Bogdan Janković, reditelj: Ideja da je Novi Sad Srpska Atina je prevara i mit

Bogdan Janković, reditelj: Ideja da je Novi Sad Srpska Atina je prevara i mit

Naš današnji sagovornik rođen je 1983. godine u Novom Sadu, a četvrt veka kasnije diplomirao je režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti. Nakon studija, u gradu osniva novu pozorišnu scenu za odrasle "Teatar 34". Podjednako se bavi režijom u sva četiri medija, ali poseban akcenat stavlja na pozorište. Do sada je postavio brojne predstave u domaćim i inostranim pozorištima, ali i u našim nacionalnim teatrima. Pre četiri godine se sa porodicom odselio u Nemačku. Trenutno živi u Berlinu.

Bogdan Janković je odrastao na Rotkvariji,a za taj kraj i OŠ "Kosta Trifković" kaže da su najbolji na svetu. Otac mu je bio pisac Pavle Janković Šole, majka Nevena je rediteljka, te stoga kaže da mu je život bio predvidiv. Kao zanimljivost navodi da je mama bila prva klasa kod profesora Bora Draškovića, a on poslednja.

─ U kraju je bilo veliko igralište i tu smo provodili dane i noći. Fudbal, basket, puno zelenila, škola blizu… više sam bio na ringlovu ispred zgrade, nego u stanu. Bio je to prilično miroljubiv kraj, nismo imali prirodnih neprijatelja (smeh), pa se i nismo kačili sa ekipama iz drugih kvartova, iako nas je bilo dosta (smeh), što je u to vreme bilo uobičajeno. Bulevarci su nas prisvajali, pa smo im dolazili kao pojačanje kad bi se obračunavali s družinom iz Pelke. Ni sa Salajčanima nismo imali probleme. Mi nismo bili vezani za kraj već je njegove granice definisalo u koju školu ideš. I kod nas su se pojavili dizelaši devedesetih godina prošlog veka, ali su bili u manjini. Niko od mojih drugara nije krenuo tim putem. Mi smo odrasli kao mali Jugosloveni. Raznolike porodice koje su tu živele su sve nas oblikovale jer sve ide iz kuće. Lepa sećanja imam na detinjstvo ─ započeo je svoju priču Bogdan.

Ratne godine nisu toliko uticale na tvoje odrastanje?

─ Roditelji mi nisu davali da gledam Dnevnik u 19.30 sati, pa sam krišom virio, ali priče o ratu se nisu spominjale pred decom. Sećam se samo ranjenika jer je moj otac odlazio na humanitarne događaje za decu iz ratnih područja, pa sam i ja jednom recitovao. Venčani kum mojih roditelja je Hrvat i to sam prvi put čuo u jednom razgovoru kad su spominjali Vojislava Šešelja i iseljavanje iz Hrtkovaca. Nisam imao vremena za "mržnju" prema Hrvatima jer su me roditelji opteretili da se bavim sobom odnosno radom i trudom.



Da li si pod pritiskom roditelja završio Osnovnu muzičku školu?

─ Ne bih to nazvao pritiskom, pre bih rekao pod njihovim uticajem. Njihov stav je bio da je deo obrazovanja znati svirati jedan instrument. Iako nisam uvek bio srećan što vežbam Baha na klaviru dok se druga deca igraju, sad vidim koliko je to važno. Oni nisu vršili pritisak na mene, već je to bio princip, "budi ti šta hoćeš, ali ako ćeš da skupljaš đubre, nemoj ići u muzičku školu", što je još gore od onog moraš (smeh). Ništa mi nisu govorili, ali su me svuda vodili, sve sam video, pa sam sam izveo zaključak. To je jednostavno način vaspitanja kao što je ulazak na prednja vrata u autobus i pokazivanje karte civilizacijski postupak. Meni je dolazak u Nemačku bio povratak u civilizaciju.

Kako si odabrao baš režiju, a ne recimo glumu?

