Dolazak predstave “Podanici” iz Tovstonogov (nekada Gorki) boljšoj dramskog teatra iz Sankt Peterburga, 7. i 8. februara u Srpsko narodno pozorište, najavljen je kao pozorišni događaj sezone. Imajući u vidu da u tom gradu postoji jedna od najboljih svetskih pozorišnih akademija – Državna akademija pozorišnih umetnosti, kao i da je glas o toj predstavi do Novog Sada stigao i pre zvanične reklame, i to preko ruskih umetničkih krugova u našem gradu, s pravom se očekivalo mnogo, u najmanju ruku nešto u rangu ingeniozne poetičnosti predstave “Gerdina soba” iz istog grada, koja je pre nekoliko godina izvedena na Novosadskim pozorišnim igrama.

Prvi utisak: Čim su na sceni potekle prve reči, bilo je jasno da je titl na srpski pogrešno postavljen – okomito sa strane, umesto – bilo kako drugačije i bilo gde drugde. Čak i za ljude koji su imali odlične karte, bilo je nemoguće pratiti prevod i gledati scenske događaje. Bilo je u isto vreme previše i jednog i drugog, a nije da Novosađani nisu navikli na titlovanje, apsolvirali su to u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz. Osim toga, slova su bila vrlo sitna, a titl pregust, često prebrz, a za one s lošijim kartama i očima skoro potpuno nevidljiv i neuhvatljiv. A nije moralo biti tako, samo da je postavljen brižljivije, za šta je trebalo konsultovati iskusne ljude u Sterijinom pozorju ili pomenutom Ujvidekiju, koji to rade godinama. Stekao se zbog toga utisak da organizatoru nije bila bitna ruski negovoreća publika, čak ni platežno sposobna, koja je tokom i posle predstave glasno negodovala, jer, zbog pogrešno postavljenog titla, nije uspela da razume predstavu.  

Drugi utisak: Duhovit je početak: radnici se motaju po sceni, njih nekoliko unedogled kobajagi nešto rekonstruišu (poznato, zar ne), slušaju ruske narodnjake koji imaju gotovo identične “trilere” kao ovdašnji. U sadašnjosti smo u kojoj se stvarnost izlila na sceni ili scena u stvarnost. Sve deluje lokalno – globalizam je novi kanibalizam. Uvodna scena, pak, traje duže nego što je potrebno da ne bi izgubila prvobitno dobar efekat. Grandiozne scenografije pune su oči, prija, mada, nisu nam strane, gledali smo neke kolosalne i na Pozorju – Pandurov “Hazarski rečnik” na Štrandu, koji je bio bolji od beogradskog izdanja u Centru “Sava”, ili čudesno zapaljivu “Vilja, vilja” argentinske trupe De la Guarda na Bitefu.  

Treći utisak: Događaje u predstavi otvara njen izvanredni MC, kontratenor, glumac i pevač Semjon Olegovič Mendelson, i ako je tačno da njegovo ime znači “slušajući”, onda je Mendelson otelotvorenje izreke nomen est omen. Kastratovski raskošna i uzbudljiva dinamika raspona njegovog glasa, budila je potpunu jezu u žilama, najavljujući priču o zlu koje tinja u čoveku, zlu naglašenom u naslovu predstave. Svaki put kad bi se Mendelson pojavio na sceni – a duže sekvence imao je samo na početku i na kraju, predstavu bi podigao u mecosopransko eksplozivni emotivni registar. Bio je uistinu bravurozan. Bra-vu-ro-zan! 

Četvrti utisak: Grupne koreografsko-pevačke scene su izvanredne. Uigranost ansambla je besprekorna, spretnost svih aktera u njima zadivljuje. Poigravanje svetlima, scenski efekti i njihovo – isto tako efektno smenjivanje, hrane čula. Reditelj je darovit zanatlija, sveobuhvatno razmišlja o svakom delu igračkog prostora i svim njegovim mogućnostima. Scene u prvom činu – vizuelno – moćno aranžira.  

