Naš današnji sagovornik rođen je 1983. godine u Novom Sadu, a četvrt veka kasnije diplomirao je režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti. Nakon studija, u gradu osniva novu pozorišnu scenu za odrasle “Teatar 34”. Podjednako se bavi režijom u sva četiri medija, ali poseban akcenat stavlja na pozorište. Do sada je postavio brojne predstave u domaćim i inostranim pozorištima, ali i u našim nacionalnim teatrima. Pre četiri godine se sa porodicom odselio u Nemačku. Trenutno živi u Berlinu.

Bogdan Janković je odrastao na Rotkvariji,a za taj kraj i OŠ “Kosta Trifković” kaže da su najbolji na svetu. Otac mu je bio pisac Pavle Janković Šole, majka Nevena je rediteljka, te stoga kaže da mu je život bio predvidiv. Kao zanimljivost navodi da je mama bila prva klasa kod profesora Bora Draškovića, a on poslednja.

─ U kraju je bilo veliko igralište i tu smo provodili dane i noći. Fudbal, basket, puno zelenila, škola blizu… više sam bio na ringlovu ispred zgrade, nego u stanu. Bio je to prilično miroljubiv kraj, nismo imali prirodnih neprijatelja (smeh), pa se i nismo kačili sa ekipama iz drugih kvartova, iako nas je bilo dosta (smeh), što je u to vreme bilo uobičajeno. Bulevarci su nas prisvajali, pa smo im dolazili kao pojačanje kad bi se obračunavali s družinom iz Pelke. Ni sa Salajčanima nismo imali probleme. Mi nismo bili vezani za kraj već je njegove granice definisalo u koju školu ideš. I kod nas su se pojavili dizelaši devedesetih godina prošlog veka, ali su bili u manjini. Niko od mojih drugara nije krenuo tim putem. Mi smo odrasli kao mali Jugosloveni. Raznolike porodice koje su tu živele su sve nas oblikovale jer sve ide iz kuće. Lepa sećanja imam na detinjstvo ─ započeo je svoju priču Bogdan.

Ratne godine nisu toliko uticale na tvoje odrastanje?

─ Roditelji mi nisu davali da gledam Dnevnik u 19.30 sati, pa sam krišom virio, ali priče o ratu se nisu spominjale pred decom. Sećam se samo ranjenika jer je moj otac odlazio na humanitarne događaje za decu iz ratnih područja, pa sam i ja jednom recitovao. Venčani kum mojih roditelja je Hrvat i to sam prvi put čuo u jednom razgovoru kad su spominjali Vojislava Šešelja i iseljavanje iz Hrtkovaca. Nisam imao vremena za “mržnju” prema Hrvatima jer su me roditelji opteretili da se bavim sobom odnosno radom i trudom.

Da li si pod pritiskom roditelja završio Osnovnu muzičku školu?

─ Ne bih to nazvao pritiskom, pre bih rekao pod njihovim uticajem. Njihov stav je bio da je deo obrazovanja znati svirati jedan instrument. Iako nisam uvek bio srećan što vežbam Baha na klaviru dok se druga deca igraju, sad vidim koliko je to važno. Oni nisu vršili pritisak na mene, već je to bio princip, “budi ti šta hoćeš, ali ako ćeš da skupljaš đubre, nemoj ići u muzičku školu”, što je još gore od onog moraš (smeh). Ništa mi nisu govorili, ali su me svuda vodili, sve sam video, pa sam sam izveo zaključak. To je jednostavno način vaspitanja kao što je ulazak na prednja vrata u autobus i pokazivanje karte civilizacijski postupak. Meni je dolazak u Nemačku bio povratak u civilizaciju.

Kako si odabrao baš režiju, a ne recimo glumu?

─ U šestom razredu sam znao da ću da upišem režiju. Nisam nikad imao egzibicionističku potrebu da se pokazujem, već želju da organizujem stvari, stvaram celu sliku. Interesuje me svaki pojedinac, da ih analiziram, pratim mali svet oko svakog lika i kako ta celina utiče na ljude. Izazov mi je bio da na publiku prenesem ideju, da nešto osete jer kad celina stvori katarzu, to je eksplozija. Tako sam upisao Elektrotehničku školu iz praktičnih razloga jer je bila najbliža stanu, pošto smo se preselili na Grbavicu. Čak sam i Saobraćajnu školu završio vanredno, samo da bi što pre stigao do Akademije. U srednjoj školi sam više učio život, susreo se sa drugačijim pogledima na svet, različitim vaspitanjima, vršnjacima iz prigradskih naselja. Sve mi je bilo zanimljivo jer sam znao da ću to iskoristiti u nekoj predstavi. Ulazio sam u nenormalne situacije da bi sakupio što više znanja o ljudima (smeh), i dan danas je tako. U sedmoj godini sam ostao bez oca. Bio je izuzetno pozitivan lik, nije znao da stane sa stvaranjem. Rekao mi je da treba da budem svoj, a ne nečiji sin.  