─ U šestom razredu sam znao da ću da upišem režiju. Nisam nikad imao egzibicionističku potrebu da se pokazujem, već želju da organizujem stvari, stvaram celu sliku. Interesuje me svaki pojedinac, da ih analiziram, pratim mali svet oko svakog lika i kako ta celina utiče na ljude. Izazov mi je bio da na publiku prenesem ideju, da nešto osete jer kad celina stvori katarzu, to je eksplozija. Tako sam upisao Elektrotehničku školu iz praktičnih razloga jer je bila najbliža stanu, pošto smo se preselili na Grbavicu. Čak sam i Saobraćajnu školu završio vanredno, samo da bi što pre stigao do Akademije. U srednjoj školi sam više učio život, susreo se sa drugačijim pogledima na svet, različitim vaspitanjima, vršnjacima iz prigradskih naselja. Sve mi je bilo zanimljivo jer sam znao da ću to iskoristiti u nekoj predstavi. Ulazio sam u nenormalne situacije da bi sakupio što više znanja o ljudima (smeh), i dan danas je tako. U sedmoj godini sam ostao bez oca. Bio je izuzetno pozitivan lik, nije znao da stane sa stvaranjem. Rekao mi je da treba da budem svoj, a ne nečiji sin.  


 

Deluje da ti samopouzdanja nikad nije manjkalo?

─ Treba decu malo opteretiti. Mene su roditelji gurali na svakakve stvari. Bio sam i u juniorskoj reprezentaciji džudoa, ali sam zbog povrede prestao trenirati. U zdravom telu, zdrav duh je apsolutno tačna izreka, a pritom sport kod dece stvara samopouzdanje. Sećam se, na Spensu je bilo neko uže skroz do krova objekta, što nije bezazlena visina (smeh). Trener je rekao, ko se popne do vrha ulazi u reprezentaciju. Tu se videlo ko je od čega građen. Rekao sam sebi, ima da se popneš i uspeo sam. Samopouzdanje mi skočilo 200 odsto i za dalje u životu sam znao da mogu sve. Tata mi je stalno govorio "Jankovići mogu sve". Sad to i ja prenosim na moju decu.

To "mučenje" s klavirom te je dovelo i do benda UMT?

─ To ti je ta muzička škola (smeh). Zahvaljujući njoj proveo sam nekoliko sjajnih godina svirajući u bendu UMT. Šankerisao sam u “Oblomovu”, pa sam od drugara čuo da im je potreban klavijaturista i tako sam upoznao odličnu ekipu i postao deo benda. Taj rad u “Oblomovu” je zapravo bio važna prekretnica u mom životu.



Šta je kod tebe promenio rad u oblomovskom šanku?

─ To je bilo za vreme nultog Exita. Došao sam da šankerišem, kako bih zaradio za more, a na kraju nisam ni otišao na letovanje (smeh). Upoznavanje svetova je za mene opsesija, a "Oblomov" je bio apsolutno nešto novo. Svi su bili stariji, ali slični mom senzibilitetu. Bez obzira na profesiju i školsku spremu, svi su pomalo bili filizofi, imali su svoj stav, postavljala su se pitanja, analizirale teorije i polemisalo o pretpostavkama. Jedan poseban svet koji do tada nisam imao prilike da čujem. Tu sam upoznao UrbaNS ekipu i Vlaški Miloša, što je bilo značajno za moj profesionalni razvoj. Išao sam s njima na snimanja po Vojvodini, upoznao se sa novinarstvom, TV produkcijom, reportažom. Od Miloša sam puno stvari naučio, a preko njih sam završio i BBC školu kamere u Beogradu. Onda dolazi zeznut trenutak kad sam morao da napustim kafanu zbog studija i odreknem se svakodnevnog priliva novca. Naravno, posle ti se to trostruko vrati.

Iz kafane na Akademiju?

─ Prijemni traje dve nedelje i to je psihičko uništavanje, ali ono samopouzdanje stečeno u detinjstvu mi je doprinelo da se upišem. Paralelno, počinje i moj rad na razvoju Teatra 34. Roditelji su devedesetih godina osnovali "Veselu kornjaču", prvo privatno pozorište u Jugoslaviji. To je neka vrsta “porodičnog prokletstva” (smeh), jedna ideja koja je posle i mene obuzela. Ulažeš vreme i novac kako bi doprineo svom gradu, a sugrađanima ponudio nešto što postoji u svetskim metropolama, je samo trošak i u startu si osuđen na nemaštinu. To je pozorište sa 34 mesta i ekonomski je neodrživo. Ima sličnosti s “Oblomovom” koji nije otvoren da bude elitni kafić već je to ideja. Od nje se živi. Na Akademiji sam upoznao ljude, pa se priča širili i uspeli smo da napravimo repertoarsko pozorište i sedam godina ga održimo. Teatar 34 traje i danas, ali ne u tom obliku.



