Obrad Boba Škrbić: U novosadskoj muzičkoj sceni video sam snažan potencijal

Promovisao je rokenrol i mnogim domaćim bendovima bio vetar u leđa, kroz svoje radijske i televizijske emisije, ali i kroz organizaciju Koncerta godine. Poseduje oko 3.000 diskova, 3.000 ploča i 2.000 knjiga, a krv je dao 78 puta. I dalje se bavi kulturnim životom grada, sada kroz rukovođenje novosadskog SKC-a.

Obrad Boba Škrbić rođen je 1963. godine u Novom Sadu, gde je završio Osnovnu školu "Jovan Popović", srednju i višu ekonomsku školu i Fakultet tehničkih nauka. Našim sugrađanima je najpoznatiji kao novinar koji je dao veliki doprinos prvenstveno rokenrol muzici. Danas vodi radio emisije "Randevu sa muzikom" i "Klasik rok noćni program", na RTV Vojvodine. Za sebe kaže da je na prvom mestu ponosan otac Une i Nikole, Sanjin suprug, pa tek onda direktor ustanove Studentski kulturni centar Novi Sad.

Okruženi njegovom kolekcijom ploča, diskova i drugim uspomenama, razgovarali smo o nekim minulim vremenima, odrastanju na Limanu, radio emisijama, NS Plus televiziji, Koncertu godine, dobrovoljnom davalaštvu krvi i mnogim drugim stvarima.

Odrasli ste na Limanu. U kakvom vam je sećanju ostao taj deo grada iz tog vremena?

– Zanimljivo je da sam živeo na sva četiri Limana. Prvo na dvojci, pa na jedinici, potom na četvorci, a sad sam sa porodicom na Limanu 3. U najdražoj uspomeni su mi ostali dvojka i jedinica. Za Liman 2 me vežu izuzetno lepe uspomene, po ceo dan smo provodili igrajući fudbal i razne igre u dvorištu koje je omeđeno zgradama u Boška Buhe, Dr Ribara i sadašnjem Bulevaru Cara Lazara. Navijač sam Vojvodine otkada znam za sebe, pošto sam odrastao 300 metara od stadiona. Tu gde je sada Promenada, osim pomoćnog terena FK Vojvodina bio je i šumarak savršen za igru, a pored su bili tereni od šljake gde smo igrali fudbal, tek posle smo saznali da je to hokejaški teren. Bile su čuvene naše utakmice Liman protiv Grbavice krajem sedamdesetih godina. Družili smo se, ali bilo je i fajta, jer postojao je određeni animozitet između ta dva dela grada. U delu gde je posle bio kafić "Orfej" smo brali zelene ringlove. Posle sam se sa roditeljima i bratom preselio na Liman 1, a i i dan danas se sit ispričam sa nekadašnjim komšijama. Recimo, Radule iz Ateista i ja smo odrasli u istoj zgradi u Drage Spasić.

Odakle tolika ljubav ka rokenrol muzici?

– Prve dve ploče sam dobio kad sam imao 10 godina, od moje pokojne majke. U mojoj zgradi na Limanu 2 neki malo stariji drugari su slušali rok muziku. Kao klinac sam pokušavao da sviram gitaru, pa bubnjeve, ali sam vrlo brzo ukapirao da sam mnogo bolji konzument nego izvođač muzike. Rokenrol me je u potpunosti oblikovao kao ličnost.

Muzičkim novinarstvom ste se počeli baviti kroz uređivanje magazina, a potom i radijske emisije?

– Krajem osamdesetih godina sam se, na preporuku mog drugara Baneta Kerca, našeg strip crtača, upoznao sa Anđelkom Maletićem, sada već uveliko penzionisanim muzičkim urednikom radio Novog Sada, koji mi je pružio prvu priliku da imam svoju radio emisiju "Pop ekspres". Nju sam posvećivao svojim omiljenim rokenrol bendovima, pa sam obrađivao Frenk Marina, Gerija Mura, Metaliku... Vrlo brzo nakon toga je moj prijatelj Konstantin Polzović došao u kontakt sa tadašnjim zamenikom direktora Dnevnika, koji je bio oduševljen tadašnjom hevi metal scenom, pa sam preko njega počeo da pišem i uređujem časopis "Hard metal", koji je izlazio od '90. do '92. godine, a za koji su pisali i naši poznati rokenrol novinari Jadranka Janković i Bane Lokner. Radili smo mnogobrojne intervjue sa mnogim stranim i domaćim bendovima, kao što su Metalika ili Megadet. Promovisali smo i jugoslovensku hevi metal scenu. Nažalost, izašlo je samo šest brojeva, jer je počeo rat, ali je to jedini časopis čiji nijedan primerak nije vraćen kao neprodat.

Zanimljivo je kako je došlo do Vašeg rada na tadašnjoj veoma popularnoj NS plus televiziji?

