Jovan Gvero, samostalni umetnik: Kulturu čine ljudi, a Novi Sad ih i dalje ima

Koščati gorštak sa tako autentičnim ravničarskim naglaskom, odbegli hipik iz 1968. godine koji je nekim vremeplovom dospeo u Novi Sad, vanvremenska pesnička duša, tolerantni intelektualac.

Tako je našeg današnjeg sagovornika opisao legendarni Jovan Ćirilov. On je i producent, izdavač, pesnik, samostalni umetnik. Ime koje se vezuje za “Novosadski strip festival”, “Bunker fest”, festival “To be punk”, Bazar antikviteta, Berzu vinila, CD-a, kaseta, stripova i knjiga, Studenski kulturni centar Novi Sad (SKCNS). Veliki je kolekcionar ploča, zaljubljenik u pozorište, uživa u vožnji bicikla, obožava Najlon pijacu. Ponosan je na poznanstva i razgovore sa Ljiljom Jokić Kaspar, Aleksandrom Tišmom, Vojislavom Despotovim, Vujicom Rešinom Tucićem…

Za njega se može raći i da je DJ, učitelj, novinar. Naša ovonedeljna Gradska faca je Jovan Gvero.

− Rođen sam i odrastao u Kikindi. Nakon srednje škole, završio sam za učitelja na pedagoškom smeru. Tako da sam ja po zanimanju učitelj (smeh), a čak sam dve godine i radio u O.Š. ”Isidora Sekulić” u Beogradu. Kikinda je za mene najveće utočište, grad sa mnoštvo mojih prijatelja, realizovanih ideja od mladosti do danas. Kad dolazim u Kikindu, zaista imam to treperenje, neko organsko osećanje koje čoveka ne može da prevari. Sad sam više od 23 godine u Novom Sadu, a u međuvremenu sam boravio na raznim mestima – rekao je Gvero na početku razgovora.

Zašto ste napustili Kikindu?

− Hteli su da me zaposle kao učitelja u školi, a ja sam prodao Technics dek i pobegao kod jednog rođaka u Keln (smeh). Nakon nekog vremena sam se vratio u Beograd, bio učitelj sa 23 godine, ali sam probao i da upišem Fakultet dramskih umetnosti za pozorišnu režiju (FDU). Prvi put kod Miroslava Belovića i Nikole Jevtića, a potom kod Dejana Mijača i Egona Savina. Nisam uspeo i revoltiran sam otišao u London. Bio sam dve godine (1986-1987) i svašta radio, od konobarisanja do građevinskih radova. Tamo sam napisao i prvu knjigu “Noćna prepiska”. Živeli smo u iznajmljenoj kući gde se skupljalo dosta ljudi iz Jugoslavije, pa bih po povratku sa posla, zaključan u toaletu, listao naše magazine koji su stizali sa zakašnjenjem i ujedno prepisivao svoje tekstove. Posle toga sam trebao da idem za Australiju, ali nisam dobio vizu.

Od kad je to interesovanje za pozorište?

− Ne mogu to racionalno da objasnim. Još kao klinac kad uzmem nešto da čitam, odmah bih razmišljao šta mogu da uradim s tim tekstom, kako da ga odrecitujem, scenski priredim. Nemam pojma kad je to počelo, ali i sad kad čitam odmah mislim šta bi s tim štivom moglo da se uradi.

Da li ste do sada režirali neku predstavu?

− Kad nisam uspeo da upišem FDU, odlučio sam da napravim najmanje pozorište u kojem sam mogu da režiram i napisao sam knjigu “Džepno pozorište”. Za promociju sam okupio ekipu prijatelja i napravili smo teatarski performans. Ljudi su to videli i prijavili nas na Festival malih pozorišnih formi u Bečeju. Igrom slučaja u Bečeju se upoznajem sa Andrašem Urbanom koji je sa svojom prvom predstavom i trupom iz Sente takođe nastupao. Obojica smo radili potpuno alternativno, bez teksta, više teatar pokreta sa vizualizacijama. To mi je bila jedina samostalna predstava, a posle je bilo mog udela i u predstavama koje je radio SKC. 

