Znate ono kad razgovarate s prijateljima pa kad vam kažu za nešto da “neće proći”, da će sve doći na svoje i da će se Novi Sad, ali i Srbija izboriti sa raspadom koji nas okružuje već godinama.

Tada u meni, bar malčice, poraste neki optimizam, vera u ljude i u neku višu pravdu. Posle više godina sličnih razgovora, još uvek je zaključak da su, iako sa najboljom namerom, to bile možda i prazne priče. Jer, kao da nema ljudi…

Povremeno se prijatno iznenadimo brojnošću na protestima iako bi, npr, skup kome u nazivu stoji da je protiv nasilja trebalo da okupi bar pola miliona građana, na prostoru čitave Srbije, ali to se možda nikad nije ni desilo pa smo bili zadovoljni i sa 50-60 hiljada ljudi koji su došli o svom trošku i organizaciji.

Novosadske crvene linije

Kada bih se vratila par godina unazad i onom optimizmu sa početka teksta, verovala bih da se neće graditi most na Šodrošu, poseći na stotine i hiljade stabala na Fruškoj gori, da neće srušiti “Veliku pečurku”, zgradu Komunalne/Novosadske/Erste banke u Ulici Narodnih heroja, skoro celu zgradu Crkvene opštine pored Saborne crkve, pola Telepa, Podbare, Salajke, “Elektroporcelan”, uništiti zelenu površinu da bi se sazidala Promenada, praviti park pored Spensa tako što će poseći mnoštvo već odraslih stabala (prethodno tu natakariti Dino park…)… Da je bilo više ljudi, ne bismo imali zgradurine koje zaklanjaju Novosađanima pogled koji su imali decenijama i koji su, na neki način platili kada su kupovali svoje stanove. I ne bismo se brinuli da će nam sad zakinuti i na delu Futoškog parka.

Da nas je bilo, ne bismo već godinama gledali uništenu livadicu pored Izvršnog veća, a sada već i neke čudne oblike nadzemnog dela podzemne garaže, a ono što sam svakako mislila da se neće dozvoliti je zatvaranje Ulice Modene, takođe zbog potrebe zidanja podzemne garaže kao i oštećenja Palate Merkur/ Tanurdžićeve palate, a i pojedinih zidova unutar Skupštine Vojvodine. Bili bismo zadovoljni tadašnjim, zaista lepim uređenjem ovih delova grada i branili ga, a sigurno, ni u ludilu, ne bismo planirali behatoniranje Ulice Modene, zidanje nekih fontana jer baš i nemamo lepo iskustvo sa sadašnjim (posebno onim najnovijim) i bili zadovoljni “delimičnim ozelenjavanjem”. Tada smo imali naš koprivić koji nas je skupljao ispod svoje ogromne zelene krošnje (bar dok smo imali pristup)…

Ako vas zanima kako je planirano da izgleda prostor kod Banovine, nakon parternog uređenja, kliknite OVDE. Pre dve godine obećavano nam je da će taj prostor izgledati OVAKO. Samo da podsetim da je na početku obećavano da će zelenilo biti očuvano, a nekada je, ne tako davno, ova zelena površina bila za primer:

Šta reći a da već nisam? Zarad nekoliko stotina parking mesta uništiti pola gradskog jezgra, taman pošto je konačno sijalo u poslednjoj fazi pre početka radova, gde to ima? Umesto da se poboljša i promoviše gradski prevoz, ljudi motivišu da ne dolaze automobilima do centra (na neki drugi način a ne uvođenjem neke zlatne zone), mi još dovlačimo saobraćaj tako što u najužem gradskom jezgru pravimo, ni manje ni više, četiri javne garaže. Hajde, biciklizam promovišemo, ali, gle čuda, dvotočkašem ne smemo kroz Zmaj Jovinu i Dunavsku, jer – kafići. 

Svi dobri primeri u svetu, pa čak i u regionu nisu zanimljivi našim vlastima jer je tu manje mogućnosti za dilove i prodaju od koje samo oni mogu da imaju koristi. To što sigurno neće moći svi da napuste Srbiju u kojoj će biti sve više ekoloških problema, kao da ne dopire do njihovih mozgova. Kao da im je svejedno što će njihova deca živeti u takvoj državi.

I dok se kod nas najlepše drveće uglavnom osuši ili ga sruši oluja, u Beogradu vole i da poseku prelepe gorostase:

Solidarnost

Crvena linija u Srbiji je, čini se Jadar, litijum, Rio Tinto pa tako danas pomno pratimo šta se dešava u Loznici, a i Novosađani su izašli na ulice (u Železnički park) kako bi podržali borbu građana iz Gornjih Nedeljica protiv iskopavanja litijuma. Stotinak naših sugrađana čekao je da vidi da li će se na sednici Skupštine opštine Loznica, u dnevni red uvrstiti tačka na kojoj bi se razmratrao prostorni plan izgradnje rudnika. S obzirom da ta tačka nije dodata, skup je završen nakon sat vremena.

Predsednik obećava silnu lovu, a građani mu poručuju da im ne treba novac ako će ga utrošiti za lečenje. Takođe, odgovaraju mu i da im ne trebaju leteći automobili kada se zatvaraju škole, kada nema klima u zdravstvenim i obrazovnim ustanovama… Živimo u državi u kojoj, ne samo zbog novca, skoro niko neće u prosvetne radnike, a u Novom Sadu u prvom upisnom roku, nijedan maturant nije poželeo da upiše smer za nastavnika hemije.

Ovo je tema bez kraja, a red je da konačno podvučemo crtu i kažemo: “Dosta je!”

Nešto lepo za kraj?

Noćas i rano jutros se temperatura konačno malo spustila, može se reći čak da je u jednom mometnu bilo i “sveže”.

Naš Navigator se polako puni, a večeras će se u Fabrici “poslužiti” poslastica za hevi metalce, posebno za ljubitelje treš metala. Stiže čak iz Amerike.