– Časopis "Hard metal", odnosno Dnevnik kao njegov izdavač je imao zakupljen reklamni termin na Trećem kanalu, gde smo Kole, Jadranka i ja imali polusatnu emisiju. Kada je časopis prestao da izlazi, početkom '92. godine pozvao nas je Ištvan Boroš, zvani Kuki, tadašnji urednik NS plus programa i predložio da radimo emisiju o hejvimetal muzici. Komunikacija sa gledaocima je tada bila putem pisama, i već nakon prve emisije dobili smo preko 1.000 pisama. Došli smo do ogromnog broja gledalaca, a negde na jesen mi je Kuki predložio da preuzmem emisiju "Top plus", koju je do tad vodio moj kolega Aleksandar Bojović. U pitanju je bila muzička top lista, prihvatio sam, ali sam je pretvorio u emisiju magazinskog tipa u kojoj sam se bavio isključivo domaćim i, donekle, regionalnim rokenrolom. U njoj su muzičari gostovali, najavljivali koncerte, recimo kad sam zvao Kebru iz Obojenog programa, on nije mogao da veruje da ga neko zove na televiziju na intervju, jer dotle nije bilo medijskog interesovanja za takve bendove. Trudio sam se da što više promovišem novosadsku scenu, jer sam video snažan potencijal, pogotovo u bendu Ateist Rep, koji je tada objavljivao prvi album, za koji i dan danas smatram da je jedan od najboljih debitantskih ostvarenja na jugoslovenskoj rokenrol sceni. Bili su tu i Zbogom Brus Li, Ritam nereda, Boje... Nikad nisam puštao nešto što mi se ne dopada i iza čega ne stojim. Na NS Plusu sam ostao sve do '96. godine.

Jedan ste od pokretača čuvenog Koncerta godine?

– Prvi koncert je održan 3. decembra '93. godine, u kancelariji čuvam repliku tog plakata. Na njemu su svirali Ekatarina velika, Van Gog, Plejboj, Električni orgazam, Ateisti... Bilo je oko 5.000 ljudi u velikoj dvorani Spensa, i to u najgore vreme inflacije, kada su plate bile jednu do dve marke. Prvobitno se zvao Top plus koncert godine, po mojoj autorskoj emisiji. Kasnije je to izraslo u jednu tradicionalnu manifestaciju po kojoj je Novi Sad postao poznat. Poslednji koncert je održan 2017, a voleo bih kad bi se pojavili neki mlađi ljudi koji bi imali volje i vremena da to nastave.

Ulaz na te koncerte se naplaćivao, simbolično doduše. Kakvo je Vaše mišljenje o nizu besplatnih koncerata u današnje vreme?

– Kao organizator, smatram da treba ispoštovati muzičare i njihov rad time što će se to valorizovati. Smatram da su besplatni koncerti, naročito njihovo masovno pojavljivanje po trgovima, u velikoj meri "ubili" posao, da bendovi koji se tamo pojave sami sebi na neki način spuštaju cenu za kasnije koncerte u nekim primerenijim prostorima, gde bi došlo recimo 500 ljudi da slušaju baš njih.

Šta se sa Vašom novinarskom karijerom dešavalo nakon NS Plusa?

– Radio sam na TV Novi Sad, ali je '96. godine, nakon ozbiljnih tektonskih promena u toj kući, novi urednik na moje mesto doveo čoveka koji se do tad bavio košarkom. Tada je jugoslovenska levica uzela maha, ja se nisam bavio politikom, ali se znalo da sam ozbiljan protivnik tadašnjeg režima, kao i celog socijalističkog i komunističkog poretka. Znao sam šta mi se sprema i uspeo sam da spasim sve trake, koncerte do kojih sam mogao doći, a sve što nisam uspeo da ponesem u kratkom roku je obrisano i uništeno. Vrlo brzo sam se obreo na MTS-u, odnosno Muzičkoj televiziji Srbije, koju je vodio Bane Antović i tamo sam radio dve godine. Bio sam zamenik urednika, a trosatni program se emitovao na nacionalnoj frekvenciji na TV Pink, tako da ga je videla cela Srbija. Program se nije bavio samo muzikom, već i drugim vidovima alternativne kulture. Tu sam upoznao mnoge zanimljive ljude, kao što su Milutin Petrović, Milorad Milinković, kao i kompletnu beogradsku umetničku scenu. Nakon bombardovanja više nisam imao posao, pa sam se 2000. zaposlio u svojoj struci, kao ekonomista u DDOR-u. Uz to sam bio urednik emisije "Roksi" na TV Apolo, koja se bavila novosadskim rokenrolom, a paralelno sa tim i emisiju istog naziva na radio Sajmu. 2010. sam se na poziv tadašnjeg direktora Blaže Popovića vratio na RTV Vojvodina i od tad kreću moje sadašnje emisije.

Poslednjih pet godina ste u SKC-u. Šta se trenutno tu dešava i šta možemo da očekujemo u nekom narednom periodu?