Usledio je povratak u Banat?

− Da, sa prijateljem sam otvorio prodavnicu ploča, ali i dalje nam je ambicija bila da se bavimo pozorištem. Imali smo i pozorišnu  trupu “Kaktus” sa kojom smo izvodili predstave. Otišli smo na Hvar koji je imao festival pozorišta i u “Slobodonoj dalmaciji” naleteli na oglas da se traži organizator “Hvarskih letnjih priredbi” kao i programa u diskoteci “Fortica” na Hvarskoj tvrđavi. Konkurisali smo i dobili priliku da organizujemo koncerte klasične muzike u Franjevačkom samostanu, katedarli i na letnjoj pozornici Veneranda. Bio je to fantastičan festival. Stefan Milenković je tad prvi put došao na Hvar, bio je duvački orkestar Boljšoj teatra, lenjingradski solisti, Jovan Kolundžija… U Diskoteci “Fortica” ugostili smo Psihomodo pop, Masima Savića, Daleku obalu, Dina Dvornika, Tatjanu Matejaš (kasnije poznatiju kao Tajči ali s potpuno drugačijim programom), Film…Sledeće godine smo zakupili diskoteku u Šibeniku na 10 godina i dovodili razne umetnike, ali radili smo samo te 1990. godine iz svima znanih razloga. Pored svega, sve vreme sam radio i kao DJ.

Otkud ta sklonost ka didžejisanju?

− U osmom razredu sam prvi put puštao ploče kad sam bio sa izviđačima u nekom odmaralištu na putu između Vlasenice i Tuzle. Na dva gramofona, bez pojačala, pa su morali da se uključe u radio aparat u ovom slučaju u gitrasko pojačalo Davoli. Već tad sam imao svoju kolekciju. Pod uticajem starijih sestara zavoleo sam ploče, pa od petog razreda ih skupljam. Prvi album koji sam kupio bio je “Dylan”, a imam ga i danas. To izdanje u njegovom opusu se ne tretira kao redovno jer ga je CBS izbacio zbog sukoba sa Dilanom koji je za Atlantic studio snimio koncertni album i “The Basement Tapes”.

Koju muziku ste puštali kao tinejdžer?

− Kao klinci svi smo slušali glam rok, Gary Glitter, Slade, Sweet, Suzie Quatro jer je to tad bilo popularno. Ali moram reći da mi se već na prvo slušanje dopao “Dylan”. U kolekciji sam već imao hitove kao što je “Locomotion”, “Silver machine”, “This town ain’t big enough for both of us”… pa sam znao ako ih budem puštao na žurkama, da ću biti faca (smeh). I sve dok se stariji Blažić nije vratio iz Kanade u Kikindu i doneo gomilu fanki muzike. Rose Royce, Commodores, naravno James Brown. Svi smo totalno odlepili i skapirali da je to dobra muzika za žurke, a da ova sranja više ne treba slušati (smeh). Ostao sam na fankiju sve vreme i puštam muziku koja u osnovi ima funk i hip hop jer mi se rep svideo kad se pojavio krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Kako su prošle burne devedesete godine?

−Vratili smo se u Kikindu. Napravili prvu privatnu televiziju, zatim i novine “Ki press”. Izašlo je 13 brojeva, prava lokalna novina u koloru, štampana u 10.000 primeraka, što je bilo preambiciozno za mesto od 42.000 stanovnika. Otac mi je zamerao što nemamo šahovski komentar, a kasirke u radnji jer nema horoskopa. Sve smo to ubacili jer novina mora biti kompletna. Dobar deo redakcije je bio mobilisan i priča je završena. S promenljivim uspehom smo radili “Kikindske novosti”, “Veliku Kikindu”, fanzine, svašta. Onda su počeli protesti 1996/97, učestvovali smo u promenama, učlanio sam se u Građanski savez Srbije. Usledile su “Kikindske novine” koje su izlazile periodično kad smo imali para. Sad su ih opet obnovili i izlaze kao podlistak u “Danasu” svakog petka. Pokrenuli smo i novinu “Velika Kikinda” sa kojom smo napravili zanimljivu priču i iz koje su nastali radio i televizija koje su postojale do skora. Radili smo i u Boru, Kikindi, Vršcu, Tivtu, Petrovcu na moru, jednu sezonu na Skijatosu, pa smo otvorili i pab “Leteći cirkus”, leti sam bio DJ…

Stalno govorite u množini?

