Kada sam roditeljima govorio da idem do Železničke stanice, mislio sam na ceo taj kompleks u i oko zgrade, uključujući i sve one kioske pored Autobuske stanice i parkić iza…
Nisam mario za zvanične nazive, sve je to bila železnička stanica, što se mene tiče. A išao sam često. Ne samo zbog predstojećih putovanja.

Kad odrastate u salajačkom seocetu nadomak centra u vreme kada u celom gradu postoje tri robne kuće, šarenilo Železničke stanice je bila najatraktivnija destinacija za dane kada se drugari razbeže u nepoznatom smeru. Sednem na svog poniku i za desetak minuta sam u samom središtu svega što postoji na ovom ogromnom svetu.

Ako kojim slučajem imam nešto izgužvanih novčanica u džepu ili metalne novčiće na kojima sam vežbao matematiku, možda sebe i počastim Alan Fordom ili Dugom puškom koji me prizivaju, izloženi u trafikama, ili kupim u poslednjem kiosku onaj sladoled na točenje gde skoro da ne primetiš razliku između čokolade i jagode, ali ja sam ga, svejedno, voleo. Za kraj sam uvek ostavljao ulazak u tu, meni velelepnu, zgradu Železničke stanice.

Ti visoki svodovi, valoviti krov, stakleni zid, vrata koja se otvaraju čim stanete pred njih (verovatno iz poznijeg perioda, ne sećam se najbolje), te stepenice koje su vodile ka nečem misterioznom, ka novoj dimenziji za koju su privilegovani samo putnici… Sve je to u mojoj dečijoj mašti dobijalo gotovo sakralno značenje. Sama nadstrešnica mi nije bila posebno zanimljiva (ako pada kiša, ulazio bih u zgradu) i tek sada kad je nema, postalo mi je vidljivo koliko je zgrada bez nje gola i obična.

Najinteresantniji su, ipak, bili ljudi. Voleo sam da ih posmatram i da se pitam odakle dolaze. Prepoznavao sam u njima sve gradove i varoši nekadašnje države, mnoge sam neopravdano proglašavao strancima i zamišljao egzotične zemlje iz kojih su se zaputili, isključivo vođeni nesavladivom željom da vide moj prelepi grad. Tiskali su se u gomilama, dolazili, odlazili, nešto čekali, samo se “muvali” poput mene, smejali se, plakali, ljubili, pozdravljali, opraštali, jeli, pili, pušili… Sve je to tvorilo jedan pokretni živi entitet, utvrđujući Heseovu misao da je “železnička stanica poput života – uvek u pokretu, uvek u tranziciji, nikad potpuno na jednom mestu.”

Na stanici sam se prvi put i napio. Moj školski drugar Steva iz Šajkaša i ja smo iskoristili upis u vojnu evidenciju da klisnemo sa nekoliko časova. I gde ćemo? Na železničku, naravno! Verovatno iz puke radoznalosti i želje da oponašamo starije, kupili smo flašu konjaka u kiosku pred zgradom i popili ga za pet minuta. Posle smo pet dana bolovali. Steva je poginuo nekoliko godina kasnije kao redovni vojnik baš te JNA u koju smo se tog dana upisali. Na njega se obrušila jedna drugačija nadstrešnica, ona koja se nadvijala iznad šest republika i dve pokrajine. I ona je pala jer je neko rešio da je rekonstruiše ili je nije rekonstruisao, a trebalo je. Po volji.

Sadašnji bilans je, nadamo se i konačan, petnaest stradalih i dvoje teško povređenih. Iako je to činjenica, ne bih se složio. Šesnaesta žrtva je Železnička stanica. I ona je poginula tog prvog novembra. Ne znam šta s njom planiraju u narednom periodu i bez obzira da li će se naći novi dr Frankenštajn da je zakrpi i oživi, da pomeri beživotne udove ovog zdanja, ja sam se oprostio s njom. A i povređenih je mnogo mnogo više. Svi ti roditelji, deca, unuci, braća, sestre, dede, babe, rođaci, prijatelji, momci i devojke, poznanici… Neki od njih su i dalje u kritičnom stanju. Pa i mi koji nismo poznavali žrtve, i u nas se zario poneki nevidljivi komadić betona i samo se povremeno poput kamena u bubregu odvoji i započne svoj bolni ples po našim mislima.

Potrebno nam je isceljenje, potreban nam je smisao. Kakav-takav. I sada slede one reči na kojima se već poodavno formirala prašnjava pokorica ispraznosti: pravda, pouka i promene. Ne bih da ih dalje elaboriram. Ako im vratimo istinsko značenje, na pola smo puta. Istinsko… Da, istina je još jedna reč koju treba osloboditi okova višedecenijske proizvoljne upotrebe i postaviti je u niz na neophodno prvo mesto.

Jer istina je i početak i kraj i pruga kojom se krećemo, a laži nas guraju u katastrofe – od pamtiveka do nadstrešnice.

Nebojša Regodić