IZ PRVE RUKE: Čopor pasa bez vlasnika napao prolaznike na Telepu (FOTO)

Ovo je priča o tome kako se jedno prohladno zimsko jutro pretvorilo u horor film nakon napada od strane čopora pasa na kraju Telepa, u ulici Petefi Šandora.

Zaboravite na sve argumente o blagodetima šetnje, jer, dragi sugrađani, šetnja je, verovali ili ne – štetna! Nakon svih naučno-popularnih naklapanja o važnosti koju aktivnost ima za telo svakog čoveka, ispostavlja se da je u nekim krajevima Novog Sada ipak bolje ostati pasivan i nikad ne izlaziti iz automobila. Zašto? Zato što je grad pun napuštenih pasa, čije su reakcije ponekad prosto nepredvidljive.

Krenimo iz početka.

Kada smo dečko i ja rešili da prošetamo do Satelitske pijace, nismo ni slutili da ćemo pretrpeti ono što nam se dogodilo. Prešavši nevidljivu granicu koja Adice spaja s krajem Telepa, nabasali smo na čopor pasa koji smo viđali i ranije, ali se nikad nismo obazirali na njih zato što volimo životinje, ne plašimo ih se i zato što mislimo da svako treba da gleda svoja posla i da ide svojim putem.

Peripetije

Zagazili smo u ulicu Petefi Šandora i videli da nam čopor pasa ide u susret. Mogli smo da se vratimo natrag, ali nam zaista nije prošlo kroz glavu da bi nas mogli napasti. Nikad nisu. Izgledalo je da će tako biti i ovog puta zato što su psi delovali mirno koliko i mi, ali… jedan od sitnijih pasa iz čopora je rešio da se ipak uznemiri i ne dopusti nam da prođemo, a taman smo bili na korak od izlaska iz njihovog kruga. Tada je bez ikakve najave dobrano zario svoje zube u nogu mog dečka. U prvi mah nisam shvatila o čemu se radi, dok lavežom nije uzbunio i svoje drugare iz čopora, koji su nam zajedničkim snagama zapretili i naterali nas da ustuknemo. Na svu sreću, izgleda da im je jedan ujed bio dovoljan, jer su nakon pola minuta lajanja odustali od nas i naših nogavica.

Ne zamerite ako u čitavom opisu teatralnosti ne manjka, jer dašak teatralnosti je nužan pratilac preživljenog straha. Poenta je u tome da smo ni krivi ni dužni pretrpeli pakao. Ne radi se samo o ujedu i eventualnom strahu. Ono što sledi mnogo je napornije. Čekaonice, izjave, igle, previjanja, tužbe, advokati…

Od šaltera do šaltera

Svi koje je pas nekada ujeo znaju proceduru koja sledi. Prvo čekate kod lekara. Tamo vam kažu da na teritoriji Novog Sada nije detektovano besnilo, pa vam pogledaju ranu na sekund, a onda kucaju deset minuta i još toliko vremenapokušavaju da osposobe štampač. Onda naravno nastupi pauza zbog popodnevne smene. Formiraju se nove kolone onih koji čekaju. Kada vas konačno vakcinišu i previju, onda shvatite da su vam nešto pogrešno napisali, ali tada ste već dovoljno daleko od zdravstvene ustanove i ne pada vam ni na kraj pameti da se ponovo vraćate tamo. Sledeća stanica je policijska stanica. Još malo čekanja nije na odmet. Ne, nisu im potrebni nikakvi dokazi niti fotografije. Kažu da je najbolje da to vidimo sa advokatom. Nešto su zapisali i rastadosmo se. Bilo nam je potrebno četiri dobra sata da sve obavimo. Neko bi rekao – ispunjen dan.

Nije kraj

Istina je da nikad ne možete predvideti ponašanje psa koji nije ničiji, a koji je svačiji, naročito kada je hladno i kada nema dovoljno hrane, kada su i ljudi nervozni toliko da bi ujedali, a kamoli životinje. Postavlja se pitanje zašto je gradu lakše da isplaćuje pozamašne svote novca “ujedenima” umesto da problem sistematski reši na dugoročne staze? Sigurna sam da bi svaki normalan čovek radije voleo da ostane bez ovakvog iskustva, nego da dobije nekakve pare na ime odštete. Znam da postoje i oni koji su pokušavali da svoje džepove napune ujedajući svoje udove kuvanim čeljustima nedužno stradalih životinja. Oni definitivno ne potpadaju pod grupaciju normalnih. U svakom slučaju, nadam se da će se grad u bliskoj budućnosti postarati da rešava uzroke, a ne posledice, te da ćemo bezbrižno moći da hodamo ili da vozimo bicikl ulicama Novog Sada. Do tada, savetujem sve da se pripaze ako budu išli peške kroz ulicu Petefi Šandora.