− To je jedna ista ekipa iz grada, prijatelji, muzičari, umetnici... Pokojni Šanji Kelemen, arhitekta Šandor Melank koji je osmišljavao sve objekte koje smo radili, njegova supruga, dizajnerka Mila Mikanović je prelamala novine, pa i moje knjige. Tu je i Đuro Knežević koji je završio filozofiju u klasi Zorana Đinđića, naravno Srđan Tešin koji je jedini ostao u Kikindi. Željko Bodrožić nam se pridružio kad smo radili televiziju jer nam je trebao sportski novinar, a on se bavio fudbalom i u to vreme završavao srednju školu. Sad je on najveći pokretač. Tu su bili i Miša Dragin, Vlaja, a oni nažalost više nisu među nama.

I onda dolazite u Novi Sad?

− Igrom slučaja sam došao u Novi Sad. Preminuli su mi otac i majka, pa sam hteo da odem bilo gde jer bez njih više nisam imao tu oazu u porodičnoj kući. Nisam ja doneo odluku da ostanem i živim u Novom Sadu. Ovde je sve nadohvat ruke, lako funkcionišeš, izašli smo iz kanistera nakon bombardovanja, pa se sve poklopilo. Nisam nikad upoređivao Novi Sad sa Kikindom, ali jesam sa Beogradom. Pre dolaska ovde, išao sam sa Vladom Crnjanskim na novinarske projekcije FEST-a. To je meni bilo gladovanje, odegledaš tri filma za redom, haos. Sve dok nismo počeli u Kulutrnom centru Novi Sad (KCNS) da gledamo. Pogledaš film, odeš kući peške, vratiš se na drugu projekciju. Volim buvljake, a Novi Sad ima Najlon, jedan od najboljih u regionu.

Volim da vozim bicikl i ceo grad možeš na njemu da obiđeš. U Beogradu ne pomaže ni helikopter.

Poznanstvo sa Aleksandrom Tišmom, "Izba" i Najlon su presudili da ostanete ovde?

− I jeste tako. Otvaranje “Izbe” se poklopilo sa mojim dolaskom u Novi Sad. Od početka sam bio tu. To je bila moja proširena dnevna soba. Posle je Studentski kulturni centar (SKC) iznajmio podrum “Bunker” u dvorištu za svoje programe, a imali smo u “Izbi” i razne promocije. Ljiljana Jokić Kaspar me je upoznala sa Tišmom, a družio sam se i sa Vujicom i Vojom jer sam od njih naručivao pesme za “Severni bunker”, pa je tako Despotov kod nas objavio poslednje stihove. Jednom me je neko na pijaci lupio po ramenu, ja se okrenem, kad naš proslavljeni pisac. “Gospodine Gvero, gde ste vi? Vas nema, a ja očekujem da dođete na Dunav i malo razgovaramo”. Kad te jedan Tišma posle dva susreta zove na razgovor, zaista jeste nešto posebno i naravno da mi je imponovalo.

Ali tog Novog Sada više nema?

− Sve se promenilo, pa i Novi Sad, ali menjamo se i mi. Organizovao sam Bazar antikviteta i Berzu vinila, CD-a, kaseta, stripova i knjiga. To što meni treba, ja se trudim da napravim. “Izbe” nema, ali otvorena je “Art ordinacija” sa sličnim konceptom. “Grafiti” su mi sad proširena dnevna soba. Pojavio se Bulevar books i “Zenit”. Novi Sad ima gomilu etabliranih autora na književnoj sceni, ali i značajnih izdavačkih kuća. Tu su Milenko Bodirogić, Siniša Tucić, mnogo mladih autora, a od starijih Slobodan Tišma, Zivlak, Kopicl… novi izdavači. Danica Vukićević je za knjigu objavljenu u Novom Sadu kod Silvije i Relje dobila NIN-ovu nagradu. “Komiko” Vuka Markovića, Saletova “Kiša”… To je jedna šira porodica ljudi iz književno-umetničkog miljea. A, tek ih ima u muzičkom svetu koji nismo ni spomenuli.

