Nastavnik fizike i hemije u ŠOSO “Milan Petrović” u Novom Sadu Marinko Petković obratio se svojim kolegama emotivnim pismom koje vam prenosimo u celosti:

“Poštovane kolege i saradnici,

Današnji dan je upravo onaj kada je ambis između nas postao nepremostiv.

Danas me je, po prvi put, onako izistinski bilo sramota što odlazim na posao u školu, koja je imala veliko srce. Danas sam se postideo od moje dece i onih studenata što su rešili da promene naizgled nepromenjive stvari i svima nama učine život boljim. Ovo sam uradio protiv svoje volje, zbog mojih kolega, jer većina je tražila da se otpočne nastava i ponovo napravi privid dobre stvarnosti. Poštujući načela ravnopravnosti i mišljenja većine povinovao sam se toj odluci.

Znam i one koji su detinjim gestovnim pokretima “uta-ta” likovali među svojim istomišljenicima, da je ipak po njihovom, i da ovi neradnici sada moraju da rade.

Drage moje kolega malo ste zaboravili da u školi i zidovi imaju uši i da sve one reči tipa: izdajnici, budale, Gruhonjićevi sledbenici, bezobraznici, strani plaćenici, neznalice, mrzitelji i lažovi stižu na mesta gde treba da stignu. Ja se zbog toga ne uzrujavam mnogo i čak me raduju neki komentari jer u mojoj biografiji se to događa po prvi put i da svaki naredni put mi baš i neće tako prijati.

Obraćam se i onima koji još misle da se kriju iza humanitosti za decu sa smetnjama u razvoju da su prema Međunarodnoj konvenciji sva deca ista i imaju jednaka prava, te tako i deca koja su trenutno u školi imaju pravo da čuju pištaljke. Ja, i kada pištim držim čas svima onima koji su tu. Pošto je čas javan i na javnom mestu. Svima onima kojima smeta, slobodno mogu da odu i za to neće dobiti neopravdani izostanak.

Posebno se obraćam onima kojima zvuk pištaljke ide na nerve da zamisle kako su izgledali krici ljudi ispod nastrešnice, a posebno devojčica od 4 i 6 godina i tako će im zvuk postati simfonija. Tih 5 minuta pištanja su opomena za sve one koji su stajali, stoje i stojaće ispod neke nadstrešnice, nesvesni šta budućnost donosi. Takođe bih zamolio sve one da me ne ometaju pozivima na telefon, kako to nije lepo i ljudski uznemiravati pratioce i decu u školi, jer ja i nisam nadležan da to obustavim. Uostalom, i moju decu i studente uznemiravaju konstantno tri meseca, pa to niko od vas nije rekao. Takođe i poruka da deci i pratiocima smeta mi nije potpuno jasna sa aspekta inkluzivnog modela obrazovanja. Ako škola nije u mogućnosti da obezbedi bezbednu i sigurnu sredinu, deca moraju biti tamo gde je to moguće.

Deca sa smetnjama u razvoju imaju budućnost samo ako se sistem promeni na bolje, što je trenutno u radu i pripremama. Meni je žao što je nekadašnja moja škola prva odustala od podrške promenama sistema, jer su promene ovde najneophodnije zarad budućnosti naših učenika.

Pištimo se ponovo!

Srdačan pozdrav,

Marinko Petković, Profesor fizike i hemije u Srednjoj školi “Milan Petrović”
 

Marinko Petković je profesor fizike i hemije u školi za decu sa smetnjama u razvoju “Milan Petović” u Novom Sadu. U svojoj karijeri dugoj 30 godina kao profesor, bio je nominovan za više nagrada za obrazovanje.

Prva je nagrada za najboljeg edukatora “Živojin Mišić”, nominovan je od strane svojih kolega i saradnika, snimljen je film:

Druga koja je značajnija je “Prosvetitelj” Fondacije Alek Kavčić, takođe je nominovan od strane svojih kolega ušao je u prvih 10 nastavnika i edukatora u Srbiji.

“Duže vreme se bori za prava svoje dece i pravedno školstvo, ali ne uspeva u tome. Uglavnom je nailazio na zatvorena vrata i podmetanje noge. Kao fizičar i hemičar, hteo je da se bavi naukom u Srbiji, ali uglavnom su ga svi odbijali. Više puta je pokušavao da završi doktorske studije, ali opet je nailazio na tu nogu koja ga je saplitala više puta”, napisao je njegov sin.