U Srbiji, naročito u izbornim godinama, investicija investiciju stiže, zaposlenost raste, ali retko kad i retko gde se kaže koliko to košta.

Primera radi, fabrika autodelova turskog investitora Teklas automotiv (koji je “uskočio” nakon odlaska fabrike obuće Geoks), predsednik Srbije Aleksandar Vučić otvorio je nedavno u Vranju. Nije spomenuo da će samo ova fabrika budžet Srbije koštati 10,77 miliona evra. U 2020. godini, prosečna subvencija investitorima je, po zaposlenom, dostigla oko 30.000 evra.

S obzirom na obavezu Teklasa da zaposli najmanje 500 ljudi, subvencija po radniku iznosi 21.500 evra. I Geoks koji se nakon izbijanja epidemije pokupio i otišao, svojevremeno, 2012. godine dobio je pare da otvori fabriku i 11,4 miliona evra, ali dvostruko manje po zaposlenom – 9.000 evra, podseća “Nova ekonomija”.

Od 2006. godine kada je počeo program privlačenja stranih investicija subvencijama do kraja 2019. godine investitori su od države dobili 638 miliona evra.

U poslednje dve godine mašina se zahuktala i ukupna brojka je dostigla skoro milijardu evra. U 2020. godini država je ugovorila subvencije u iznosu od 233 miliona evra, a u 2021. godini još 107 miliona, čime je ukupna suma dostigla oko 978 miliona evra. Od 2016 do danas potpisano je 185 ugovora o dodeli podsticaja investitorima.

Uprkos brojnim i argumentovanim kritikama ovog sistema podmićivanja investitora ova aktivnost se poslednjih godina pojačava. Naime od onih 638 miliona evra, prema analizi FREN-a iz prošle godine, 60 odsto se ugovorilo u 2018. i 2019. godini.

Međutim, u 2020. godini dostignut je rekord od preko 230 miliona evra obećanih subvencija. One se uglavnom isplaćuju u dve ili više tranši kako investitor ispunjava svoje obaveze u pogledu investiranja ili zapošljavanja. 

Ukupni iznos investicija prema dokumentima Razvojne agencije Srbije iznosio je 1,87 milijardi evra, a one bi trebalo da zaposle 7.761 čoveka, saznaje “Nova ekonomija”.

U 2021. godini ovaj proces je značajno usporen pa je ugovoreno oko 107 miliona evra za subvencije, mada za mnogo veći broj pojedinačnih investicija, njih 48 naspram 26 u 2020.

Nekada – u vreme kada je tadašnji ministar Mlađan Dinkić prodavao u Srbiji tzv. slovački model privlačenja investicija subvencijama, podsticaji za investitore su se kretali od 2.000 do 10.000 evra po radnom mestu. Donja granica je 2012. godine podignuta na 4.000 evra, ali danas i najprostije tehnologije poput motanja kablova vuku od 6.000 evra po radnom mestu pa naviše. Gornja granica odavno je probijena.

U pandemijskoj i kriznoj 2020. godini oboren je i rekord u relativnom iznosu subvencije.

Naime kompanija Henkel koja je 2002. privatizovala Merimu iz Kruševca, za investiciju u proširenje proizvodnje vrednu 93,57 miliona evra u kojoj će zaposliti 100 radnika dobila je od države 14,4 miliona evra. Sa 144.362 evra po zaposlenom nemačka kompanija dobila je do sada najviše novca po jednom zaposlenom.

Na drugom mestu nalazi se investicija švajcarske kompanije Bari Kalebo (Barry Calebaut) ugovorena 2019. u fabriku čokolade kod Novog Sada od 45 miliona evra u kojoj će raditi 100 ljudi. Za nje će od države dobiti 12 miliona evra ili 120.000 evra po zaposlenom. 

Fabrika čokolade

Država je 2015. godine donela novi zakon o ulaganjima u kom je za podsticaje investicijama pored broja zaposlenih, kao kriterijum uvela i iznos investicije. Ovo je otvorilo prostor za ogromne subvencije.

Tu se izdvajaju ulaganja u proizvodnju auto guma, najvažnijeg izvoznog proizvoda stranih investitora u srpsku prerađivačku industriju.

U 2020. godini  ugovore sa državom su zaključili japanski Toyo tires i do sada, ne po dobrom, poznati kineski Ling Long.

Ling Long dobiće od države podsticaj od 75,8 miliona evra za investiciju vrednu čak 800 miliona evra. U ovoj fabrici kod Zrenjanina koja već sada izaziva veliku zabrinutost građana i ekoloških organizacija, ali i organizacija za zaštitu ljudskih prava, radiće prema ugovoru 1.200 ljudi. To znači da će po jednom radnom mestu kineska kompanija dobiti 63.167 evra, piše “Nova ekonomija”.

Investicije u visokotehnološke kompanije

Poslednje tri, četiri godine iz vlasti stižu poruke kako je vreme za ekonomiju znanja i investicije u visokotehnološke kompanije. Da baš to rade najčešće dokazuju investicijama nemačkog Kontinentala. Ova kompanija je prvo 2018. godine otvorila istraživačko-razvojni centar u Novom Sadu za šta je dobila od države 9,5 miliona evra u kome radi 500 ljudi, uglavnom inženjera, a 2020. je sklopila ugovor o izgradnji fabrike vredne skoro 140 miliona evra sa 500 radnika, za šta je na ime investicije dobila subvenciju od blizu 28 miliona evra. 

Još jedna nemačka kompanija iz autoindsutrije ZF otvorila je u Pančevu razvojni centar sa 750 zaposlenih. Ova kompanija se obavezala 2020. na investiciju od 160 miliona evra i dobila za to subvenciju od 19,6 miliona evra.  

Ali na par kompanija koje su u Srbiju prenele istraživanje dolazi mnogo više onih koje traže jeftinu radnu snagu, koje zapošljavaju hiljade ljudi za minimalac plus 20 odsto, kako je ugovorima sa državom propisano.

Tako su veliki novac dobile kompanije kao što je Aptiv (25,5 miliona evra) za proizvodnju kablova čiji su radnici padali u nesvest nakon 12-časovnih smena prošle godine, zatim PKC wiring (14 miliona evra), Krombert i Šubert (9,5 miliona evra), Leoni (12 miliona evra), pa zatim proizvođači presvlaka za automobilska sedišta kao što su Adient (9 miliona) ili Magna siting (6,4 miliona evra) ili tekstilne fabrike kao što je turski Taj (16,5 miliona evra).

Takve fabrike zaposlile su veliki broj ljudi, ali sa prilično niskim platama i često ne vodeći previše računa o njihovim pravima ili zakonu o radu.

Dakle, veliki novac je država uložila u privlačenje, pre svega stranih investitora, pošto neke analize do 2019. pokazuju da je 90 odsto sredstava otišlo stranim investitorima, ali do sada nismo videli nikakvu analizu efekata tih davanja.

Nesporno je da izvoz dostigao 21,6 milijardi evra u prošloj godini, i da je u zemlju ušlo 3,9 milijardi evra stranih direktnih investicija, ali kolika je zaista vrednost koje su donele fabrike još nije izračunato. 

Strani investitori koji po svetu jure niske troškove, koje dodatno snižavaju državne subvencije, kako dođu tako i odu, kao što je otišao Geoks kada su subvencije istekle.

Tekst u celini pročitajte na sajtu Nove ekonomije.

Izvor: Nova ekonomija