Vaše ime je vezano za SKCNS?

− Pećina me je pozvao kad je bio direktor. Prihvatio sam da probamo nešto napraviti. Polako smo gurali, pa vremenom organizovali mnoštvo festivala i koncerata, ali pokrenuli i izdavaštvo. Do sada smo samo CD-a objavili 116 komada, a gde su još knjige i stripovi. Tada nismo imali ništa osim jedne kancelarije u Studentskom domu “Slobodan Bajić”, a sad treba da dobijemo novu zgradu gde će biti sala koncertno-pozorišnog tipa. Trenutno smo u “Fabrici” gde plaćamo zakup.

Umesto KCNS, vi kreirate kulturnu politiku?

− Kulturu čine ljudi. Naravno da su Tišma, Andrla, Kopicl, Voja, Vujica, Čeda Drča, Judita…  sami po sebi značajni, pa je zbog njih i KCNS bljesnuo pre skoro pola veka. Sadašnja ekipa tamo u KCNS (uz svo poštovanje) sa ovom iz SKC-a ne može da se poredi. Ja da nisam u SKC, ja bih ovaj posao i dalje radio. Kad ti neko da milione, a ti ne znaš šta da radiš s njima i nemaš entuzijazam, ideju, neku svoju priču da realizuješ, onda nema tih novaca koji ti mogu pomoći. Ja ću da probušim zemlju do Novog Zelanda dok ne nađem pare da objavimo nešto vredno pažnje. Doći ću do svakog političara, ne da bi tražio novac, nego da odštampaju naše izdanje, gde već imaju potpisan ugovor i to je to. Doviđenja i prijatno. Nikad nisam tražio novac za mene, niti za honorar. Tako sve funkcioniše u životu. Partizanski, na juriš. I kao klinci, mi smo tako izdejstvovali da nam naprave teren za basket.

Kad ti neko da milione, a ti ne znaš šta da radiš s njima i nemaš entuzijazam, ideju, neku svoju priču da realizuješ, onda nema tih novaca koji ti mogu pomoći. 

I tako je Novi Sad postao grad stripa?

− Zaista može da se pohvali da je velesila u stripu. Imati jednog Zorana Janjetova, Baneta Kerca, Dejana Nenadova, Đorđa Milovića, Ivicu Stevanovića i tradiciju objavljivana što su “Dnevnik”, “Forum”, “Market print” , “Stripoteka”, “Zlatna serija”… radili u prošlosti je zaista nešto kolosalno. Šteta što je ta prilika propuštena kad smo bili Evropska prestonica kulture odnosno što bolje nije iskorištena. Kad sam došao u Novi Sad, bilo mi je bezveze što takav grad nema festival stripa. I bio sam počastvovan što sam pokrenuo tu priču, pa smo napravili strip vikend u Art klinici i dovukli Igora Kordeja iz Zagreba koji je 1985-86. bio zaposlen u Novom Sadu, a po mnogima (Mirko Ilić između ostalih, ako nije neskromno i mom mišljenju), trenutno najbolji crtač.

Šteta što je šansa sa EPK propuštena?

− Uhhh, pa, dobro. Oni su imali neki drugi koncept. To je njihova stvar, a ne moja. Mislio sam da će se izabrati nešto iz opusa; Tišme, Voje, Vujice, Judite Šalgo… ili već nekog novosadskog autora i iz takvog narativa napraviti celu priču. To je metodologija kojom ja radim. Kad je Vujica Rešin Tucić sa Goranom Babićem išao na letovanje kod Oskara Daviča i domaćin priča kako je od poslednjeg viđanja napisao dva romana, knjigu priča, sprema eseje. Priupita njih za stvaralački učinak, a Vujica odgovori da je napisao jedan stih “Život je posao” (smeh). Recimo, to je mogao da bude moto za izložbe, priče…

Nikog ne zanima kultura, a svi bi knjigu da objave?

