRIČA: Na nama je hoćemo li imati Exit ili ne

U neka davna, pradavna vremena, Novi Sad bi ležerno dočekivao leto, mešajući žućkaste odsjaje sunca sa krovova i pločnika, zelenilo razlistalog drveća i svetloplave prelive neba. Dunav bi usporio da bi brojni kupači sa Štranda i Oficirca mogli da uskoče, Fruška gora bi raširila krošnje da beguncima iz gradskog tiganja ponudi malo hlada…

U neka davna, pradavna vremena, stariji Novosađani bi nervozno izbacivali sve obaveze u periodima sa najvećim UV zračenjem, deca bi se rastrčala i razgalamila, odbacujući sve što ih podseća na školu, a mladi bi besciljno zujali po gradu sa slušalicama iz kojih su dopirale diskografije izvođača za čiji se nastup na Exitu valja pripremiti. U neka davna, pradavna vremena, najveća briga Novog Sada je bila kako izbeći vrele opasnosti leta, a ujedno i što sadržajnije iskoristiti sve lepote koje taj kratkotrajni deo godine donosi.

A onda je ne tako davno pala nevešto sklepana i našminkana nadstrešnica na rekonstruisanoj Železničkoj stanici i usmrtivši šesnaestoro ljudi razvejala privid opuštenosti i uobičajenosti. Umesto toga pojavila se dugo skrivana slika panonskog Dorijana Greja prepunog ožiljaka, polomljene vilice i gnojnih čireva netrpeljivosti. Mladi su odlučili da se Novi Sad mora promeniti kao, uostalom, i cela država. Vlast je demonstrirala da je takva mladost ne zanima. Exit je podržao mlade. Vlast je saopštila da je takav Exit ne zanima te da mu ne da ni žutog cvonjka.

Kada vam mladost prolazi u zatvorenoj zemlji, u sivilu poslednje decenije prošlog veka, kada granicu pređete samo jednom da biste se istog dana i vratili, kada omiljene bendove slušate samo preko jeftinih piratskih kaseta iz Bugarske, kada su stranci i druge rase tek prikaze iz filmova… tada vam pojava Exita na pola sata peške deluje kao čarolija koja se nesumnjivo mora raspršiti i da morate biti brzi kao zvuk da je zgrabite i osetite.

Pa ipak, festival se nije raspršio. Ponavljao se iz godine u godinu, sve mlađi i raskošniji. Dolazili su svi oni heroji o čijim koncertima sam prestao i da maštam. Predugo bi trajalo da ih nabrajam i sigurno bih izostavio nekog, a nije red tako se odnositi prema herojima. Dolazili su i oni koji meni nisu značili mnogo, ali jesu drugima, dolazili su sve više i junaci novog doba i to u usponu, a ne da bi oživeli posustale karijere. Regionalni i domaći bendovi su koristili priliku da se nametnu i malo šire od ex Jugoslavije… Sa svim tim izvođačima pristizale su i hiljade i hiljade mladih kojima je trebalo vremena da na mapi uopšte nađu Novi Sad, pa i Srbiju, ali su verovali da je naš grad i tvrđava iz doba Austrougarske idealno mesto za četiri julska dana. I bar u ta četiri dana i Novi Sad je živeo život svetske zvezde.

Vlastodršci su ispočetka sve to nevoljno tolerisali i finansijski pomagali jer je valjalo održavati evropski imidž, a posle su uvideli i različite benefite koje takva manifestacija nosi: priliv novca od turizma, razvoj grada i države, pozitivna slika o zemlji gde su, o radosti, baš oni ta vlast… I tako je bilo dok god su bili uljuljkani u sopstvenoj projekciji nepobedivosti, sve do pada nadstrešnice što je zatreslo ne samo prostor oko stanice, nego se prostrlo do beogradskih poluga odlučivanja odakle se haotično širilo na sve strane pa i do Petrovaradinske tvrđave i tamošnjeg julskog festivala. Sa nadstrešnicom i stotinama hiljada demonstranata se pojavio osećaj ugroženosti te su vladajući političari počeli da se poput merkata propinju i osluškuju svaki šum ne bi li odstranili opasnost po fotelju i pre nastanka te opasnosti. Jedna stidljiva podrška studentima je protumačena kao neoprostiva zla namera prema njihovim snovima o hiljadugodišnjoj vladavini i rešili su da u ličnoj osveti, Exitu uskrate naše pare.

Organizatori festivala su se oglasili veoma jasnim, ali istovremeno, daljim razvojem situacije uslovljenim, pozivom na poslednju Exit žurku u “ovakvoj Srbiji”. Oni koji vide do pola napunjenu čašu uočiće u ovim rečima predskazanje neke nove i modernije Srbije u koju će nam dolaziti još više mladih iz celog sveta u seriji novih i atraktivnijih Exita, a oni koji vide do pola ispražnjenu čašu reći će da Srbija ne može biti drugačija nego “ovakva” te da će se u ranim jutarnjim časovima 14. jula ove godine sa Đave poslednji put čuti zvuk najpoznatijeg muzičkog festivala koji se ikad održavao u ovom gradu.

Naš veliki problem u kulturi je što nismo stvorili gotovo nijednu samoodrživu kulturnu manifestaciju. Exit je možda najbliži tome iako bi teško bilo zamisliti da bez ulaska budžetskog novca održi vrhunski nivo… čak i kad ne bi bilo dodatnih saplitanja koja se ovde neminovno pojave kad vas vlast žigoše. Ako se “namiriše” nezadovoljstvo vladajuće strukture nekim ili nečim, povlače se i sponzori.

Umetničke manifestacije, kao i sama umetnost, moraju biti odraz slobodnog duha da bi bile prepoznate kao vredne.  Odluka da se bude dopadljiv raznim moćnicima, neumitno slabi snagu i kvalitet, a to je nešto što Exit sebi ne sme priuštiti pa ako je cena opstanka da se ne podrži sopstvena publika koja ovih meseci šeta po gradovima Srbije kao što šeta po Tvrđavi svakog jula, onda je možda i bolje da se ne zanosimo priviđenjima u kolektivnom eskapizmu. Uostalom, postoje muzički festivali u okolnim zemljama pa uz malo više muke i finansijskih sredstava možemo uživati u omiljenim zvucima popularne muzike, noseći ono malo sete da smo nekad imali i da smo jednom mogli biti!

I ovog leta, kao i u bezbroj narednih, sunčani zraci će zagrevati i pregrevati Novi Sad, nastaviće i biljke sa svojim redovnim ciklusima vegetacije, Dunav će se probijati između Bačke i Srema bez namere da se zaustavi do Crnog mora… jer priroda ne haje za nas ljude. Nije ona ni milosrdna ni nemilosrdna, ona je samo takva kakva je, a mi sa našim željama, namerama i očekivanjima smo se tek tu zadesili.

Na nama je da živimo ili trpimo. Na nama je da li ćemo imati Exit ili ne jer kako to rekoše momci iz jedne od najvoljenijih grupa svih vremena: “Budućnost nije napisana – Znaš svoja prava”!

Tekst: Nebojša Regodić