Deluje da ti samopouzdanja nikad nije manjkalo?

─ Treba decu malo opteretiti. Mene su roditelji gurali na svakakve stvari. Bio sam i u juniorskoj reprezentaciji džudoa, ali sam zbog povrede prestao trenirati. U zdravom telu, zdrav duh je apsolutno tačna izreka, a pritom sport kod dece stvara samopouzdanje. Sećam se, na Spensu je bilo neko uže skroz do krova objekta, što nije bezazlena visina (smeh). Trener je rekao, ko se popne do vrha ulazi u reprezentaciju. Tu se videlo ko je od čega građen. Rekao sam sebi, ima da se popneš i uspeo sam. Samopouzdanje mi skočilo 200 odsto i za dalje u životu sam znao da mogu sve. Tata mi je stalno govorio “Jankovići mogu sve”. Sad to i ja prenosim na moju decu.

To “mučenje” s klavirom te je dovelo i do benda UMT?

─ To ti je ta muzička škola (smeh). Zahvaljujući njoj proveo sam nekoliko sjajnih godina svirajući u bendu UMT. Šankerisao sam u “Oblomovu”, pa sam od drugara čuo da im je potreban klavijaturista i tako sam upoznao odličnu ekipu i postao deo benda. Taj rad u “Oblomovu” je zapravo bio važna prekretnica u mom životu.

Šta je kod tebe promenio rad u oblomovskom šanku?

─ To je bilo za vreme nultog Exita. Došao sam da šankerišem, kako bih zaradio za more, a na kraju nisam ni otišao na letovanje (smeh). Upoznavanje svetova je za mene opsesija, a “Oblomov” je bio apsolutno nešto novo. Svi su bili stariji, ali slični mom senzibilitetu. Bez obzira na profesiju i školsku spremu, svi su pomalo bili filizofi, imali su svoj stav, postavljala su se pitanja, analizirale teorije i polemisalo o pretpostavkama. Jedan poseban svet koji do tada nisam imao prilike da čujem. Tu sam upoznao UrbaNS ekipu i Vlaški Miloša, što je bilo značajno za moj profesionalni razvoj. Išao sam s njima na snimanja po Vojvodini, upoznao se sa novinarstvom, TV produkcijom, reportažom. Od Miloša sam puno stvari naučio, a preko njih sam završio i BBC školu kamere u Beogradu. Onda dolazi zeznut trenutak kad sam morao da napustim kafanu zbog studija i odreknem se svakodnevnog priliva novca. Naravno, posle ti se to trostruko vrati.

Iz kafane na Akademiju?

─ Prijemni traje dve nedelje i to je psihičko uništavanje, ali ono samopouzdanje stečeno u detinjstvu mi je doprinelo da se upišem. Paralelno, počinje i moj rad na razvoju Teatra 34. Roditelji su devedesetih godina osnovali “Veselu kornjaču”, prvo privatno pozorište u Jugoslaviji. To je neka vrsta “porodičnog prokletstva” (smeh), jedna ideja koja je posle i mene obuzela. Ulažeš vreme i novac kako bi doprineo svom gradu, a sugrađanima ponudio nešto što postoji u svetskim metropolama, je samo trošak i u startu si osuđen na nemaštinu. To je pozorište sa 34 mesta i ekonomski je neodrživo. Ima sličnosti s “Oblomovom” koji nije otvoren da bude elitni kafić već je to ideja. Od nje se živi. Na Akademiji sam upoznao ljude, pa se priča širili i uspeli smo da napravimo repertoarsko pozorište i sedam godina ga održimo. Teatar 34 traje i danas, ali ne u tom obliku.

Imati svoje pozorište u Srbiji deluje mazohistički?