− Kultura je poslednja rupa na svirali, političare to ne interesuje uopšte. To pokazuje i ta inflacija nagrada u književnosti. Nekim ljudima je bitno da objave knjigu jer tako grade svoju lažnu karijeru i predstavljaju se da su nešto, a ustvari su ništa. Ja sam objavio nekoliko knjiga i nemam više nešto važno da kažem, da bi to javnost trebala da zna. Pričam sa ljudima sa kojima sarađujem i to je to. Čudim se i da ste me zvali za ovaj intervju. Ja hoću da objavljujem knjige drugima. Idem kući sa ambicijom da nađem pare i objavim knjigu nekome ko to zaslužuje. Ja živim umetnost i za nekog su to male stvari, ali su meni velike. Prema njima ću orjentisati letovanje, ostale aktivnost, a i moj sin će proživeti tu priču, jer ću mu pokazati šta želim da uradim. Šta mi je važno i zašto.

Kad sam došao u Novi Sad, bilo mi je bezveze što takav grad nema festival stripa. I bio sam počastvovan što sam pokrenuo tu priču...

Za vas se može reći da ste srećan čovek?

− Apsolutno. Kad bih trebao da biram šta bih bio u životu, izabrao bih da budem Jovan Gvero. Naravno, da imam svojih mana i grešaka, propusta, ali kod životnog poziva ne bih ništa menjao. Moj stan je pun stripova, knjiga, ploča, raznih stvari sa najlona, tehnike, ne možeš da se okreneš u njemu. To je moj život.

Otkud ta pasija prema antikvitetima?

− Mi smo imali prvi TV i veš mašinu u komšiluku. Moderno doba (smeh). A kad odem kod babe i dede, tamo su bili kredenci, dunje, veliki zidni sat, prava romantika. I od malena sam kad kod nekog uđem u kuću, zagledao stvari i prepoznavao stilski nameštaj. Tako sam s drugarima počeo da obilazim buvljak u Pančevu, ali i da ih posećujem u svakom gradu gde me je put naneo. London, Grčka, Berlin, Varšava, Zagreb… U Veneciji, levičari za 1. maj naprave svoj buvljak u Garibaldi ulici i bukvalno padneš na zadnjicu kad vidiš kakvih tu stripova, knjiga, nakita, murano stakla ima.

Onda ne čudi što je Najlon pijaca za vas pravi raj?

− Najlon je sad postao nekim ljudima posao, pa me to malo nervira. Imaš ljude koji donose robu iz Italije, Nemačke i Austrije, pa antikvare sa starim vojvođanskim stvarima i one koji prodaju robu pokupljenu sa kontejnera. Taj deo oko Najlona zovemo Bulevar očaja, ali i tu se može naći stvari koje će te usrećiti. Na Najlonu se skuplja odlična ekipa, a malo sam i ljut na njih (smeh). Ovi mlađi odu zorom i pokupe dobre knjige, pa ih valjaju na netu. Drugi jure ploče, keramiku ili garderobu. Moraš doći u pet ujutru da bi našao pristojnu stvar. Mene kupovina ne zanima toliko jer sve to gledam više fenomenološki. Fotografišem, uvek nešto nađem, nekad ploču kupim zbog omota, iako je oštećena.

Idem kući sa ambicijom da nađem pare i objavim knjigu nekome ko to zaslužuje. Ja živim umetnost i za nekog su to male stvari, ali su meni velike. 

Možete li izdvojiti jedan predmet od hiljade kupljenih?