Peti utisak: Glumci počinju da glume i tu dolazi do prvih problema predstave. Većina njih glumi da glumi. Miks persiflaže, parodije, realizma, nadrealizma…, ukratko šmire i manirizma, vodi utisku da se radi o out of time glumi. Glumačke boje suvereno brani jedino Viktor K. Aleksandrovič, koji naglašeno duhovito – ali inteligentno, igra princa Platona.  

Šesti utisak: Pauza, prva od dve, u kojoj se dešava svašta – manje-više (ne)bitno za tok radnje, zapravo je početak neke – očigledno – epifanije između ruske publike i ekipe predstave, koja je u tom trenutku raštrkana kojekuda međ’ publikom. Poistovećivanje s glumicom, koja u pauzi nastupa aktivistički, gotovo je dirljivo. U celoj sali telefoni su na gotovs.  

Sedmi utisak: Previše je glumačkih silazaka sa scene – nije jasno zašto, kad je scena sama po sebi već efektna, puna k’o nar iz Mirovice kod Bara – čemu onda hleba preko pogače? Nažalost, ti silasci, većinom nepotrebni – jer su šmirantski, samo kvare ritam predstave, udosađuju je i nepotrebno produžavaju. Da se razumemo, nije problem u dužini predstave, gledali smo u Novom Sadu šestosatnog Janežićevog “Galeba” (koji je inače s ovom glumačkom ekipom radio jednog Viktora Frankla), dok smo na jednom Infantu, pre dosta godina, gledali “Kvizolu”, predstavu koja je trajala 24 sata.  

Osmi utisak: Najbolji trenutak predstave je momenat kada se pred gledaocem rastvori rediteljeva vizija vremena. Kada se vreme ključne radnje komada – 1801. godina, raspolovi, i u njega prodre današnje vreme, gledalac postaje svestan rediteljeve ideje, po kojoj vreme prošlo i vreme sadašnje traju istovremeno. To je, koliko umetnički uzbudljiva i provokativna teza, toliko i uznemirujuća i zastašujuća, jer sugeriše da šlajfujemo u mestu, tačnije mulju sopstvenih pogrešnih odluka i kukavičluka. Sasvim je izvesno da današnji holopi nose genetski materijal svojih predaka.  

Deveti utisak: U novoj pauzi između činova, među publikom koja je ostala u sali obreli su se kineski investitori!!! Obilaze zgradu, a publiku podilaze žmarci. Ovo je grad u kojem je pala nadstrešnica i ubila 16 ljudi, a nju su renovirali kineski radnici po preporukama korumpiranih srpskih političara. Glumac koji igra potencijalnog predlagača investicije vodi razgovor s njima i preporučuje im prednosti SNP-a za neku prenamenu… Čak i kao štos, taj dijalog ledi krv u žilama, iz prostog razloga što nije nemoguć, imajući u vidu ovdašnju političku – Crouching Tiger, Hidden Dragon dijagnostiku.. Intermeco s kineskim investitorima jamačno je ozbiljno hrabra insinuacija i bilo bi zanimljivo saznati da li istu scenu glumci igraju i u matičnom pozorištu, ili je ovo aranžirano специально для Novi Sad? Kako god, moćna politička poruka.  

Deseti utisak: Drugi i treći čin, nažalost, nemaju ništa od fantazmagoričnosti vizuelno-muzičke atmosfere prvog čina. Šokantan efekat na publiku proizvodi jedino zastrašujući zvuk iz budućnosti u vidu obrušavanja u pozadini: grede popuštaju pred vrlim novim svetom koji hrli, dolazi. Nakon što grozdovi betonske prašine padnu s plafona, predstava počinje da se kreće putem padajućeg menija. A možda je to bila i rediteljeva nakana, da pokaže da od dekadentne plemićke Rusije može biti gora samo ona koja dolazi… Ne samo Rusija, već svet en general. 

