U maloj radionici na Novom naselju Ljupčo Stefanov, njegova supruga Sonja i sin Kristijan proizvode domaće kore za pitu i ostale čarolije od testa. Njihovi ručno pravljeni proizvodi, kao i skromnost i srdačnost, osvojili su srca Novosađana, i zato posla uvek ima napretek.

U tih 30 kvadrata, svakog dana se s ljubavlju prave kore za pitu u tri debljine, testo za lazanje, rezanci za supu u tri debljine, tarana, flekice za supu u dve veličine, testo za gulaš u tri debljine, krupnije flekice za nasuvo sa krompirom, mlinci sa jajima i bez jaja, heljdine kore za pitu i taljatele od heljde. Sve je bez aditiva.

– Jedine mašine koje koristimo su mesilica za testo i ona za sečenje rezanaca, sve ostalo radimo ručno. Ovakva proizvodnja je sporija i teža, ali kvalitet ne može da se poredi sa mašinskom i to mušterije prepoznaju. Naše kore su tanke i hrskave, a razlika se najviše oseti kad se ispeku – kaže Kristijan za portal Moj Novi Sad.

Porodična firma “Etno-tradicija” je osnovana 2012. godine, a poslednjih nekoliko godina nalaze se na Bulevaru Slobodana Jovanovića 28, kod Tozinog sokaka. Jedna je od samo dve preostale koradžijske radnje u Novom Sadu, a velika potražnja dokaz je da naši sugrađani i dalje cene domaći kvalitet i ukus.

– U proizvodnji radimo svo troje, ali je tata Ljupčo glavni majstor. On je 1987. godine došao iz Makedonije, sa diplomom Radničkog univerziteta, gde se specijalizovao za kore za pitu i pecivo, a ovde je kalio zanat. Mamina specijalnost su rezanci za supu, dok sam ja zadužen za pečenje mlinaca, pakovanje i distribuciju – navodi najmlađi član.

On dodaje da se najviše traže kore za gibanicu i pite, ali i rezanci za supu. Deblje kore su odlične za gužvaru, nisu gumene i žilave. Kvalitet, kaže, prepoznaju čak i deca, pa se bune ako roditelji nekad kupe testo u prodavnici, a starije gospođe često pohvale da su proizvodi kao da su ih one pravile.

– Ovaj posao nije lak. Brzo se uči, ali se dugo usavršava. Potrebna je i fizička snaga, jer se treba preneti po 7, 8 kila testa s jednog stola na drugi i to više puta dnevno. Tata je majstor već 30 godina, ali je svakako u planu da ga ja jednog dana zamenim. Rekao mi je da ako ja ne nastavim posao, u gradu više neće biti nijednog koradžije koji obavlja ručnu proizvodnju, a to nećemo dozvoliti – konstatuje naš sagovornik.

Proizvodi se mogu kupiti u samoj radionici, ali i na Limanskoj pijaci, gde ih svakog dana prodaje Sonja, kao i na Detelinarskoj pijaci subotom i nedeljom, za tezgom kod njihove radnice.

– Sarađujemo i sa dosta restorana i kuhinjica, a neki od njih su “Lazin salaš”, “Camelot“, “La forza”, “Coloseum”, vinska kuća “Kovačević”... Ponuda imamo toliko da bismo morali da širimo proizvodnju van naše porodične, a to ne želimo, jer smatramo da bi tada i kvalitet opao – ističe Kristijan Stefanov.

Ovu vrednu porodicu kupci naveliko hvale, što njihove proizvode, što njih kao ljude.

– Kad dođu da kupe testeninu, jako vole da se ispričaju sa nama, da zavire i u radionicu gde tata radi. Uvek svakoga saslušamo, bez obzira na to koliko imamo posla. Često se i našalimo, a za ovih 11 godina nikada nismo imali nijednu neprijatnost. Svako nam ulazi i izlazi nasmejan, a neko ostane i po pola sata – primećuje naš mladi sugrađanin.

Njihove kore često se nose i van zemlje, pa su završile i u Austriji, Danskoj i Dubaiju, jer ih naši ljudi koji tamo žive često naručuju od članova porodice kad im dolaze u posetu.

Mnogi im kažu da bi napravili veliki biznis u inostranstvu, ali porodica Stefanov ostaje da pravi svoje specijalitete od testa – u Novom Sadu.