Imati svoje pozorište u Srbiji deluje mazohistički?

─ Ideja da imaš pozorište je već dovoljno nenormalna, ali to je nešto u šta veruješ. Ja sam odrastao u teatru, probe su bile u našem stanu, živeo sam na neki način u pozorištu. Borio sam se za porodičnu ideju, ne žalim ni sekund zbog toga jer ima smisla. I dok ljudima govoriš da im nešto treba i pitaš se do koje granice se boriš da drugima bude bolje, shvataš da imaš porodicu i da njima treba bude bolje.

Stvarao si i sa velikim ansamblima, a ipak si odlučio da napustiš zemlju?

─ Još na studijama mi je cilj bio da radim u narodnim pozorištima. Da dokažem sebi da sam igrač za to. Nekoliko godina sam se tome posvetio i radio na, što bi rekli, velikim predstavama, od SNP-a preko Sombora do Užica. Onda se zapitaš jer to kraj, pošto sam to hteo i ostvario. Stanje u pozorištu dosta oslikava stanje u državi i onda se malo razočaraš. Mislio sam da svi gore od želje da napravimo predstavu, ali zapravo vlada neka vrsta apatije. Ako svi ne ginemo i nije radost svima, ne može da se stvori vrhunsko delo, a još je kontraproduktivno jer onda zapravo radimo protiv teatra i publika to oseti. Ne zavisi samo od uprave već i od ansambla kako će se sve realizovati. I onda sam shvatio, da neću da lažem sebe, da moram da idem dalje, a jedina opcija je inostranstvo. Mogao sam da ostanem, razvijam se, lep je to svet, ali to ne bi bilo to. Meni je posao uvek bio život. U međuvremenu sam dobio dvoje dece i žena koja je diplomirala nemački jezik i dramaturgiju, samo je rekla, ajmo u Nemačku.



Iseljavanje je bilo hrabrost ili ludost?

─ Dovoljno je bilo da otvori nemački sajt za zapošljavanje i nađe 200 oglasa za njen poziv. Već posle dva dana je nazvao čovek iz jedne škole u Magdeburgu, ponudio posao, stan i sređivanje svih papira pošto smo iz Srbije. Iako je supruga imala stalan posao u gimnaziji, ja sam solidno zarađivao, uzeli smo kredit za stan, posle tog poziva sve je bilo jasno. Nisam znao reč nemačkog i ako je tu bio put u nepoznato, sve sam prihvatio kao avanturu. Moj brat je došao s nama da mi pomogne oko sređivanja stana jer u njemu ni sijaličnog grla nije bilo (smeh). Učio sam jezik, čuvao decu, pa smo posle 1,5 godine prešli u Berlin. Supruga radi u državnoj školi sa 15 puta većom platom nego u Srbiji, i ja sam našao posao i apsolutno nam je dobro. Nažalost, dolaskom ovde, shvatiš da je to za čega sam bio vaspitavan. Dosta ljudi u Srbiji ima isti, ogroman problem jer ne dele iste sisteme vrednosti sa većinom koja ih okružuje.

Gde nema pravde, nema ni mira!                                                                                                  Prema Bogdanovim rečima, u Berlinu se godišnje održi oko 700 protesta jer se svako buni zbog onoga u čega veruje.                                                                                                                            – Dubioza kolektiv lepo kaže “Gde nema pravde, nema ni mira”. Da Nemačka dođe do ovakvog sistema je vekovni proces. Institucije su nezavisne, rade po zakonu i cela država stoji iz tebe ako si u pravu bez obzira da li se zoveš Bogdan, Abdulah ili Fric. Kod nas ogromna većina stanovništva ne kapira koncept institucije. Kad policajcu dam crvenu da mi ne piše kaznu, u tom trenutku sam pristao da Palma seksualno napastvuje decu. Verujem u lančanu reakciju, a korupcija nam je u mentalitetu, nacionalno prihvaćena. Ovih dana sam dobio dozvolu za pecanje u Nemačkoj odnosno položio ispit. Morao sam da odgovorim na 700 pitanja, od zaštite prirode preko tretmana ribe do poznavanja određenih zakona. Sad sam zapravo čuvar jer ako nemaš svest i saznanje kako riba jede, živi i diše, napravićeš štetu ─ čuli smo od našeg sagovornika.

