Miroslav Đorđević, osnivač fondacije "Tate Novosađani": Puno očeva uskače čim nekom zatreba pomoć

Otac je tri ćerke, IT stručnjak, suprug i veliki entuzijasta kada je u pitanju pomaganje bolesnima i ugroženima. Poslednjih nekoliko godina posvetio je najpre Fejsbuk grupi, a potom i fondaciji koju je osnovao, gde su se očevi iz našeg grada i okoline izuzetno dobro organizovali kako bi napravili neke sjajne stvari korisne za zajednicu.

Miroslav Đorđević rođen je 1984. godine u Vladičinom hanu, a u Novi Sad je došao 2003. godine na studije računarskih komunikacija. Punih 11 godina je radio u IT struci, a time je prestao da se bavi pre nekoliko godina, kada je poželeo da se u potpunosti posveti fondaciji "Tate Novosađani", čiji je osnivač i upravitelj. Gotovo da nema radno vreme, jer ga ljudi kontaktiraju i uveče i vikendom, a on se, zajedno sa ostalim očevima iz tima, rado odaziva svakom apelu za pomoć. Zato mu je dragocena nesebična podrška supruge Jovane i njihove tri ćerkice: Anđele, Nine i Staše.

U momentu kad su dobili svoj prostor, sa sagovornikom portala Moj Novi Sad razgovaramo o tome dokle je stigao rad Fondacije, šta to sve rade novosadski ćalci, šta im je u planu, kako sve naši sugrađani mogu da se uključe u njihove brojne humanitarne akcije.

Osnivač ste ne samo Fondacije, već i Fejsbuk grupe Tate Novosađani. Kako ste došli na tu ideju?

– Moja supruga je tada, 2015. godine, bila u administratorskom timu Fejsbuk grupe "Mame Novosađanke" i jedne večeri se žalila kako je teško izaći sa ženama na kraj. Tad sam rekao da ću ja napraviti "Tate", da vidimo kako će oni da se pokažu.

I, šta se ispostavilo, da li je lakše sa tatama?

– Dosta je lakše sa tatama. S početka je to krenulo kao neki servis, pitali smo jedni druge gde ima koji majstor ili da se nešto kupi. I dan danas ima toga, ipak je to grupa. Ima puno vrednih ljudi koji se ističu svojim radom i koji su izgradili posao putem preporuka u grupi. Kroz sve ove godine, iskristalisalo se šta valja, šta ne valja i uspeli smo da nađemo majstore za sve. U grupi od, sada, 10 i po hiljada članova, ima jako dobrih i humanih ljudi, kad god nekom treba pomoć, tu su da uskoče i zaista se ponosim njima.

Kako je pala odluka da se 2019. godine vašem dotadašnjem radu da pravni oblik i osnuje fondacija?

– Desilo se da je sin jednog člana grupe bio u Dečijoj bolnici i javio nam da tamo nemaju opremu koja im je neophodna, pa smo želeli da doniramo. Međutim, kao fizička lica nismo imali tu mogućnost, pa smo se nas četvorica administratora i moderatora grupe dogovorili da postanemo pravno lice. Imamo dobrog advokata u grupi kojeg smo uključili u priču i on nam je savetovao da to bude fondacija. To nam je omogućilo da doniramo ne samo njima, nego kasnije i mnogim drugim pravnim licima.

Konačno ste dobili i prostor?

– Da, u aprilu smo se uselili u lokal u Mileve Marić 7, koji nam je ustupio jedan od članova grupe, i sada ga polako sređujemo. To je naša kancelarija i planiramo da bude i kutak za okupljanje tata, a ujedno ćemo imati gde da primimo i porodice koje imaju problema. Ujedno ćemo tu lagerovati višak stvari koje naši sugrađani donose za licitacije.

Humanitarne licitacije redovno i uspešno sprovodite preko vašeg sajta?

– Na sajtu Fondacije, koji su nam takođe napravili članovi grupe, kačimo sve novosti i ono čime se bavimo. Napravili smo i platformu za licitacije, gde je sve automatizovano, a svako mora biti ulogovan. Ljudi su jako zadovoljni tim sistemom, a mi redovno postavljamo sve stvari koje nam sugrađani donose: krevete, ugaone garniture, računare, radne stolove, dečja kolica, bicikle, guralice, veš mašine, frižidere, mikrotalasne... Jedan član grupe nam je doneo veliku količinu pića koja je preostala od jednog kolekcionara, nismo želeli da ga popijemo, već i to dajemo na licitaciju. Može bukvalno sve da se licitira, od malih do velikih stvari.

Trenutno postavljate humanitarne kutije u raznim objektima širom grada?

