“Zašto magarci stoje na promaji?”: 13 pitanja za Gabora Ponga o predstavi Novosadskog pozorišta

Između smeha i tišine

U vremenu kada apsurd sve više liči na svakodnevicu, predstava “Zašto magarci stoje na promaji?” u režiji Kokana Mladenovića, nastala po motivima tekstova Danila Harmsa, otvara prostor za smeh koji istovremeno zabavlja i uznemirava.

O tome kako izgleda suočiti se sa stvarnošću kroz humor, apsurd i pozorište razgovarali smo sa Gaborom Pongom, glumcem Novosadskog pozorišta, koji u ovoj predstavi prepoznaje “ogledalo našeg doba”.

1. Kako biste u jednoj rečenici opisali predstavu “Zašto magarci stoje na promaji?”

– Ogledalo našeg doba.

2. Koliko je danas opasno biti “magarac na promaji”?

– Pa, opasno je… jer duva na sve strane! Postoji vrednosni poremećaj u društvu, koji nas je uveo u dualizam.

3. Šta Vas je prvo privuklo ovom projektu?

– Sve. I sam reditelj, jer smo davno radili a volim njegov način razmišljanja, kao i rad sa ostalim saradnicima. Predosetio sam da će Kokan ovaj naš apsurd od života vrlo inteligentno spojiti sa svetom Danila Harmsa.

4. Koliko Vam je blizak humor Danila Harmsa?

– Nije mi blizak, ali zato su njegove priče bliske našoj realnosti. Ne znaš više da li da se smeješ ili da plačeš.

5. Da li je apsurd danas postao realnost?

– Pre bi rekao da je naša realnost postala apsurd. Gotovo nema sfere u društvu u kojoj nije prisutan. Apsurdistan.

6. Šta Vas je Kokan Mladenović naučio tokom rada na ovoj predstavi?

– Svaka predstava se rađa pod zvezdom. I da nijedna zvezda nije ista. Osvežio mi je kritičko razmišljanje.

7. Ko je više improvizovao – glumci ili život oko nas?

– Ne bi rekao da je pitanje količine, nego načina. Glumci su ciljano improvizovali, a život haotično. Stvorio se odličan materijal da se stvaraoci predstave inspirišu dok rade na apsurdnom tekstu.

8. Koliko ste lično sebe uneli u predstavu?

– Volim da se unesem. Ali moraš paziti i na sebe. Tanke su neke linije.

9. Šta je bilo najteže tokom procesa rada?

– Naći meru u glumi. Kao i kordinaciju po prostoru uz dosta brzih promena. Redosled scena. I upravljanje pokretnih traka.

10. Da li publika više ćuti ili se smeje?

– Ona najčešće ćuti dok se smeje, ili se smeh koristi kao lični odbrambeni sistem. Uglavnom ne znaš više ni šta da očekuješ. Da se smeje svojoj bolesnoj istini? Pa to je poprilično mučan smeh… Ima i toga.

11. Koju reakciju publike nikada ne zaboravljate?

– Teško pitanje. Svaka predstava je sama po sebi izuzetna jer se te večeri, sa tom publikom, u tom trenutku sastajemo samo jednom i nikad više. Uvek je različito, samim tim i reakcije su različite.

12. Da li je humor danas najbolji način da se kaže istina?

– Jedan od najboljih načina…Humor koji nas suočava sa istinom ume da bude bolan. Ali takođe, ako prihvatimo sebe zajedno sa svojim greškama, onda je prihvatljiviji i taj humor koji je uperen ka nama. A šala na svoj račun je već master klas. Što ih više imaš, sve više i više prihvataš sebe.

13. Šta biste voleli da publika ponese iz predstave kući?

– Voleo bi da razmisle zašto smo i kako smo svih ovih godina, decenijama unazad uspeli da budem namagarčeni. Zašto stojimo na promaji? Zatvori “prozor/vrata” ako ti smeta. Izađi napolje, učini nešto! Voleo bi da razmisle kako oni sami mogu da doprinesu ovim promenama koje se neminovno dešavaju, ali pod uslovom da više neće stajati na promaji.