Odgovor na ovo pitanje može biti veoma kratak: miljama i vekovima daleko, ali hajde da pustimo mašti na volju i da razmišljamo o tome “šta bi bilo kad bi bilo”…

Grad po meri čoveka

Složićete se da u ovom podnaslovu nema ništa sporno, pa valjda bi svaki građanin želeo da živi u gradu u kom mu je sve potaman…

U kom ima dovoljno kvadrata u stanu/kući, dovoljno zelenila, prodavnica i kulturnih sadržaja u bližoj okolini. 

Što se tiče stanova, retki mogu da priušte sobu za svako dete, kuće će uskoro biti zaboravljen pojam, a zelenilo ćemo sve češće viđati u veštačkom obliku ili će se (nije smešno jer se dešavalo) jednostavno, npr. krovovi ofarbati u zeleno, a osušeno drveće “ozeleneti” sveže počupanim granama, za jednokratnu upotrebu.

Po pitanju prodavnica smo po “svetskim” standardima, mogla bih reći da smo i dobrano preterali jer trgovina ima, ali radnika je sve manje – nema marketa u kom se ne traže radnici – od najmanjih do najvećih.

“Kulture” nam je, bar u gradu, u poslednje dve godine i preko glave… Pitam se zašto ne može da se nađe neka sredina, da se događaji raspodele, da ne bude svaki vikend neki festival ili dva, tri-četiri svirke istog žanra svakog petka i subote, da se klubovi s narodnjacima dogovore ko će najglasnije da pušta muziku pa bar da se menjaju po danima.

O humanitarnim događajima je teško i pisati, tužno je i divno što ih ima ali, nažalost, i njih ima svakih par dana. Nadam se da uspeju dovoljno novca da skupe s obzirom na učestalost…

Da ne idem u širinu i krenem s nabrajanjem šta je sve “trulo u državi Danskoj”, ostaću u našem gradu gde življenje jeste posledica dešavanja u celoj Srbiji.

Dođi i ćuti 

Jedna lepa zgrada u Radničkoj ulici otvorena je u prisustvu najviših gradskih, pokrajinskih i policijskih zvaničnika.

FOTO: Otvorena nova zgrada Policijske ispostave “Stari grad” u Radničkoj ulici

I pored toga što su gradske redakcije pozvane da prisustvuju ovom događaju, novinarima nije bilo dozvoljeno da postavljaju pitanja. A toliko toga ima da se pita… Opet ću se suzdržati od nabrajanja…

Eh, kad bi bilo što biti ne može…

Svaki put kad sam šetala Kejom, na potezu prema kanalu, gledala sam napuštenu zgradu jednog propalog preduzeća koja je u svojim najboljim danima, rekla bih, ličila na neko odmaralište na Jadranskom moru iz perioda SFRJ.

Maštala sam kako bi bilo lepo da se taj objekat sredi i da na korišćenje gradskoj alternativnoj sceni i kreativcima, čak sam i pomislila kako bi bilo sjajno da se ekipa iz Crne kuće koja će uskoro verovatno ostati bez “doma” preseli ovde nakon sređivanja. Nekada je postojao i Društveni centar koji bi se takođe mogao naći ovde, pa ekipa iz Doma B-612…

Bilo bi mesta za sve koji se dokažu da imaju šta da ponude kulturnoj sceni grada.

U planu je rušenje ostataka “Heroj Pinkija” na keju, zidaće se poslovni kompleks

Ipak, više se neću nadati jer smo saznali šta će biti na ovom mestu i nije tu ništa sporno, vlasnici imaju prava da naprave šta hoće na svojoj imovini, ukoliko se drže zakona, ali i mi imamo pravo da se nadamo da ćemo živeti u Novom Sadu koji brine o svakom čoveku.

I to bi valjda bili preduslovi za neki “normalan” život.