 
Da li si već zašao u nemačka pozorišta?

─ U Magdeburgu sam bio asistent režisera na jednoj operi, a u Berlinu još uvek nisam kročio u nijedno pozorište. Iz straha jer će me obuzeti (smeh). Po mom mišljenju moraš znati jezik i mentalitet, da bi za njih pravio predstave na duži period. Ili ću uspeti da radim svetske projekte ili se neću tim baviti. Siguran sam da će biti angažmana. Sad se bavim marketingom, šef sam video produkcije u jednoj od najvećih kompanija za estetsku hirurgiju, “M1 Med Beauty”. Dokazao sam sebi, da i u korporativnom svetu mogu da budem na liderskoj poziciji. Sve su to neke moje borbe koje ću iskoristiti u pozorištu. Nikad manje nisam radio, sa manje stresa išao na posao i susreo veću odgovornost kod svih kolega bez obzira na poziciju i nivo obrazovanja. Izmišljotina je da se ovde više radi već su svi kao pčele, stvaraju za zajednicu i nema šanse da neko ne ispoštuje dogovor. Naravno, da je bilo teško u početku, ali ako se boriš i uložiš svoj trud, naći ćeš posao koji ti odgovara. Ima na hiljade firmi, jasan je sistem vrednosti i ne prolazi burazersko-srpska logika.



Kako ti sad sa te distance deluje situacija u Srbiji?

─ Imam utisak da je u Srbiji trenutno predratno stanje i to nije slučajnost. Sve mi deluje vrlo promišljeno, gajenje mržnje, pravljenje te huškačke atmosfere, pokazatelji su mnogobrojni. Ne zanosim se nekim teorijama zavere. Pročitao sam komentar na portalima za Šerbedžiju – “Sve je samo Srbin nije”. Kakav to maloumni mozak može da napiše? Šta znači biti Srbin? Ako to apriori podrazumeva sve najbolje, onda je to ozbiljna boleština i fašizam. Njemu je dovoljno da je Srbin, pa onda može da tuče ženu i decu, redovno se krsti i tako je rešio probleme ovog sveta. Mene sve to pogađa, iako mi svi govore da ne gledam srpske televizije. Bez obzira što sam otišao, jedan deo mene je ostao u Srbiji, tu mi i dalje žive majka, braća i sestre.

Kad smo postali takvi "zatrovani" podanici?

─ Oduvek smo bili takvi. Nije to došlo pre 20, 30, 70 godina. Nemamo kontinuitet države, nisu dve generacije proživeli u jednoj državi. A, iz države dolaze institucije. Nemamo svest zajedništva već živimo na nivou plemena, kao u džungli kad se jedinka bori za opstanak svog mladunčeta. To je taj niži civilizacijski oblik “da komšiji crkne krava”. Pritom mislimo da su Sirijci, Avganistaci, migranti iz tih delova sveta primitivci. Na kursu jezika jedino ja nisam bio Arapin, a imao sam utisak da sam među svojim narodom. U mnoge stvari se kunemo da su srpske, a zapravo potiču iz arapskog sveta za koji moramo priznati je stariji od našeg naroda. Kod Nemaca nema plemenskih odnosa, Nemačka se gradi na poverenju države i zajednice, a tome svesno doprinose i Srbin, i Turčin, i Nemac i Alabanac. I ovde se svi oni lako prilagode sistemu. Žmigavac upali kad skreće kolima zato što je to način komunikacije u saobraćaju, a ne zato što će ga kazniti policija. I ovde ima nenormalnih ljudi iz naših krajeva, doduše malo, koji i dalje žive u mržnji i stresu. Takvih osoba ti je žao i treba im pomoći.



U kom pravcu misliš da će se razvijati Novi Sad?