– Početkom 2017. godine sam postavljen za VD direktora, nakoj što je prethodnom istekao mandat, a krajem 2019. sam na osnovu javnog konkursa postavljen za direktora te ustanove. Kad sam došao, nismo imali takoreći ništa, maltene smo i Fabriku izgubili, ali smo uspeli da je zadržimo i ostali smo tu. Nakon nekoliko godina tavorenja u neuslovnim prostorijama, konačno smo zahvaljujući Gradu i Pokrajinskoj vladi sredili prostor i doveli ga na jedan vrlo visok nivo. Verovatno bi i renoviranje išlo mnogo brže da nije došla korona... Nedavno je počela izgradnja nove zgrade na 3.500 m² u Studentskom kampusu, u kojoj planiramo da organizujemo programe koji su okrenuti studentskoj populaciji i mejnstrim kulturni, dok će alternativna kultura ostati ovde, u Fabrici. Tu će Novi Sad dobiti novu koncertnu dvoranu sa 200 sedećih mesta, koja će biti multifunkcionalna. Tu će svoje mesto naći i AKUD "Sonja Marinković", za svoje probe i programe. Imaćemo i mnogo bolji i prilagođeniji izložbeni prostor, a moći će lakše da se rade i pozorišne predstave. Uskoro ćemo u Fabrici imati koncerte Darka Rundeka, grupe Bjesovi, izložbu slika Zorana Marinkovića... Kolja i Grobovlasnici nastupaju 5. juna. Za jesen već bukiramo neke strane izvođače, uglavnom pank, treš i hevi metal...

Nije mala stvar da ste preko 30 goodina redovan dobrovoljni davalac krvi ?

– Dao sam krv 78 puta do sad, a neki od tih davanja podrazumevaju i plazmu i trombocite. Trombocite je i najslađe davati, jer vas zovu uvek kad je hitno i znate da ta krv već toga dana ide u telo nekog kome je životno potrebna. Ja sam A negativna grupa, koja je relativno retka. Saznanje da sam ja lično spasio sigurno bar dvadesetak života je fantastično. Pravili smo i neke zajedničke akcije, više puta kad je bio Koncert godine smo davali besplatne ulaznice dobrovoljnim davaocima, a u dva navrata smo poklanjali i naša KCNS izdanja za davaoce antikovid plazme. Svako ko može, ko je zdrav ili želi da proveri svoje zdravlje, trebalo bi da ode u Zavod za transfuziju i da krv i iskoristiću ovu priliku da pozovom sve punoletne sugrađane da to učine.

Nevezano za muziku, imate li još neki hobi?

– Volim sport, intenzivno pratim odbojku, nekad sam je i sam trenirao, a sada se i moja deca bave tim sportom. Volim odbojkaški i fudbalski klub "Vojvodina". Takođe sam veliki poštovalac španske lige, a pratim i englesku ligu i verovatno sam jedini navijač "Aston Vile" u Srbiji, što vuče korene kad sam još kao klinac ukapirao da moj omiljeni rokenrol bend Blek Sabat potiče iz Birmingena, odakle je i ovaj klub. Moj prijatelj Igor Todorović Zgro mi je poklonio njihovu kapitensku zastavicu, koju s ponosom držim uz zastavu FK "Vojvodine", koju sam takođe dobio od prijatelja Pece Đurđeva, direktora Arhiva Novog Sada. Izuzetno volim i filmove, pogotovo kinematografiju sedamdesetih godina, omiljeni glumci su mi Al Paćino, Robert De Niro i Džon Kazal. Fasciniran sam i radom braće Koen, film i serijal "Fargo" sam gledao bar osam puta.

Koji su Vam još omiljeni delovi grada, gde volite da prošetate?

– Podbara i Salajka, jer sam upoznat sa istorijskim i kulturnim znamenitostima u tim delovima. Moj mlađi brat Dragan Škrbić je jedno vreme bio suvlasnik kafića "Grafiti" i od njih napravio kultno mesto, te sam zahvaljujući dolascima tamo sam zavoleo Podbaru. Najviše volim da šetam po Keju, tamo vozim i bicikl.

Šta vam se dopada, a šta ne dopada u Novom Sadu?

– Volim ceo moj grad, pre svega sam lokalpatriota i ponosim se time. Zato i volim da pričam za medije koji u svom naslovu sadrže ime našeg grada. Ja sam biciklista i dopada mi se što svuda mogu biciklom, ima dosta uređenih staza, ali mi se ne sviđa što je sad već toliko krcat grad prevoznim sredstvima da morate biti jako oprezni. Svilara i Eđšeg su fantastični. Voleo bih da se naša Kineska četvrt, sadašnji Kreativni distrikt, brže izgradi i da što pre dobije svoju funkciju, u smislu umetničkih, zanatskih završenih prostora, gde će ljudi dobiti priliku da u punom kapacitetu pokažu to čime se bave. Takođe, voleo bih da se malo bolje reši problem parkinga na Limanu, jer je parkiranje postalo sad već izrazit problem i ne znam kako će urbanisti to rešiti.