Jedanaesti utisak: Ukoliko ovo nije neki međudržavni – ja tebi vojvodo, ti meni serdare – gest, ili tek komercijalni poduhvat – jer karte su za naše uslove bile basnoslovno skupe (idemo ka umetnosti, kao i školovanju, samo za bogate), čudno je da je ova predstava reklamirana kao “pozorišni događaj sezone” – jer nije. Ako izuzmemo to da je ovim sloganom zabijen neutešni autogol svim umetnicima SNP-a i svemu onome što su oni uradili u recentnoj sezoni, bilo je dovoljno malo prošvrljati, bar sterijanskim pamćenjem, iz kojeg, evo random, uz prethodno pomenute predstave, ječe pozorišni događaji raznih sezona: “Ajhman u Jeruzalimu”, “Ako dugo gledaš u ponor”, “Črna mati zemla”, “Čekaonica”, “Turbofolk” i nadasve “Fekete Orsag”/”Blackland” Arpada Šilinga, koja je lestvicu podigla toliko visoko da je u ovom regionu još niko nije dosegnuo. Ovom se nizu može dodati i jedna nesterijanska, a nadasve novosadska – predstava nad predstavama – “Opera ultima”, koju je pre 10 godina u Ujvidekiju režirao Kokan Mladenović, a koja bi se danas, da se neko seti i ohrabri, komotno mogla revrajtovati. Ukratko, kad čovek ne bi bio kratke pameti i znanja, setio bi se šta je sve gledao u životu i podsetio da spektakl nisu (samo) specijalni efekti i mnogo para vidljivih na sceni – što neretko proizvodi much ado about nothing efekat, već da je spektakl ono što se dešava u duši čoveka, a 7. februara se nije mnogo toga zbilo u njoj.  

Dvanaesti utisak: Emigracija, u ovom slučaju ruska, koja je činila bar 95 odsto publike, uvek ima dodatno emotivne motive da ono što dolazi iz domovine gleda povišene duševne temperature. Pogotovo ako dolazi iz Sankt Peterburga, umetničkog srca Rusije, ali i mesta inteligentnog otpora režimu. Bilo je dirljivo videti koliko su se povezali sa tekstom i koliko im je dolazak ovih umetnika lekovit. Kao i oni, egzaltirani bi bili možda i ostali – ruski negovoreći auditorijum, samo da je razumeo dijaloge, a nije. Govorilo se pak o nekoliko dana u životu plemićke porodice Plavutin-Plavuncov na dvoru cara Pavla I. Kombinujući istorijske zapise, psihološku (melo)dramu i (tragi)komediju, reditelj Andrej Moguči je, da bi istražio fenomen “holopstva” – podaništva, objedinio tri veka, skicirajući tako na sceni živote ljudi koji nestaju u žrvnju velike istorije: i onih koji imaju potrebu da ugnjetavaju, i onih spremnih da do neslućenih granica trpe, a upravo to je intrigiralo reditelja kada je izabrao komad Pjotra Petroviča Gnjediča iz 1908. godine, čije mu je scensko čitanje donelo niz nagrada u Rusiji. U Novom Sadu – donelo mu je ovacije ruske dijaspore. 

Kонец: Svojevremeno se u pozorišnim krugovima prepričavala anegdota o čuvenom srpskom teatrologu/kritičaru, inače dosta nedruželjubivom i džangrizavom, koji je, nakon što je odgledao neku predstavu sa sedišta s kojeg se ona gotovo uopšte nije videla, u matičnom nedeljniku za koji je pisao, ubeležio kritiku u vidu praznog lista papira, na kojem su bili samo naslov i njegovo ime na dnu praznine. Shodno tome, ovde je moglo biti reči samo o jeziku predstave, ali ne i radnji, dijalozima i dinamici odnosa među likovima, za šta je zaslužan pogrešno postavljen prevod teksta za koji ovde niko živ nije čuo.  

Foto: https://bdt.spb.ru/novosti/