─ Čuo sam da se promenio za godinu i po dana. Kažu mi prijatelji da šetajući gradom ne sretnu nikog poznatog. Novi Sad kao i svaki drugi grad čine ljudi, a Novosađani su uvek bili previše inertni. Prevareni su idejom da je Novi Sad Srpska Atina. To je kao sedativ. Prevara je anestezirala mogućnost da Novi Sad to postane. Ljudi su na to pristali i dovoljno je da izgovore tu sintagmu i zadovolje svoje kulturne apetite. Ubeđen sam da 90 odsto onih koji tvrde da je Novi Sad Srpska Atina, nisu kročili u Maticu srpsku ili posetilo neku izložbu. Trenutno naseljavanje će verovatno napraviti novi grad i nadam se da će sva ta raznolikost doseljenika, kao pre 300 godina, doneti neke promene. Sad je momenat za razbijanje tog mita, da li će se stvoriti grad splavova i Novi Sad na vodi ili neka Srpska Atina i Evropska prestonica kulture. Ja sam uvek otpimista. 

Oceni vest:
51
18

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Iznogud

    pre 41 dan i 9 sati

    Previše priče za tvoje godine derane. Novosadjani znaju šta je njihov ( naš ) grad i šta je Sroska Atina...Ne možeš sresti nikoga ? Skoro pa ratno stanje ? To si sve čuo tu u Berlinu ? Plata je veća nego ovde...to je i normalno. Zato ostani tu i zaradjuj te evre. Polako se i ovde nešto dešava...Strašne promene su se desile u poslednjih 30-ak godina...Nemoj samo hvaliti previše Nemačku...nije tako bajno. Dobio si šta si hteo ...Zato ostani u Berlinu..lep je grad zaista...a ostavi nama našu Srpsku Atinu, ti si je napustio...

    Oceni komentar:
    110
    93
  • Veki

    pre 40 dana i 23 sata

    Nije mi jasno, ovi sto odu zasto imaju potrebu da se oglasavaju na ovim nasim sajtovima, jel to nostalgija....

    Oceni komentar:
    46
    52
  • Вукашин

    pre 40 dana i 17 sati

    Изногуде, свака ти је златна.

    Oceni komentar:
    33
    33
  • Koča

    pre 40 dana i 14 sati

    Uspeo si tebra!
    Tolike škole da bi se radio marketing mesta gde seku uši i krpe dupe. Za ta tako nešto mog'o si ovde završiti i megatrend. Gubio si vreme, jbg.

    Oceni komentar:
    24
    33
  • Homer

    pre 40 dana i 14 sati

    Izvinte gospodine a jel u Nemackoj dopusteno reci " Palma podvodi decu," tj recimo neki Hans podvodi decu a da protiv njega ne postoji pravosnazna presuda a kamoli optuznica? Te institucije bi vas debelo kaznile. Za mene je bilo vremena i naucio sam se mrznji prema fasizmu od malih nogu,a koji se pojavio u hrvatskoj 90. Steta sto nista niste culi osim o Hrtkovcima. Lako je sve dok se licno ne osetite ugrozenim pogotovo finansijski. Onda odoh u Berlin. Bile bibi kod nas plate vece da 3 puta iz tog Berlina nije razarana Srbija.

    Oceni komentar:
    21
    35
  • jelena

    pre 40 dana i 12 sati

    Počeću da verujem da su ovo plaćeni članci gde naši ljudi odu u inostranstvo i pljuju po novinama Srbiju. Valjda je to neka potreba da sebe ubede da su uradili pravu stvar. Ratno huškačka atmosfera u Srbiji... Druže dodji ovde u NS i ponovo se podseti da niko ni ne priča o tome niti ljudi osećaju bilo kakvu mržnju prema ikome. Da si ti imalo kulturno produhovljen ne bi tako pljuvao iz daleka, već bi gledao kako možeš odatle da budeš koristan za svoju zajednicu. Ali avaj Arapi su bolji. I plata je veća. Nemačka je bolja, moram da verujem da je bolje, moram, inače ovaj moj život nema smisao.

    Oceni komentar:
    21
    56
  • Ivona

    pre 40 dana i 11 sati

    Bravo!
    Sve rečeno je na mestu, pravo u metu.