– Da, a mapa sa spiskom svih lokacija se može videti na sajtu. U njih ljudi mogu da doniraju novac, koji se potom deli podjednako svoj deci kojoj trenutno pomažemo, a sad ih je četvoro. To su mališani koji se leče i čiji roditelji su se nama obratili za pomoć. Imamo dvoje dece koja boluju od cerebralne paralize i kojima su potrebne stalne terapije, a imamo povremeno i decu kojoj je hitno potreban novac. Recimo, sad smo imali malog Bastijana Bibića, kome je trebalo sakupiti 40.000 evra za mesec dana i to smo uspeli. Oni su angažovali samo nas i, pored pojedinaca, javilo nam se i dosta firmi koje su uplatile veći novac, čak i kompanija Gugl. Dečak je upravo u Atini i čeka operaciju srca, pa se nadamo lepim vestima.

Kako uspevate da animirate toliko ljudi da se uključe u pomaganje?

– Imamo dosta tata koje pomažu, ali kroz godine smo stekli reputaciju i dosta njih nas sami kontaktiraju sa željom da se uključe u akcije. Dovoljno je da objavimo na našem sajtu i društvenim mrežama poziv za neku akciju i sami se javljaju. Osnovali smo i naš kratki SMS broj 6880, cena poruke je 100 dinara, a možete poslati bilo kakav sadržaj. Od tog novca automatski se sredstva dele za decu koja su trenutno u Fondaciji. To olakšava građanima koji ne stižu da uplate na drugi način. Takođe, željeni iznos mogu uplatiti i na naše račune koji se nalaze na našem sajtu.

Pored lečenja bolesne dece, koje još akcije imate?

– Imamo akciju prikupljanja pomoći za jednu ženu sa četvoro dece, kojoj povremeno kupujemo hranu. Takođe, udovicu sa petoro dece iz jednog okolnog mesta vodili u grad, kupili im odeću i obuću, vodili na ručak, decu odveli u luna park i i proveli su jedan prelep dan. U takve akcije se uključi više naših članova, pa se smenjujemo.

Odlična stvar je to što ste mogućnost zloupotreba sveli na minimum?

– Gledamo da što manje novca dajemo "na ruke", baš iz tih razloga. Kada prikupljamo za decu koja idu na lečenje, iznos uplaćujemo direktno na račun klinike. Kada pomažemo porodicama, ne dajemo im direktno novac, već im mi kupimo hranu, odeću, dečije stvari i šta god da im treba ili im damo vaučere. Time smo sigurni da je novac upotrebljen za ono čemu je namenjen.

Pored humanitarne strane, tu je i ekološki aspekat. Novosađani u vaše prostorije mogu da donesu i iskorišćeno ulje?

– Sarađujemo sa firmom koja otkupljuje otpadno jestivo ulje i mast i izvozi u zemlje EU za proizvodnju biodizela. S obzirom na to da građani nemaju dovoljno razvijenu svest o tome, mi ih pozivamo da se uključe i donose nam ono što upotrebe. Kada prikupimo određenu količinu, oni dođu po to i uplate direktno na račun Fondacije. Plan nam je da građanima što više olakšamo, pa ćemo pokušati da stupimo u kontakt sa predsednicima kućnih saveta i da u svakoj zgradi postavimo odlagalište ulja, odakle bismo ih redovno skupljali.

Redovno organizujete i humanitarne turnire u malom fudbalu?

– Imamo našu ekipu "Ćalci fudbaleri", sa dresovima sa našim logom i oni jednom mesečno prave turnire, za pomoć nekoj porodici kojoj je tog momenta najpotrebnije. Igraju protiv raznih ekipa, a jednom su klinci pobedili tate. Sad 8. maja pravimo zajednički turnir sa Fejsbuk grupom "Novosađanke". Na raspolaganju za turnire imamo sportski centar "As" na Kamenjaru i to budu jako lepa druženja, pravimo i roštilj, koji se takođe prodaje humanitarno i svi su dobrodošli.

Nema sumnje da su se među vama, članovima grupe i aktivistima Fondacije, stvorila i lepa prijateljstva?

– Kako da ne. Čak se rodilo i jedno kumstvo, gde je jedan član krstio dete drugog člana, kada smo prošle godine pomagali ivanjičkim proizvođačima krompira.

Kakvi su dalji planovi Fondacije?

– Svakog dana ovu priču dižemo na sve veći nivo. Pošto nam je u planu da priču sa uljem proširimo na ceo grad, dobrodošlo bi nam neko vozilo, najbolje pikap, jer sada koristimo automobil moje supruge, koji je premali. Ako to zaživi, mogli bismo od tog novca i da zaposlimo bar dve osobe sa invaliditetom.