Ana Ferik-Ivanovič, predsednica DaNS-a: Novi Sad nije zaslužio ovakav rušilački trend

Prisustvo vegetacije u samom gradu i njegovoj okolini je jako značajno za urbanu morfologiju. Pored toga što utiče na mikroklimu grada poboljšanjem kvaliteta vazduha, regulisanjem njegovog provetravanja, smanjenjem temperature u vrelim danima, vegetacija u gradu povoljno deluje na fizičko i psihičko zdravlje čoveka.

Tako bi trebalo da bude, a i bilo je nekad, kad je struka vodila glavnu reč. Sad se došlo do toga da Društvo arhitekata Novog Sada (DaNS) više puta upozorava, pored ostalog, da je Novi Sad u poslednjih pet godina u izmenama i dopunama razne planske dokumentacije izgubio sedam parkova i velikih zelenih površina nauštrb izgradnje stambenih kompleksa i poslovnih prostora.

Predsednica DaNS-a Ana Ferik-Ivanovič ističe da se maksimalno trudi da bude aktivna ispred organizacije, pogotovo sad kad je Novi Sad počeo da se gradi sa svih strana i da dobija novu formu i oblik.

− Nažalost, apetiti investitora su se jako povećali, dosta su se razmazili, puno toga im se ispunjava, a struka je stala u drugi plan. Da je struka čvrsto stajala iza svojih predloga i odluka i da se poštovalo šta piše u zakonu, mnoge stvari se ne bi usvojile preko planske dokumentacije, ne bi bilo toliko problema sa Generalnim urbanističkim planom (GUP) i ne bismo sada viđali toliko velikih gradilišta po gradu. Novim GUP-om kroz pojam opštegradskog centra, investitoru je omogućeno da gradi i do 20 spratova ako želi, a bezbednosne i funkcionalne probleme koji sve to prate, da ne spominjemo. Došli smo u fazu da se podižu nove stambene zgrade, a škole su nadograđene do maksimuma i sad ih više ne možemo ni dograđivati, niti ima prostora da se izgrade nove – rekla je na početku razgovora Ferik-Ivanovič.

Umesto u širinu, Novi Sad ide u visinu?

− Sva sreća imamo mesta da se proširimo prema prigradskim naseljima. Sam centar treba da ima neku javnu funkciju za razonodu, uživanje i kulturne događaje, da se stara arhitektura sačuva. Sad smo počeli da ga progušćavamo i u najbližoj okolini centra imamo visoku spratnost, a profili ulica ne mogu to da izdrže, pa se gradi nauštrb pešačkih staza, parkinga, zelenih površina. Videla sam da svašta rade po starom jezgru gradu, ali nekome je to dozvoljeno. Umesto da brinu, institucije ne reaguju, pa tako imamo situaciju da se ruši crkvena opština u Pašićevoj ulici, uz dosta nepravilnosti u dokumentaciji. Očigledno ne postoji zadnja zona zaštite.

Uvek se nađe neko da potpiše izmenu urbanističkog plana?

− Ne bi trebalo to da se dešava. Kad bi se zaista pratilo ko šta potpisuje, ko je za takve predloge odgovoran, kakvi planovi usvajaju, koliko se primedbi odbija na javnim uvidima, stiče se utisak da niko od građana ne zna da prikaže viziju u kakvom okruženju želi da živi, nego samo investitori znaju kakve zgrade i kolika spratnost treba da bude na određenoj lokaciji. Platite određenu sumu novca za izmenu plana i onda tražite da se poveća spratnost. Tako dobijate haos u visini, rasutu celinu i taj blok više nije kompaktan. Lično, u projektovanju nikad nisam htela da potpišem stvari koje su do te mere loše. Važnije mi je ostati dostojan svoje profesije jer arhitekta uvek može da napravi projekat da svi budu zadovoljni.

Kad imate do šest spratova, prostor diše, a kad dignete 20 etaža, ljudi žive jedni drugima na glavama...

Kad su takve stvari počele da se dešavaju?

− Urušavanje i nepoštovanje naše struke traje godinama. Investitori su nam se sve više mešali u posao i nametali svoju volju, ali na arhitekti je da li će da prihvati takav predlog ili ne. Sam bira da li će stajati iza nečega sa čim se ne slaže. Pre nije moglo da se desi da vam investitor nameće širinu hodnika, veličinu sobe, dimenziju terase… to svakako nije njegov posao. Sad deluje kao da se nadmeću ko će izgraditi višu zgradu, jer im je to dozvoljeno. Agresivna kampanja investitora je najintezivnija u poslednjih šest godina. Pre toga je Novi Sad još mogao da upravlja svojom imovinom jer su se parcele manje prodavale. Novi Sad je imao tradiciju, kulturu građenja, negovanje fasada i profila ulica do spratnosti po meri čoveka. Kad imate do šest spratova, prostor diše, a kad dignete 20 etaža, ljudi žive jedni drugima na glavama. I šta će oni imati u takvom okruženju, osim straha kad naiđu veliki vetrovi i ta zgrada počne zastrašujuće da se "ljulja".

