Slobodan Tišma, prvi deo: "Ja sam gradsko dete sto posto"

Slobodan Tišma, prvi deo: "Ja sam gradsko dete sto posto"

Rođen je 14. maja 1946. godine u tek oslobođenoj Jugoslaviji, a u njegovom stvaralačkom opusu do sada se našlo više knjiga poezije, jedna zbirka priča, dva romana i isto toliko kultnih albuma domaće rok muzike.

Slobodan Tišma – pesnik i konceptualni umetnik, rok muzičar i višestruko nagrađivani prozni pisac, odskora i performer – jedan je od najsjajnijih bisera u umetničkoj "riznici" Novog Sada tokom poslednjih pola veka, poznat i priznat i daleko van atara našeg grada i granica naše (sadašnje i bivše) zemlje.

Aktivan na "sceni" još od sredine šezdesetih, naš ovonedeljni sagovornik bio je i jedna od karika koja je, krajem sedamdesetih, povezala "šezdesetosmašku" generaciju sa decom panka i novog talasa, razmenjujući međusobno iskustva, ideje i energiju.

U pedesetoj godini objavio je prvu knjigu poezije, a kao kruna njegovog spisateljskog rada svakako se smatra tzv. trilogija, koju čine kolekcija kratkih priča Urvidek, te romani Quattro Stagioni i Bernardijeva soba.

Neraskidivo vezan za Novi Sad svim svojim bićem i stvaralaštvom, Tišma je za neke naše sugrađane "živi duh grada", za neke čak "svetac", mada on sâm skromno veruje da ga veći deo javnosti smatra tek za, citiramo, "nekog pesnika budalu".    

Ipak, njegov neverovatan kreativni dar ovekovečen je u dokumentarnom filmu "Maske" (Brankica Drašković, 2015), kao i u nedavno objavljenoj biografiji novosadskog nju vejv kvarteta Luna"Ogledala Lune" (Društvo ljubitelja popularne kulture, Beograd, 2017), dok je Tiletov uspeh na književnom polju samo pokazao ono što su mnogi njegovi sugrađani i višegodišnji poštovaoci odavno znali – da je Slobodan Tišma jedinstvena i retka pojava u svetu umetnosti, vredna svake pažnje, pod bilo kojom "maskom" da se krio. 

Šest godina nakon što je dobio NIN-ovu nagradu i bio neko vreme u žiži javnosti, ovaj 71-godišnj Novosađanin danas je povratio svoju poznatu "nevidljivost", a njen veo nakratko smo razotkrili jednog toplog septembarskog popodneva, pijuckajući bezalkoholne napitke i ćaskajući u bašti knjižare na Bulevaru Mihajla Pupina.

A, u želji da vam Slobodana Tišmu predstavimo iz jednog šireg, a opet prevashodno "novosadskog" ugla, rezultat dvočasovnog razgovora s njim podelili smo u dve celine, od kojih će druga biti objavljena sledećeg petka, 15. septembra.


Novosađanin ste po svemu, osim po mestu rođenja. Otkud ta "anomalija" u vašoj biografiji?

- U Staroj Pazovi sam se samo rodio, iako su moji roditelji živeli u Novom Sadu. Iza Uspenskog groblja postojao je jedan mali trg, koji se zvao Riterova bašta, i tu su oni stanovali. Mogao sam se roditi i u Novom Sadu, ali u to vreme, u maju 1946. godine, u Betaniji je bio haos, vladala je neka infekcija, te je moj otac odveo mamu kod svoje sestre u Staru Pazovu, da se tamo porodi. Odmah posle porođaja vratili smo se u Novi Sad.

Prve dve decenije života proveli ste u ulici Pap Pavla, danas, zvanično, Pavla Papa. Sećam se da je, tokom sedamdesetih, u njoj i okolnim ulicama živelo dosta romskih porodica...

- Tako je bilo i u ono vreme, baš sam nedavno pisao nešto o tome. U tim prizemnim, dvorišnim stanovima živeli su uglavnom Romi. U ulici je živelo i nešto Jevreja, ono malo što je preživelo rat. Uglavnom, tu je živela gradska sirotinja, i to vrlo teško.
U ulici Pap Pavla dobili smo ogroman stan, na prvom spratu – ta kuća i danas postoji – i tu smo živeli skoro dvadeset godina, s jednim malim prekidom. Naime, živeli smo u Riterovoj bašti, pa smo se odatle preselili u Beograd, gde se rodila moja sestra Natalija. Ali, tamo smo proveli samo godinu dana. Zašto? Moj otac je bio perspektivan mlad pravnik, završio je fakultet i radio je kao advokatski pripravnik već pre rata, a onda je bio dobio posao u Ministarstvu pravosuđa u Beogradu. Međutim, desilo se to da je njegov sestrić, sin njegove rođene sestre, one tetke iz Stare Pazove kod koje sam se rodio, bio optužen kao informbirovac. Imao je devetnaest godina i, kako se u to vreme često dešavalo, bio je ni kriv ni dužan. Jedan njegov prijatelj bio je upetljan u nešto, pa su onda i njega povezali s tim, ko zna, možda su ga i tukli i prisili da kaže da je Živojin Surdučki, očev sestrić, znao za to. Otac je u to vreme imao određeni uticaj u ministarstvu, pokušao je da istera pravdu (smeh), ali to se tada nikako nije smelo raditi, jer, ako ti je neki rođak bio u Informbirou, ti si odmah morao da se distanciraš od njega, da ga osudiš... Da ga štitiš? Ni govora.

