Život i odlazak našeg sugrađanina Đorđa Balaševića ostavili su dubok trag u srcima mnogih koji su cenili njega i njegov rad, a dirljivi oproštaji po celoj “Jugi” pokazali su nam da nije bio samo “naš” i da nismo jedini koji ga, iz ljubavi, svojataju.

Iako se, posle više meseci, smanjila učestalost spominjanja njegovog imena, povremeno se desi da neki događaj izazove nove emocije vezane za Panonskog mornara. Tako je i jučerašnja objava na Fejsbuku sociologa i književnika Stefana Simića izazvala dosta reakcija i komentara.

On apeluje na porodicu novosadskog kantautora da “pusti ljude da stvaraju Đoletu u čast”.

U svom postu kaže da mu se prijatelji žale da je sa YouTuba skinuta epizoda “Državnog posla” posvećena Balaševiću. 

– Pominju mi i kako su prošle Frajle i njihova predivna posveta Đoletu. I sam sam svedok da je sa YouTuba skinuto stotine i stotine sjajnih delova njegovih koncerata, i, time, najverovatnije, mnogo šta od toga zauvek izgubljeno – piše Stefan i dodaje:

– Negde i razumem potrebu porodice da naplati gde može i koliko može. Ali ne razumem tu vrstu rigidnosti, zastrašivanja, bahatosti. I to ne prema ljudima koji su naneli zlo Balaševiću, nego prema dušama koji su od njega i napravili kult, dolazili redovno na koncerte, kupovali ulaznice, i šta je već sve bilo potrebno, u tom trenutku.

Kako kaže, on bi prvi, za potrebe njegovog dela, uradio šta god, bez ikakve nadoknade, u Balaševićevu čast.

– Slušam ga od malena, kupovao sam ulaznice, knjige, nikada se nije štedeo novac. I verujem da je još stotine hiljada takvih ljudi na ovim prostorima koji bi bez razmišljanja podržali neki projekat – smatra Simić.

On ističe da fan ima pravo na mišljenje, stav, “a ne da na sve slepo klima glavom”. 

– Tako da ne treba biti grub prema najvernijoj publici, stvara se pogrešna slika. To što neko podeli pesmu na YouTube ne znači da želi na njoj da zaradi, nego da podeli svoje iskustvo, doživljaj. Ako se sve skine, sankcioniše, šta će ostati – pita se.

Podseća da Balaševićeva priča najmanje ima veze sa novcem.

– Niti ga je bilo ko od nas poistovećivao sa parama. Oblačio se skromno, živeo skromno, u svojim pesmama i razmišljanjima bio skroman, prizeman – seća se Stefan i pita se “odakle sada ta potreba da se isteruje mak na konac, i da se preti tužbama”.

On napominje da je i Balašević imao uzore.

– I sam kaže da je oponašao Arsena, Miku Antića, da je učio od Leonarda Koena, Boba Dilana, Dostojevskog. Navodio je tolike pisce, pesnike, kao uzore, inspiraciju. Jel im je plaćao autorska prava za to – zapitao se Simić.

On smatra da, “kao što se i Đole koristio tuđom kulturnom baštinom, tako  i pojedini usude da ga citiraju, otpevaju nešto, ili mu posvete”.

– Da li treba maltretirati te ljude, plašiti ih tužbama. Balaševića su zaista slušali ljudi dobre volje, o tome je glupo i trošiti reči. Na svakom koncertu su se okupljali ljudi sa svih strana, što su živeli dalje bio im je bliži srcu. Zašto kvariti sve to – još jedno je od pitanja koje postavlja Stefan.

On smatra da, ako se insistira na autorskim pravima, “treba to mnogo diskretnije, humanije, na Đoletov način”.