Ipak, ljudi besomučno kupuju te stanove?

− Verovatno im se nešto izreklamira, nudi, pa po tom osnovu kupuju te stanove. Kao da ih neko ubedi. Za cenu kvadrata u Novom Sadu, sad možete kupiti stan na mnogo atraktivnijim lokacijama u Evropi, a da ste pritom sigurni da ste u okruženju dobili sve ono što ulazi u taj iznos. Ovde je cena kvadrata precenjena, a sigurna sam da kvalitet nije na tom nivou da toliko košta, a pogotovo okruženje nema svoju vrednost. Ja ih ne sažaljevam, to je njihova odluka i njihov novac.

A, Grad se bavi samo prodajom zemljišta?

− Masovno smo počeli da gubimo gradske parcele namenjene za škole, vrtiće, sportske centre, parkove… Ako se nastavi ovim tempom, Novi Sad će za nekoliko godina ostati bez imovine, što je jako opasno. Kako ćete onda nekom zabraniti da podigne 25 spratova ako nemate jak sistem da to spreči? Investitori moraju shvatiti i prihvatiti gde šta mogu da grade, a ne da urnišu grad i unakažavaju nešto što treba da bude lepo. Poenta je i da investitor ne može dobiti upotrebnu dozvolu ukoliko objekat nije završen, a to znači da inspekcija na terenu utvrdi kako je sređeno dvorište, da li ima pešačkih staza, drveća, klupa…da li u toj zgradi može bezbedno da se živi. Kod nas investitori to ne sprovedu do kraja. U novom delu Ulice Janka Čmelika nema posađenog nijednog drveta. Zamislite tu decu koja ceo dan udišu prašinu. Sve to može da se reši, samo treba da se napravi red.

Ako se nastavi ovim tempom, Novi Sad će za nekoliko godina ostati bez imovine...

Ima li nekih urbanističkih primera u gradu koji su dobri?

− Počeli su da rekonstruišu objekte u industrijskoj zoni i na taj način premeštaju poslovanje iz centra grada. Ono što je urađeno u prostoru "Novkabela" je zaista za pohvalu. I arhitektonski, urbanistički, funkcionalno… Radnici odlaze tamo, imaju gde da se parkiraju, blizu je javni saobraćaj, zgrada je lepa i atraktivno urađena. To su rešenja da se objekti sa puno zaposlenih izvedu iz centra grada, a da on ostane za javno korišćenje i bude mesto okupljanja. Zašto prostor ispred Spensa nije iskorišćen? Zašto se tu ne postavi "Ledena šuma", nikom ne bi smetala? Moramo da razmišljamo praktično i funkcionalmo.

Međutim, glomazni stambeno-poslovni objekti samo niču?

− Na Telepu će se desiti grozne stvari. Izmenom plana dozvolili su duž cele Futoške ulice da niču ogromni kompleksi. U koju školu će ta deca ići? Zamislite kad 2.000 ljudi krene na posao kolima iz garaže, neće moći da se uključe na Futoški put. Kad se izlije beton gotovo je, ne možete na njemu travu saditi. Zato mora da se misli unapred decenijama i planira, kako bi bili praktični, funkcionalni, da ne ugrožavamo ono što ne moramo, sa najmanjim uticajem na okruženje. Ne možete biti samo popularni, već stručni i pametni u onome što radite, a ne samo da gledate da li će vas neko voleti i klicati vam. Digla je javnost glas protiv objekta na mestu stare "Novosadske banke", ali se ne sluša šta kažu građani i struka. Tu nam je ceo pogled zagrađen, objekat je masivan, ceo ugao je zauzeo, sve boje se od stakla odbijaju…

Kad će svemu tome doći kraj?

− Kraj je u dobro napisanoj zakonskoj legislativi i da se ti zakoni sprovode kako treba. Ne možete jednom investitoru dozvoliti sedam, a svi okolo da podignu četiri sprata. Ljudi su se obeshrabrili da pišu primedbe, čak se ni interesuju šta će biti u njihovom okruženju jer i kad podnesu zamerke, sve ih odbiju. Kao privatno lice na GUP sam napisala tridesetak primedbi, a usvojili su pet. Ostalih 25 su neosnovane?! Zašto je neosnovano tražiti najbolja moguća rešenja za objekte od javnog interesa? Nemoguće da ja baš ništa ne znam, a već 20 godina pratim urbani razvoj i kakve promene grad proživljava. Stručni ljudi moraju biti uključeni u sve segmente odlučivanja, da kao nezavisni članovi iznesu svoje mišljenje.