    Oceni komentar:
    34
    30
  • Atina, kao što sam ja Napoleon

    pre 40 dana i 10 sati

    Stvar je u sledećem: - Ako nemaš slobodu govora u Srbiji, onda odeš u inostranstvo pa pljuješ Srbiju po novinama. Reč će se svakako čuti, nekako i nekad.
    Sad, da li ćeš to raditi po tuđim, čak neprijateljskim sajtovima, ili nešto od toga nekim čudom završi i na domaćim, potpuno je svejedno.
    Jer je signal da je ovde nešto ograničeno.
    A sa ograničenjima se ne napreduje. Ma ni sila tu ne pomaže, ni 3000 dinara.
    Jugoslavija je bila daleko manje ograničena nego Srbija danas, pa znamo kako je završila.
    Ja Srbiju vidim kao mnogo slabiju verziju Jugoslavije.
    Nije se mnogo toga promenilo.
    Jedna partija, lopovi - ovog puta u odelima i sa akten tašnama, narod ima mnogo više cene stanarine i hrane nego u Jugi, zdravstvo je generalno slabije a obrazovanje da ne pominjem, može se reći da ga nema.
    (Poražavajuća činjenica je da je jedan litar maslinovog ulja Monini mnogo jeftiniji u Sloveniji redovnom cenom - nego u Srbiji kada je "na akciji". Pljačkaju nas, to je činjenica.)
    Prosečnom radniku i njegovoj porodici kovid pasoš svakako ne treba - more neće videti.
    Jedina novost Srbije su rijaliti predstave koje treba da zaglupe i ovo pameti što je ostalo.
    Jedan autoput, 10 puta skuplji nego što ga Nemci grade, i jedna brza pruga to ne mogu promeniti.
    Mnogo je više izgubljenog nego dobijenog.
    Molio bih sve da ne reklamiraju Novi Sad kao mesto izobilja, jer nam se navlači svakakva žgadija. Od toga što imamo srednju školu Policije nemamo mnogo, jer policiju viđamo samo kada je utakmica.
    Sve i jedan prosjak i lopov vidi Novi Sad kao Meku.

    Oceni komentar:
    7
    34
  • Gale

    pre 40 dana i 7 sati

    Ma ti si burazeru promasaj. Lepo kaze, krenuo elektrotehnicku pa mora saobracajnu vanredno znaci trogodisnja zicarska. Postena struka i perspektivna al ne, deran je naucio od mame i tate partijasa da je on iz zlatnog jajeta izasao pa mora odmah da zakoraci pravo na tron. Navikao sve da dobija pa se nigde nije pronasao jer svuda treba truda a to deran ne zna sta je pa je nasao neku pcelu radnicu, zalepio se kao krpelj na njena ledja pa dobio let za Nemacku. I sad eto prodaje maglu za neku gastersku firmicu i pljuje po Srbiji. Istoj toj Srbiji u kojoj nije umeo da se snadje jer Boze moj znas ti gari ko su njemu tata i mama. Ej! I sta tebe briga za Palmu i sta radi? To je posao za tuzilastvo. Neka svako radi svoj posao. A ti drze ako toliko unizavas i pljujes predjasnju drzavu i istoriju iste onda nemoj casiti casa vec se resavaj tragova porekla. Veruj mi da takvih nam ne manjka pa svaka kisa spere brzo secanje na takve nezadovoljne. Traje zaljenje na takve skoro pa isto koliko i gusteru zaljenje kad mu otpadne rep.

    Oceni komentar:
    20
    35
  • Grbavica

    pre 39 dana i 15 sati

    E moj Bogdane, nekad si bio cool tip, odlazio na sabor na Ravnu Goru, a sad si postao drugosrbijanac i autosovinista par excellence. Zalosna malogradjanstina. Evo neki dan, procitaj, decko u Inzbruku magistrirao i primio diplomu u narodnoj nosnji i opancima. Vidis, on se za raziku od tebe ne stidi svoje zemlje i svog naroda.

    Ne brini ti za Novi Sad, preziveo je on stosta. Promenio se, naravno, kao i svi gradovi sveta i ljudi u njima, ali je i ostao svoj, prepoznatljiv. Nas.