─ Ideja da imaš pozorište je već dovoljno nenormalna, ali to je nešto u šta veruješ. Ja sam odrastao u teatru, probe su bile u našem stanu, živeo sam na neki način u pozorištu. Borio sam se za porodičnu ideju, ne žalim ni sekund zbog toga jer ima smisla. I dok ljudima govoriš da im nešto treba i pitaš se do koje granice se boriš da drugima bude bolje, shvataš da imaš porodicu i da njima treba bude bolje.

Stvarao si i sa velikim ansamblima, a ipak si odlučio da napustiš zemlju?

─ Još na studijama mi je cilj bio da radim u narodnim pozorištima. Da dokažem sebi da sam igrač za to. Nekoliko godina sam se tome posvetio i radio na, što bi rekli, velikim predstavama, od SNP-a preko Sombora do Užica. Onda se zapitaš jer to kraj, pošto sam to hteo i ostvario. Stanje u pozorištu dosta oslikava stanje u državi i onda se malo razočaraš. Mislio sam da svi gore od želje da napravimo predstavu, ali zapravo vlada neka vrsta apatije. Ako svi ne ginemo i nije radost svima, ne može da se stvori vrhunsko delo, a još je kontraproduktivno jer onda zapravo radimo protiv teatra i publika to oseti. Ne zavisi samo od uprave već i od ansambla kako će se sve realizovati. I onda sam shvatio, da neću da lažem sebe, da moram da idem dalje, a jedina opcija je inostranstvo. Mogao sam da ostanem, razvijam se, lep je to svet, ali to ne bi bilo to. Meni je posao uvek bio život. U međuvremenu sam dobio dvoje dece i žena koja je diplomirala nemački jezik i dramaturgiju, samo je rekla, ajmo u Nemačku.

Iseljavanje je bilo hrabrost ili ludost?

─ Dovoljno je bilo da otvori nemački sajt za zapošljavanje i nađe 200 oglasa za njen poziv. Već posle dva dana je nazvao čovek iz jedne škole u Magdeburgu, ponudio posao, stan i sređivanje svih papira pošto smo iz Srbije. Iako je supruga imala stalan posao u gimnaziji, ja sam solidno zarađivao, uzeli smo kredit za stan, posle tog poziva sve je bilo jasno. Nisam znao reč nemačkog i ako je tu bio put u nepoznato, sve sam prihvatio kao avanturu. Moj brat je došao s nama da mi pomogne oko sređivanja stana jer u njemu ni sijaličnog grla nije bilo (smeh). Učio sam jezik, čuvao decu, pa smo posle 1,5 godine prešli u Berlin. Supruga radi u državnoj školi sa 15 puta većom platom nego u Srbiji, i ja sam našao posao i apsolutno nam je dobro. Nažalost, dolaskom ovde, shvatiš da je to za čega sam bio vaspitavan. Dosta ljudi u Srbiji ima isti, ogroman problem jer ne dele iste sisteme vrednosti sa većinom koja ih okružuje.

Gde nema pravde, nema ni mira!                                                                                                  Prema Bogdanovim rečima, u Berlinu se godišnje održi oko 700 protesta jer se svako buni zbog onoga u čega veruje.                                                                                                                            – Dubioza kolektiv lepo kaže “Gde nema pravde, nema ni mira”. Da Nemačka dođe do ovakvog sistema je vekovni proces. Institucije su nezavisne, rade po zakonu i cela država stoji iz tebe ako si u pravu bez obzira da li se zoveš Bogdan, Abdulah ili Fric. Kod nas ogromna većina stanovništva ne kapira koncept institucije. Kad policajcu dam crvenu da mi ne piše kaznu, u tom trenutku sam pristao da Palma seksualno napastvuje decu. Verujem u lančanu reakciju, a korupcija nam je u mentalitetu, nacionalno prihvaćena. Ovih dana sam dobio dozvolu za pecanje u Nemačkoj odnosno položio ispit. Morao sam da odgovorim na 700 pitanja, od zaštite prirode preko tretmana ribe do poznavanja određenih zakona. Sad sam zapravo čuvar jer ako nemaš svest i saznanje kako riba jede, živi i diše, napravićeš štetu ─ čuli smo od našeg sagovornika.

 
Da li si već zašao u nemačka pozorišta?