Hoće li Novi Sad izdržati tu količinu betona?

− Još 10 opštih gradskih centara i Novi Sad je ugušen. Infrastrukturno, humano, funkcionalno, vizuelno… više neće moći to da podnese. Investitore to ne dotiče. On je izgradio, prodao stanove i odlazi. Grad mora da razmišlja o svemu, a jednostavno to ne čini.

Manjka zakonske procedure i institucija?

− Najviše smeta kad neke procedure nisu urađene onako kako treba i dobijete saglasnost institucije da počnete gradnju bez potpune dokumentacije. To nam se desilo u samom jezgru grada gde su nikli izlazi sa nadstrešnicama, iz podzemnih garaža kod Banovine i usred Ulice Modene, sa betonom od pola metra, veliki, neprozračni. A u ulici Modene, okrenut poprečno, nije paralelan sa Tanurdžićevom palatom. Izlaz je mogao biti na drugom mestu, na ćošku kod dve trafike. Tu ima dovoljno prostora da se smeste lift i stepenice. Ne bi se videlo i ugrozilo pešačku zonu koja mora ostati vidljiva i uređena cvetnim lejama. Izgubili smo i koprivić, što je strašno velika šteta. Čim je počela izgradnja, ukazivali smo da koren jednog drveta, ako oko sebe dobije samo beton, nema za šta da se hvata. Samo je trebala ta superćelijska oluja da ga skroz dotuče.

DaNS je upozoravao i na oštećenja Crkve imena Marijinog?

− Skrenuli smo pažnju, ali nisam ja dužna, niti je moj posao da proveravam stanje objekata koji su pod zaštitom grada i države. Ušla sam u crkvu, videla pukotine koje su zaista velike, po mojoj proceni oko 12 cm i dolaze po lukovima do vitraža. Imamo inspekciju, nek izađe na teren, napravi zapisnik, pa odgovorno napiše da pukotine ne ugrožavaju stabilnost Katedrale. Nisam čula da se neko oglasio po ovom pitanju. Čitala sam da je neko rekao da su pukotine od ranije, pa što to onda nisu tad obelodanili. Zar mi građani idemo zatvorenih očiju po gradu? Iako nije objekat u kojem se živi, jeste simbol Novog Sada i ne treba ništa da mu se desi. Ljudi su postali prilično sebični, pa javljaju samo kad je direktno ugroženo njihovo dvorište. Ne možemo žmuriti na ovako nešto, svi ovde živimo. 

Šta bi na sve to rekli Brašovan i Tabaković?

− Oni bi bili šokirani, sigurno ne bi odobravali. Bili bi zgroženi i zapanjeni kako je uopšte došlo do toga. Na nama je sad da taj neki rušilački trend, ako smo ga već svesni, zaustavimo i iznosimo stalne predloge kako treba raditi i vremenom će se to dovesti u red. Treba stalno da insistiramo da se stvari rade kako treba, da se vodi računa u kakvom gradu živimo. Nije Novi Sad zaslužio takav tretman, to treba da se zaustavi. Naši preci su otkupili slobodu, a mi smo je odbacili, dok su je neki prodali. Kad prodaš slobodu šta imaš? Evo, ne znam. U godini kad je bespotrebno i suludo posečena šuma na Šodrošu, mi dobijamo titulu Evropski grad šuma. Titula nam ništa ne znači, od nje nemamo ništa. Građanima znači da vide da je grad zelen. Novi Sad nas je zadužio da ga negujemo u najboljem mogućem svetlu, a ovo što sad rade sa gradom je za plakanje.

Autohtona šuma je posečena samo zato što su dopustili da se primeni druga tehnologija izgradnje mosta...

Umesto šume dobijamo novi most?

− Autohtona šuma je posečena samo zato što su dopustili da se primeni druga tehnologija izgradnje mosta, umesto građenja sa barži jer onda ne bi bilo potrebe da se gradi pomoćni put, ni privremeni most. To se nije smelo dozvoliti, jer takvo rešenje nije dobro po Novi Sad. Grad nije pokazao dobru volju da sačuva taj prostor i pronađe drugo rešenje, što me je posebno povredilo, a apelovali smo sve vreme. Imaš takvo bogatstvo, biser prirode i treba da ga čuvaš kao oči u glavi, a ne da pustiš nekog da ga razvaljuje.

Je li mogla druga lokacija da se odabere?

