Sve promene u društvenim zbivanjima neminovno dovode i do promena u tome kako se ponašamo, ali i kako se osećamo. U vremenu neizvesnosti, lični problemi ne ostaju u zapećku, već bivaju pojačani, te se mnogi ljudi ne osećaju dobro. Moderno vreme donelo je i velike probleme, te je sve veći broj pojedinaca od kojih ćete čuti da im je teško.

Snežana Radović je lekarka, savetnica u psihoterapiji i majka tri dečaka. Radila je 12 godina kao menadžerka u farmaceutskoj kući, a sada se duži niz godina uspešno bavi savetovanjem u psihoterapiji. Svoj posao izuzetno voli, jer posmatra kako njeni klijenti menjaju kvalitet svog života. Uz konkretne smernice, dešava se da klijentima, kada uvidi da postoji potreba, ponudi i zagrljaj. Za sebe tvrdi da je srećna žena.

Sa ovom novosadskom psihoterapeutkinjom smo razgovarali i ranije, pre tri godine, u periodu u kom smo se kolektivno oporavljali od promena koje je donela korona. Ovog puta, dotakli smo se trenutno aktuelnih tema koje muče naše sugrađane: konflikata među ljudima, uticaja trenutnih društvenih okolnosti na to kako se osećamo, manipulacije, narcisoidnog društva, anksioznosti, promena u ponašanju koje stvara digitalno doba…

Šta se izdvaja kao najčešći problem zbog kojeg Vam se klijenti obraćaju u poslednje vreme?

– Konflikti u međuljudskim odnosima: emotivnim, poslovnim, prijateljskim, pa čak i rodbinskim. Čitava ova situacija u društvu, gde su ljudi zbunjeni, dovodi do toga da mnoge stvari hoćemo da rešimo sad i odmah, u istoj sekundi. Došlo je do toga da ljudi iskazuju “neizdrž”, teskobu, pa žele da raščiste neke odnose što pre, koja god da je cena toga. Mi na Balkanu imamo transkript trpljenja do besmislenog stanja, a onda je, u momentu, potrebna samo mikrokapljica da bi se neki odnos “poravnao”. To nije dobro, jer bilo koji proces trpljenja dovodi do toga da se osoba ne oseća dobro i zavarava sebe da će proći, a obrazac ponašanja osobe od koje trpi se ponavlja i onda osoba koja trpi dolazi u konflikt sa sobom. Naše telo reaguje na sve to, osećamo teskobu i nelagodu u prisustvu te osobe. Nakon toga, imamo izbegavajuće ponašanje, to je ono čuveno: “Javiću ti se”, kao i čuveni izgovor: “Nemam vremena”. To znači da mi nisi prioritet. Nakon svega, dovoljno je nešto minimalno da osobu koja dugo trpi izvede iz ravnoteže i tada dolazi do “poravnavanja”.

Do čega su još dovele aktuelne promene u društvenim okolnostima?

– Do toga da ljudi pokazuju izuzetno nizak nivo tolerancije na bilo čiji stav: žele da budu u pravu, a zaboravljaju da treba da budu u miru sa sobom. Sve ove promene u društvu dovode do nesigurnosti, nestabilnosti i pritajene anksioznosti. Učestalo se javlja kod ljudi koji imaju decu (da li deca idu/ne idu u školu, da li idu onlajn, da li su skraćeni časovi, da li će biti matura, prijemni, kada će se krenuti na fakultet…) i normalno je da to uznemirava roditelje. Deca izlaze iz discipline, a disciplina je vrlo zdrava i za decu i za odrasle i taj čitav haotični spektar dovodi do zbunjenosti kod svih. Sva ta neizvesnost jako pomera cilj, a svako zdravo ljudsko biće je usmereno ka cilju. Pošto su danas mnoge stvari izvan naše kontrole, onda imamo potrebu da imamo kontrolu u drugim stvarima: u komunikaciji sa kolegama, prijateljima, partnerom, čak i sa nepoznatim ljudima na ulici. Zato češće ulazimo u konfliktne situacije. To “obračunavanje” dolazi iz naše unutrašnje nemoći. U ovim okolnostima puno toga funkcioniše na drugačiji način, od saobraćaja do uslužnih delatnosti, a sve što je drugačije nego juče za naš um, telo i dušu je stres. Danas stalno imamo neizvesnost i neadekvatan konkretan odgovor. Svi iščekuju da se nešto desi, jer normalno je da je ljudima potrebna jasna odluka.

Ljudi žele da budu u pravu, a zaboravljaju da treba da budu u miru sa sobom…

Šta bi moglo biti rešenje za pojedinca da bi se bolje osećao u tom kolektivnom haosu i neizvesnosti?

– Jako je važno da se uvek okrenemo sebi i da svaki dan oplemenimo da bude što bolji i kvalitetniji. Kako? Sitnicama koje nam znače: da li je to šoljica kafe, odlazak na koncert, razgovor sa prijateljima, komunikacija sa decom, šale… Zaboravljamo da se vraćamo na te “mini zalogaje”, a bavimo se globalnom situacijom. Mi u ovoj sekundi ne znamo šta će biti za pet meseci ili za pet godina, jer jedini dan koji možemo da promenimo je ovaj danas. I koronu smo prevazišli dan po dan, jer ljudski um se prilagođava datoj situaciji. Razmišljajući stalno šta će biti u budućnosti, opasno i svesno guramo sebe u anksioznost.