─ U Magdeburgu sam bio asistent režisera na jednoj operi, a u Berlinu još uvek nisam kročio u nijedno pozorište. Iz straha jer će me obuzeti (smeh). Po mom mišljenju moraš znati jezik i mentalitet, da bi za njih pravio predstave na duži period. Ili ću uspeti da radim svetske projekte ili se neću tim baviti. Siguran sam da će biti angažmana. Sad se bavim marketingom, šef sam video produkcije u jednoj od najvećih kompanija za estetsku hirurgiju, “M1 Med Beauty”. Dokazao sam sebi, da i u korporativnom svetu mogu da budem na liderskoj poziciji. Sve su to neke moje borbe koje ću iskoristiti u pozorištu. Nikad manje nisam radio, sa manje stresa išao na posao i susreo veću odgovornost kod svih kolega bez obzira na poziciju i nivo obrazovanja. Izmišljotina je da se ovde više radi već su svi kao pčele, stvaraju za zajednicu i nema šanse da neko ne ispoštuje dogovor. Naravno, da je bilo teško u početku, ali ako se boriš i uložiš svoj trud, naći ćeš posao koji ti odgovara. Ima na hiljade firmi, jasan je sistem vrednosti i ne prolazi burazersko-srpska logika.

Kako ti sad sa te distance deluje situacija u Srbiji?

─ Imam utisak da je u Srbiji trenutno predratno stanje i to nije slučajnost. Sve mi deluje vrlo promišljeno, gajenje mržnje, pravljenje te huškačke atmosfere, pokazatelji su mnogobrojni. Ne zanosim se nekim teorijama zavere. Pročitao sam komentar na portalima za Šerbedžiju – “Sve je samo Srbin nije”. Kakav to maloumni mozak može da napiše? Šta znači biti Srbin? Ako to apriori podrazumeva sve najbolje, onda je to ozbiljna boleština i fašizam. Njemu je dovoljno da je Srbin, pa onda može da tuče ženu i decu, redovno se krsti i tako je rešio probleme ovog sveta. Mene sve to pogađa, iako mi svi govore da ne gledam srpske televizije. Bez obzira što sam otišao, jedan deo mene je ostao u Srbiji, tu mi i dalje žive majka, braća i sestre.

Kad smo postali takvi “zatrovani” podanici?

─ Oduvek smo bili takvi. Nije to došlo pre 20, 30, 70 godina. Nemamo kontinuitet države, nisu dve generacije proživeli u jednoj državi. A, iz države dolaze institucije. Nemamo svest zajedništva već živimo na nivou plemena, kao u džungli kad se jedinka bori za opstanak svog mladunčeta. To je taj niži civilizacijski oblik “da komšiji crkne krava”. Pritom mislimo da su Sirijci, Avganistaci, migranti iz tih delova sveta primitivci. Na kursu jezika jedino ja nisam bio Arapin, a imao sam utisak da sam među svojim narodom. U mnoge stvari se kunemo da su srpske, a zapravo potiču iz arapskog sveta za koji moramo priznati je stariji od našeg naroda. Kod Nemaca nema plemenskih odnosa, Nemačka se gradi na poverenju države i zajednice, a tome svesno doprinose i Srbin, i Turčin, i Nemac i Alabanac. I ovde se svi oni lako prilagode sistemu. Žmigavac upali kad skreće kolima zato što je to način komunikacije u saobraćaju, a ne zato što će ga kazniti policija. I ovde ima nenormalnih ljudi iz naših krajeva, doduše malo, koji i dalje žive u mržnji i stresu. Takvih osoba ti je žao i treba im pomoći.

U kom pravcu misliš da će se razvijati Novi Sad?

─ Čuo sam da se promenio za godinu i po dana. Kažu mi prijatelji da šetajući gradom ne sretnu nikog poznatog. Novi Sad kao i svaki drugi grad čine ljudi, a Novosađani su uvek bili previše inertni. Prevareni su idejom da je Novi Sad Srpska Atina. To je kao sedativ. Prevara je anestezirala mogućnost da Novi Sad to postane. Ljudi su na to pristali i dovoljno je da izgovore tu sintagmu i zadovolje svoje kulturne apetite. Ubeđen sam da 90 odsto onih koji tvrde da je Novi Sad Srpska Atina, nisu kročili u Maticu srpsku ili posetilo neku izložbu. Trenutno naseljavanje će verovatno napraviti novi grad i nadam se da će sva ta raznolikost doseljenika, kao pre 300 godina, doneti neke promene. Sad je momenat za razbijanje tog mita, da li će se stvoriti grad splavova i Novi Sad na vodi ili neka Srpska Atina i Evropska prestonica kulture. Ja sam uvek otpimista.