− Struka nema ništa protiv samog mosta, ali uz njega su dodali marinu i vijadukt duž celog Bulevara Evrope, od kojih treba odustati. Ne znam zašto to rade, valjda da se utroši više betona i digne cena mosta. Zašto da ljudima idete pod prozore? Uvek sam za rešenja ispod zemlje. Realno nemamo više mesta gde da postavimo taj most, a i ceo Bulevar Evrope je napravljen da jednog dana izađe u podnožje Sremske Kamenice. Uzvodno nema prostora. Tu su Kamenjar, iskopavanje peska, pa da ga i stavite negde kod Begeča, do njega se nekako mora stići, ali i sići, pa ulazimo u prostor šume, dubine 300 metara koja bi morala da se poseče. Kineski graditelji su se pokazali kao izvođači koji ne mare za okolinu i estetiku. Pogledajte tunel na Fruškoj gori, toliko betona, predimenzionisanih elemenata, a moglo je elegantnije i prozračnije.

Gubi se smisao pešačkog mosta na Ribarcu?

− Na mestu Novog Sada na vodi treba da se naprave neki javni, turistički sadržaji. Akva park, bazeni, staze za trčanje, sportski tereni, bioskop na otvorenom, auto-kamp… Ideja pešačkog mosta, je da se celo šetalište sa Keja preko Štranda prenese na Ribarac i produži pored Šodroša. Sve da ostane u izvornom obliku, a eventualno na nekim mestima napraviti pešačke staze. Nikako behaton, nego tucanik. To bi bilo zaista lepo, postojao bi kontinuitet, sve vreme ste u prirodi, pa bi građani mogli uživati u lepotama šume i reke, a ne da vam oblakoderi zatvore ceo pogled prema Dunavu.

Lepo je Aristotel rekao da je "arhitektura nadopuna prirode"?

− Najpoznatije arhitekte u istoriji su se bavile time da se na najelegantniji i nenametljiv način objekti uklope u okruženje i prirodu, da svojim oblicima uđu u prostor, minimalno ga naruše, a da opet ta arhitektura dođe do izražaja. Stoga treba da imitiramo oblike i procese iz prirode kada projektujemo nešto jer, kako priroda funkcioniše, tako grad diše i živi. Moramo da unosimo zanimljive, lepe, atraktivne događaje u grad zbog kojih će ljudi da dolaze. Ovako gubimo atraktivnost pred turistima i bićemo samo grad u kojem ljudi žive. "Gradsko zelenilo" treba da se bavi očuvanjem i negom zelenila. Umesto toga, na proleće posade mladice koje se do leta osuše. Nikad se neće pogrešiti sa lipom, brezom, platanom, hrastom, orahom, jasenom… to su vrste koje su se pokazale kao čvrste i otporne na uslove u gradu. Drveće je tu da nas štiti.

Samim tim bi se i tramvaj uklopio?

− Toliko gradova u svetu ima gde je potpuno normalno da tramvaj ide kroz centar grada. Novi Sad posebno ima povoljnu situaciju jer su nam bulevari ravni i komotno možete već sad ubaciti pet linija. Jedino što će zbog izgradnje za nijansu morati da se smanje profili trotoara, biciklističkih staza i parkinga. Tramvajem bi za pet minuta stigli od Železničke stanice do Mosta slobode i onda nemate potrebu da idete kolima. Tramvaj je ekološki prevoz, manje bučan, a Novosađani bi se lako navikli da nailazi tramvaj. To je jedno dobro rešenje, a kada će biti vraćeno u Novi Sad, ne znam. Oni su stavili u GUP da se to planira, ali nije to samo staviti na papir. Treba sprovesti duboku analizu, proračune i konsultacije sa mnogim strukama. Sve se to rešava i postoje ljudi koji su se školovali za to.

Da li apeli i upozorenja DaNS-a dopiru do građana?

− I mi u DaNS-u smo građani. Dosta toga radimo da nas sugrađani čuju i prikažemo im da svaki problem može da se reši. Ne treba da izmišljamo toplu vodu već samo da vidimo kako je do sad funkcionisao naš grad, šta su njegove blagodeti, mane i, prosto, da ga sredimo. Trend u procesu odlučivanja kako će se grad dalje kreirati mora da se promeni, da bude što više učesnika, da postoji selektivni filter kako bi se došlo do najboljeg rešenja. Zato postoje konkursi, zato se zovu i zvučna imena iz sveta arhitekture. Imamo u planu da se okupimo na stručnim tribinama, razgovaramo, predlažemo neka druga rešenja, da ljudi oko nas shvate da ima živih arhitekata kojima je stalo do struke.

Kako vidite Novi Sad za 20 godina?

− Ako budemo mogli da doprinesemo tome kako će se razvijati, ja ga vidim jako lepim. Može zaista da se vrati na ono svoje. Može da se napravi da bude po meri čoveka, miran, tih, uređen, zelen. Nadam se da ću moći za dve decenije da kažem, da smo bili na ivici da sve ode dođavola, a da smo na vreme preuzeli kormilo u svoje ruke i sa tom lađom dobro upravljali, pa ona dalje može da plovi mirno, i posle nas.