    A tebi zelim sve najbolje medju svojim novim saplemenicima, kao sto ti kazes. I da ti klinci budu zdravi i uspesni, a ti im jednog dana objasni ko su i odakle su, ako budes i sam znao.

    I da citiram jednog poznatog novinara: 'Kako da ne požalim beskućnika bez igde – ikoga, prosjaka i nevoljnika koji se svega što jeste odrekao da bi tako ponosno bio sve što nije?!... Koliko je tužno kad sve što jesi možeš pod mišku da uprtiš… Koliko je mučno kad moraš ratovati protivu mene/nas - padajući u jurišima na samog sebe…'

    Putuj igumane i ne brini za manastir... a jos manje za nas

    Oceni komentar:
    17
    37
  • Uncle Joe

    pre 39 dana i 14 sati

    Ostani tamo, i nemoj da se vracas.

    Oceni komentar:
    10
    30
  • Dragan

    pre 39 dana i 9 sati

    Gari, nemaš ti blagog pojma!. Nije svet kafana i pozorište a istorija ti je slaba strana.

    Oceni komentar:
    10
    27
  • Rediteljka

    pre 39 dana i 6 sati

    Ko ove ljude poziva za intervju uopšte? Jedan u nizu mediokriteta, maminih sinova, umislio da je nebeski talenat, a ustvari surovi prosek bez ikakve harizme i radne etike. Pametniji su ovi što završe srednju medicinsku i brišu dupe babama i dedama par godina, nego on što je toliku školu učio pa sad otišao tamo da živi mizeran život kuća -poso, a nama
    prosipa mudrost kao da je ne znam kakav intelektualac!

    Oceni komentar:
    10
    24
  • Dragan

    pre 38 dana i 3 sata

    Bravo Bogdane
    Svaka ka u Njegusa

    Oceni komentar:
    16
    11
  • Steva

    pre 38 dana i 3 sata

    Bogdane, pogodio si pravo u metu!
    Tamo gde ih boli

    Oceni komentar:
    17
    13
  • Novosađanin

    pre 37 dana i 12 sati

    Odličan intervju. Precizan, tačan i jasno ukazuje na stanje u društvu. Ali bio bi nepotpun bez ovih komentara koje čitam i ne mogu da verujem. Smejem se već pola sata čitajući ih. Koliko mržnje prema svom sugrađaninu čiji je jedini greh što nije pristao da živi nametnuti društveni obrazac i iskrivljeni sistem vrednosti. Pa onda komentari tipa " nekad si bio cool lik"... Hahahahaha. Pa rekao bi čovek sve uspešni i ostvareni ljudi koji su pošteno, samo svojim radom uspeli da u ovoj i ovakvoj zemlji napreduju i boli ih kad neko " neuspešan" kritikuje njihov grad koji oni toliko vole i nikad ga neće napustiti zato što im je omogućio da budu ljudi i žive život po meri čoveka. Hahahahaa. Pa dovoljno je ponekad samo se pogledati u ogledalo. Tamo ćete pronaći ovaj intervju.

    Oceni komentar:
    17
    13
  • Djele

    pre 34 dana i 11 sati

    Ne znam da li je ispravno otići u tuđinu i odatle samo kuditi, deliti lekcije. Pritom osnovnu diplomu i zanimanje steći u svojoj zemlji!
    Treba ostati i doprineti boljitku, primerom!

    Oceni komentar:
    6
    11
  • Rade

    pre 34 dana i 6 sati

    Idi kod Čanka da ti plati za lupetanje.

    Oceni komentar:
    2
    7
  • nije zapad samo beo

    pre 24 dana i 20 sati

    N Sad je prestonica kulture zbog onih pre nas koji su tome doprineli i izgradili je kao takvu a ne zbohg unutrašnje ili spoljne politike. Oni su učinili za nas mnogo a neki današnji čine to za buduće generacije .
    Sa druge strane te vrline zapada su jedna strana onog ko ima oružje koje se ne hladi ubija gde stigne i ko uzima gde mu se šta svidi. Gospodin je ledja zaboravio vidi samo nasminkano lice.
    Šteta što nije sve tako belo kako piše.LIce i pozadina kao oko i g.........

    Oceni komentar:
    0
    4