Povodom velikog jubileja, 30 godina postojanja Đačke scene Novosadskog pozorišta razgovaramo sa Terezijom Figurom, glumicom ovog teatra i jednom od pedagoškinja koja godinama radi sa mladima. Ovaj veliki jubilej biće obeležen premijerom predstave “Generacije”, u režiji Zoltana Puškaša, koja će biti izvedena u utorak, 29. aprila, na sceni Novosadskog pozorišta. Kroz svoj dugogodišnji rad, Terezia Figura učestvuje u oblikovanju novih generacija umetnika, a u razgovoru za portal Moj Novi Sad govori o značaju Đačke scene, odgovornosti rada sa decom i procesu nastanka predstave koja na autentičan način prikazuje različite generacije.

Kako pamtiš svoje prve dane u “Šarenim iskricama” kada si počela da radiš sa decom?

Pamtim u radost i strah u isto vreme. Radost i privilegiju da imam mogućnost raditi sa decom  i ogroman strah zbog odgovornosti, jer sam tada bila veoma mlada, još uvek student na Akademiji Umetnosti. Nije bilo svejedno, jer smo morali da budemo i uzor toj deci i omladincima a i ja sama sam se još osećala kao dete. Ali taj strah je ubrzo nestao zahvaljujući starijim kolegama koji su me podrili u pedagoškom radu, i ta ljubav prema istom ne jenjava sada već 30 godina.

Šta te je najviše privuklo pozorištu kad si bila u školi?

Zapravo nisam bila član Đačke scene, jer sam već studirala na Akademiji, kada je ona osnovana, ali sam kao dete bila član dečjeg glumačkog ansambla Novosadskog radija i tu me je gluma očarala, počela da pratim sve predstave pozorišta i na kraju upisala glumu. Tako da sam i ja u krajnjem slučaju iznikla iz slične dečje glumačke trupe i upravo me i dan danas ovaj rad sa decom oplemenjuje, jer sam  i ja bila sanjivo, kreativno i ambiciozno dete, kao i sva ova divna deca Đačke.

Kakav je osećaj biti deo ansambla koji obeležava 30 godina postojanja Đačke scene?

Čitav ili gotovo čitav ansambl je prošao kroz Iskrice. U vojvođanskom mađarskom glumištu svaki ansambl ima članove koji su svoje prve glumačke korake napravili na Đačkoj sceni. To je izuzetna privilegija i čast. I igrati na daskama koje život znače sa veoma talentovanim ljudima ne samo u ovoj  našoj jubilarnoj predstavi Generacije, nego i u svim predstavama u kojima imamo sreću da radimo zajedno. Đačka scena je za ovih 30 godina iznedrila preko 50 umetnika, profesionalnih glumaca, reditelja, muzičara, koreografa, plesača, kompozitora, dramaturga, slikara itd. Naš rad je sveobuhvatan, i učimo mlade pravim umetničkim vrednostima za koju god umetnost se oni opredelili.

Šta pripremate povodom jubileja Đačke scene?

Predstavu Generacije u režiji Zoltana Puškaša, sa koreografijama Ildiko Đeneš, i originalnom muzikom Davida Klema i Ervina Ereša upravo pokazuje sve promene koje su se desile za ovih proteklih 30 godina. Pokazuje koja generacija kojom energijom prolazi kroz život, njihovo osnovno ophođenje prema životu, kakvu muziku slušaju, kako se ponašaju u društvu. Sve ovo prikazujemo isključivo kroz ples, bez teksta na šarmantan način, ali ponekad i sa ogromnom samoironijom prema sebi… Neke scene su duhovite, a druge izuzetno emotivne. Teško je izražavati se isključivo kroz ples, jer mi nismo plesači, i deca koja igraju u predstavi imaju različit nivo telesne kulture, ali je koreografkinja sa rediteljem dramaturški razmišljala o koreografijama koje su zapravo razne scene predstave, i tako je nastala predstava uz pomoć naravno izuzetnog tima kompozitora, koji su po narudžbi pisali muziku za ovu predstavu.

Da li postoji neki trenutak ili predstava iz tog perioda koju posebno pamtiš?

Za svaki jubilej smo pravili neku ekstravagantniju, glamurozniju predstavu, gde su sve generacije zajedno učestvovale u predstavi (inače radimo u 2 grupe posebno sa osnovcima, i posebno sa srednjoškolcima i studentima). Tako smo za peti jubilej imali premijeru mjuzikla Negde u Evropi. Taj u Mađarskoj veoma poznat mjuzikl do tada nikada nije igran na ovim prostorima i bio je veoma uspešan. Za 10 godišnjicu smo premijerno izveli takođe plesnu predstavu Folk and swing, čiji je koreograf bio svetski prvak u stepovanju Laslo Bobiš. Bila je ogromna privilegija za nas, da takav umetnik radi sa klincima.  Da ne ređam, zaista smo imali jako puno značajnih predstava, koje su  obeležile razna razdoblja Đačke scene.

Šta bi poručila današnjim članovima “Šarenih iskrica”?

Najiskrenije im želim da prate svoje snove, da ne odustaju od svojim zamisli, da ne odustaju od umetnosti, jer umetnost u svakom smislu nadahnjuje i daje krila, a tome ih i učimo u radu sa njima. Da budu otvoreni, iskreni, da se ne plaše da postave pitanja, da imaju svoje kritičko mišljenje.

Nataša Gvozdenović