Ipak, u odnosu na vreme korone, čini se da ljudi više nisu izolovani, pojavljuje se pojam zajedništva. Ili je to prividno?

– Nemamo suštinsko osećanje zajedništva, već smo se jako podelili i distancirali, nemamo tolerantnost prema drugačijem stavu, kakav god on bio. Dolaze mi ljudi koji su sa velikim entuzijazmom i energijom ušli u proces društveno-političkih promena, a sada su iscrpljeni, jer ovo sve traje dugo, a svako od nas je usmeren na rezultat. Kad rezultata nema, opada motivacija. Dešava se da ljudi ne čuju jedni druge kada razgovaraju, o bilo kojoj temi, već nameću svoje mišljenje. Šta je poenta aktivnog slušanja? To znači da te čujem, razumem, uvažavam… što dalje indikuje da si mi važna i vredna kao osoba. Ukoliko toga nema, osećamo se odbačeno, a jedna od naših esencijalnih potreba je da pripadamo. Onda dolazimo do toga da nas ne čuje poslodavac, dete, partner, roditelj… Tako “lepimo” sebi “minuse” na biće, a to gura u anksioznost i, posledično, u depresiju.

Dolaze mi ljudi koji su sa velikim entuzijazmom i energijom ušli u proces društveno-političkih promena, a sada su iscrpljeni, jer ovo sve traje dugo…

Kakva je sada situacija, da li i dalje više žena nego muškaraca dolazi na psihoterapiju, sa željom da radi na sebi?

– Procenat je isti kao pre nekoliko godina: oko 60 posto žene, 40 posto muškarci, ali ono što se dešava je da su sada muškarci spremniji da govore o svojim partnerskim odnosima, dok su se žene malo zatvorile po tom pitanju. Takođe, kada muškarci krenu na terapiju, mnogo su skloniji ka bržoj promeni u svom ponašanju. Žene više analiziraju i brinu, a muškarci su, verovatno zbog testosterona, “vojno” usmereni na zadatak. Muškarcima je potrebna podrška i kad se odvajaju iz primarne porodice da bi formirali novu zajednicu. Žene se najviše javljaju zbog anksioznosti, konflikata sa decom u pubertetu i psihološkog nasilja. Kod oba pola neretko dolazi i do “sagorevanja” na poslu.

Da li zaista postajemo manipulativno, narcisoidno društvo?

– Ono što se nekada negovalo i smatralo jednom od plemenitih osobina, empatija, počinje da se izbegava, zato što se smatra da je “dobar jednako budala”. Ukoliko i poželimo da budemo saosećajni, oni prekoputa nas to demantuju svojim ponašanjem. Osoba koja se sebično ponaša ima svesnu i nesvesnu dobit od svog ponašanja i to ponašanje neguje. Ljubav i saosećanje su jedine emocije koje se deljenjem umnožavaju, međutim, ljudi su skloni da isključivo gledaju sebe i svoj interes. Osećanje savesti i odgovornosti kao da ne postoji, već se igraju silne psihološke i patološke igre. Svaki sebični oblik ponašanja potiče iz ozbiljne nesigurnosti i kompleksa. Ono što nam, kao društvu, definitivno fali je doza, odnosno mera. Mera empatije i mera zdravog sebičnog. Kada dajemo više drugima nego sebi, automatski dolazi do zloupotrebe moći onih koji misle da mogu da nas zloupotrebljavaju, manipulišu i zlostavljaju.

Ljubav i saosećanje su jedine emocije koje se deljenjem umnožavaju…

Narcisoidnost se neretko sreće i kod lidera, čak i kao poželjna osobina?

– Nažalost, u korporacijama se veoma neguje i čak je u intervjuima za posao to poželjno ponašanje. Lideri često imaju narcisoidne crte ličnosti, čak i psihopatske. Korporativni biznis zahteva da budemo efikasni i samo da pravimo profit. A, da bismo pravili profit, ometajući emotivni faktori nisu poželjni. Narcisoidni poremećaj ličnosti uvek dovede do fenomenalnog poslovnog rezultata, ali na ograničeni vremenski period. Za instant brz efekat, empatija nije poželjna. Ipak, ukoliko želimo dugotrajnu dobit, dobro je da postoji neko ko je empatičan. Prvo zbog čega ljudi napuštaju kompanije je zbog osoba koje ih vode, a ne zbog plate. Ukoliko postoji empatični lider, ljudi su spremni da više daju, a ta firma će biti u plusu na duge staze. Najvažniji resurs za jednu firmu nisu kapital, mašine i softveri, već ljudi, jer ljudi prave energiju, a energija pravi profit.

Kakve nam je probleme donelo digitalno vreme? Ljudi se sve češće druže za veštačkom inteligencijom…

– Dovelo je do toga da su se ljudi na nesvesnom nivou otuđili i neretko su spremni da radije prigrle laptop, nego čoveka. To je prisutno u svim generacijama i postoji ozbiljna zavisnost. To nam razdražuje moždanu koru i često nas gura u defokusiranost, jer nismo ni svesni koliko sati skrolujemo. To su ozbiljni otimači vremena. Zaboravljamo jedno: ništa nikada ne može da zameni živu reč i zagrljaj.

Tekst i foto: Svetlana Bogićević