Predstava “Neodustajanje”, autorke Marije Medenice odigrana je već 15-ak puta u humanitarne svrhe – sav prihod uplaćuje se za lečenje bolesnih osoba. Interesantna tematika ove monodrame, ali i uspešna realizacija humanosti i širenja iste, više su nego jaki povodi da porazgovaramo sa ovom glumicom Srpskog narodnog pozorišta.

Marija Medenica rođena je u Beogradu 23. jula 1981. godine. Završila je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Borisa Isakovića. Od 2008. godine je zaposlena u Srpskom narodnom pozorištu, ali je igrala i u predstavama drugih pozorišta, kao i na filmu. Petneast godina je vodila dramski studio “Ćoše” u Obrenovcu, gde se, osim pedagoškim radom, bavila i režijom. Doktorirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2022. godine. Dobitnica je mnogobrojnih nagrada za režiju i uloge u predstavama, kao i Godišnju nagradu Srpskog narodnog pozorišta, a najnovija je za monodramu “Neodustajanje”, koja je pre nekoliko dana pobedila kao najbolja predstava na Festivalu malih formi u Zaječaru.

Tema ove monodrame je fenomen pozorišta iz zakulisne perspektive i predstavlja na neki način “virenja kroz ključaonicu” u intimni prostor jedne glumice. Do sada je nastupala na najznačajnijim festivalima u zemlji i inostranstvu, gde je osvojila niz nagrada i priznanja. Na festivalu Be:femon 2022. godine je osvojila nagradu za najbolju predstavu. Predstava je realizovana u saradnji sa Savezom dramskih umetnika Vojvodine (SDUV) i uz poslovno tehničku saradnju sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP), a igra se u na Kamernoj sceni SNP-a.

Kako je došlo do toga da predstavu “Neodustajanje” izvodite u humanitarne svrhe?

– Oduvek sam želela da neki svoj samostalni projekat igram u humanitarne svrhe, pa mi se učinilo zgodnim da predložim to upravi svog matičnog pozorišta, sa čim su se složili i hvala im u ime svih osoba za koje smo igrali prethodne sezone i za koje ćemo igrati narednih. Ovim putem apelujem na ljude da se odazivaju humanitarnim akcijama, na bilo koji način, ukoliko ne stignu da dođu na moju predstavu. Jasno je da smo prepušteni sami sebi, pa hajde da se pomažemo.

Kroz predstavu se provlači pitanje položaja glumica u pozorištu. Kakav je taj položaj danas?

– Prioritet mi je bio da kroz predstavu govorim o položaju glumica i glumaca u odnosu na sebe same. Sistem nikom nije naklonjen, a ako jeste – to je privremeno ili retko. Kao imperativ vidim osamostaljivanje stvaraoca, te podržavam svakog ko prigrli svoje strahove i vrline i krene u pronalaženje sopstvenih resursa. Verujem da hrabrost neupitno mora da oplemeni stvaraoca. Mora se desiti nekakav kvantni skok i neka važna životna lekcija, makar u pogledu samospoznaje. Sistem je tu da nas frustrira, a naš odgovor treba da bude kreativan i dušeugodan, pre svega za nas same, a i za publiku. A do toga se stiže ukoliko se gurne prst u sam centar svoje rane, jer odatle mora da zasija svetlost.

Koliko su glumci u današnje vreme prinuđeni da, pored primarnog posla, snimaju i neke druge stvari, poput reklama?

– Zavisi koliki su im apetiti i kakve su im ambicije. Svako postavlja svoje granice sa kojima je jedino u obavezi da se suoči. Kao mlada i gorda sam infantilno osuđivala postupke i odabire nekih kolega, a danas učim da poštujem tuđe i svoje izbore, jer iskustvo mi je pokazalo da je jedina stvar koja pravi razliku to da li pošteno radimo svoj posao ili ošljarimo. Ako me pitate da li imam svoje crvene linije u pogledu odabira nuđenih poslova, o da, imam. Retko gledam tv, ali desi se da ide neka serija koja možda nije po mom ukusu i ja bacim oko i uvidim da je neki kolega divno odigrao nešto što naizgled nije zahtevno niti umetnički izazovno, ali on ili ona to urade tako da me postide mojih dotadašnjih elitističkih uverenja i to je lepota ovog posla. Dakle, dostojanstvo je u načinu i odnosu našem prema činjenju, ili nečinjenju.

Šta mislite o angažovanju glumaca u politici?

– Sigurna sam da nijedan glumac koji je odlučio da se angažuje u politici nije to želeo kad je počinjao da se bavi glumom, rekla bih da je poverovao da može da još jedan deo sebe stavi u službu višeg dobra i nije ga mrzelo. Nije se povukao, nije se proglasio “apolitičnim”, nego snažno veruje i žrtvuje svoj kredibilitet i vreme i nerve čineći nešto za opšte dobro. I ja se tome klanjam. Klanjam se hrabrosti i volji da uloži sebe u promene. Čak se donekle divim na hrabrosti i onima koji su u politiku ušli iz strogo ličnih interesa (smeh). Ali nemam baš lepo mišljenje o njima. Svi smo mi angažovani u politici, hteli ili ne. Hteli to da priznamo ili ne. Shvatali to ili ne. Svi smo. Čak i oni koji tvrde da su apolitični, nisu. Možda su samo neinteligentni ako misle da danas postoji nešto što je apolitičnost. I oni koji se brane neizlaženjem na glasanje – i oni su politički angažovani.

Koliko je zahtevno pripremati monodramu, s obzirom na to da ste jedini na sceni?

– Za mene je to bilo čisto uživanje i pomalo napor u fazi generalnih proba. Ne zbog toga što sam sama na sceni, već zbog toga što sam u ovom slučaju bila i producent i reditelj. Ali sad ga doživljavam kao blagoslov održavanja kondicije i praznik.

Za koliko vremena ste je pripremili i da li se transformisala od početka igranja do sad?

– Pisanje, realizacija… trajalo je ukupno dve godine, ali sa mnogo pauza usled mojih obaveza u matičnom pozorištu. Te pauze su bile veoma korisne u pogledu otklona prema nagomilanom materijalu i pomogle su u selekciji i odbacivanju viškova. Monodrama se menjala i menjaće se. To su mi najblistaviji momenti kad nakon više do 60 igranja otkrijem nešto što je od početka bilo tu, a nisam ga osvestila, ili kad mi
neko od kolega nešto sugeriše pa se to lepo primi i zaigra na radost svih.

Koliko ste je puta do sada igrali i gde?

– Za dve godine odigrana je skoro 60 puta, što je za jednu skromnu produkciju i više nego dobro. Igrali smo na brojnim festivalima u Srbiji, Federaciji, Crnoj Gori, Makedoniji, u Italiji…

Na kojim projektima još radite?

– Igram tekući repertoar u svom matičnom pozorištu i očekujem jednu novu produkciju na zimu.

Šta je Vaša osnovna poruka gledaocima kroz ovu predstavu?

– Da čuvamo svoje kolege ma kojim poslom se bavili. I da ne odustajemo od ljudi.

Koji su Vam dalji planovi?

– Privodim kraju svoju stendap-monodramu o roditeljstvu “Pošto Sloboda?”, a onda ću se posvetiti obavezama u svom matičnom pozorištu.