− Možda najjača stvar koju sam ikada kupio je tapiserija Brus Lija. Nije fora samo skupljati stare predmete već im dati neki tvoj pečat, da postoji neki koncept, pa sam probao napraviti lični izbor i napravio izložbu “Najlonski začini”. Pored mojih fotografija sa Najlona bili su izloženi i razni mlinovi, gomila starih metalnih kutija za začine, ali i 15 singlica i jedan LP Miše Kovača na kojima je bez brkova (smeh). Prijatelji sa Hvara su mi objasnili da Mišo nije imao brkove sve do momenta kad je kupio novi citroen sa maserati motorom i imao saobraćajku, pa da bi sakrio ožiljak pustio je brkove.

Pretpostavljam da planova za budućnost ne manjka?

− Iako još nismo dobili dovoljno sredstva za ovogodišnji “Bunker fest”, jedan deo će biti posvećen najboljim (najgorim) radovima umetničke asocijacije Happy Trash, a drugi, vizuelno teatarski deo Dežeu Molnaru, jer ima dosta muzičara koji su radili s njim, pa da upriličimo prigodan pomen tom značajnom umetniku i muzičaru. Iza njega je ostao samo jedan CD koji je izdao SKC. Snimili smo i njegov koncert povodom promocije CD-a koji je na nekom hardu zagubljen, pa ćemo ga objaviti čim ga pronađemo, pre ili kasnije. Da dragi Deže ne bude zaboravljen. Ideja mi je da prvog hrvatskog strip superheroja Lavandarmena spojimo u priču sa Cat Claw. Tvorac Lavandarmena Toni Faver mi ne da da se mešam u scenario, a Bane Kerac još ni ne zna za tu ideju (smeh). Boris Stanić koji je završio likovnu akademiju, a radi kao pekar, je uradio strip po tekstovima Bore Stankovića, i to hoćemo da objavimo…

Da li ćete vi nešto skoro objaviti?

− Spremam, možda je to pretenciozno reći. Putovao sam “Brod teatrom” od Novog Sada do Beča i od Rusea do Novog Sada, vodio dnevnik i snimio 1.200 fotografija. U tekst pored odabranih fotografija, moram da ubacim i različite rečne znakove. Poznato je da se s tim brodom desila strašna pljačka, da je ostao nezavršen i nekompletiran. Uložena su ogromna sredstva u brod koji sam kao direktor SKCNS-a u dogovoru s osnivačem projekta Ratkom Radivojevićem kupio za 36.000 evra. Nakon jedne sezone korišćenja broda u takvoj formi, pristupilo se renoviranju koje nikad nije završeno. Mene su smenili i ostalo je poznato. Taj moj rukopis i vizuelni materijal, koristeći onu formu što je radio Bunjuel sa “Diskretnim šarmom buržoazije”  i demistifikovao pljačku, želim da pretopim u  “Diskretni šarm Dunava”. To još traje, ali sudbina “Brod teatra” i cela ta ideja o putovanju kulture Novog Sada brodom, nije prepoznata već je surovo zloupotrebljena i uništena.

Dobro funkcionišete u Novom Sadu?

− Imam gomilu zamerki. Ko gura kolica s bebom, pogotovo po Podbari, jednog momenta će poneti čekić i razlupati 50 automobila. Tek osobe s henidekepom što imaju problem pri kretanju. Neverovatno, da ta bahatost parkiranja je na takvom nivou, da pešaci moraju da se kreću kolovozom jer ne mogu trotoarom. A, zelenila što nemamo, temperatura u gradu je dignuta za nekoliko stepeni. Sve se betonira, ne koriste se vodopropustivi materijali za parkinge i trotoare. Tu su i divlja gradnja, zgrade koje idu u nebesa. Nemoguće je da takve stvari ne smetaju ljudima. Ako su stvari za oko vidljive, ovako narušene, zamislite kako je tek onda u kulturi. Novi Sad se brzo razvio od devedesetih godina do sad, mnogo se gradilo, došlo je mnogo novih građana. Sad treba svi da nađu svoje mesto i da harmonizuju svoje odnose. Novi Sad mora biti i pažljiv, i mudar da tu veliku energiju artikuliše kao svoj novi kvalitet.