 

"Ako ti je neki rođak bio u Informbirou – odmah si morao da se distanciraš od njega"

 

- Ali, otac, normalno, to nije mogao. Onda je i tata bio pod istragom, bio je pred isključenjem iz partije i po kazni je poslat nazad u Novi Sad. Postavili su ga za predsednika Privredne arbitraže, koja je posle prerasla u Okružni privredni sud, gde je ponovo postavljen za predsednika, i ceo život je to bio. A, mi smo dobili stan u ulici Pap Pavla, u tom nekom sirotinjskom delu. To je isto bila neka vrsta kazne, nismo stanovali tamo gde je živela takozvana crvena buržoazija (smeh), gde nam je, u stvari, i bilo mesto, budući da je tata bio predsednik suda.
Ipak, moj otac je bio skroman čovek, posle je rekao da on ne bi ni išao odatle, da bi mu bilo žao da ostavi te ljude, na neki način se solidarisao s njima. U našoj zgradi su uglavnom živeli niži činovnici, zanatlije, taj svet, nije bio nekih funkcionera. Tata je bio neko ko je bio na najvišem položaju u zgradi.
Kraj u kome sam odrastao bio je vrlo živopisan, jer je u blizini bila Ulica JNA, današnja Jevrejska, kroz koju je išao tramvaj. Zato i postoji ta poslastičarnica City, jer to je zaista bio neki downtown, samo srce grada. Tu su bile prodavnice, dva komisiona, farbara, poslastičarnice Haker, pa City... Na kraju ulice bio je bioskop “Zvezda”, a bila je tu i Srbina “Bombonjera” u kojoj je prodavao i kafu, koja se pedesetih godina još nije toliko pila. I sad se sećam – pošto je, valjda, Srba bio iz Begeča – u “Bombonjeru” je dolazio i Vujke, Vujadin Boškov, parkirao bi “vespu” ispred prodavnice i ćaskao unutra sa Srbom.

Detalj iz stripa Aleksandra Rakezića "Dopisnica iz Novog Sada" (sa ljubaznom dozvolom autora)


- Od poznatih novosadskih likova iz sveta sporta sećam se i Đorđa Vuksana, on je bio čuveni biciklista, šampion, reprezentativac Jugoslavije, bio je fenomenalan. Naši biciklisti bili su tada među najboljima u Evropi, “Trka kroz jugoslaviju”, to je bio događaj. Vuksan je na uglu Miletićeve i Trifkovićevog trga, gde je danas Pro Credit banka, u podrumu držao radionicu za popravku motorbicikla. Osim što je bio biciklista, imao je neki stravičan “BMW” kojim je jurcao po gradu, a na kraju je poginuo kada je s automobilom sleteo sa Trandžamenta, negde šezdesetih godina. Bio je tu i bokser Petar Benedek, koji je osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1961. godine, to su sve bili strahoviti likovi. Da ne govorimo o fudbalerima, o Tozi, Boškovu, pogotovo o Dobrosavu Krstiću, takozvanom Kamili, koji je nedavno umro.
Već 1956, kad sam imao deset godina, tata je počeo da me vodi na fudbalske utakmice, bili smo navijači Vojvodine. Išli smo često i na bokserske mečeve, koji su se održavali u produžetku Dunavske ulice, gde je tramvaj završavao.

Zmaj Jovina ulica, pedesete godine 20. veka (foto: digitalna arhiva Zorana Kneževa)


Jeste li se u školi isticali u nekom sportu?

- Nisam bio neki poseban sportista, mada sam posle dosta igrao fudbal, i to vrlo dobro, čak sam hteo i da treniram fudbal. Sećam se da sam s mojim drugom Borom Prodanovim – koji je posle postao fudbaler, igrao je levo krivo u Vojvodini i Novom Sadu, Mali Borica – išao na prvi trening u Vojvodini, onaj nakon kojeg te trener zadrži ili ne. Trening je vodio jedan od Krstića, i posle, kad se trening završio, on kaže, “Borice, ti dođi sutra na trening, a ti,” obraća se meni, “nemoj više da dolaziš” (smeh). To je za mene bila katastrofa, jedno od najtežih iskustava razočarenja koje sam imao. Posle, u svlačionici, nije mi bilo ni do tuširanja, dali su mi neki čaj, a klinci koji su tu trenirali pokušavali da me oraspolože jer su shvatali kako se osećam, videli su u kolikom sam bednjaku. Međutim, ja sam istrčao napolje, pretrčao sam ulicu i utrčao u neko dvorište, gde sam se napio 'ladne vode s neke česme. I, onda sam se razboleo, i sećam se da sam u Pap Pavla ležao u krevetu barem dve nedelje, možda sam imao i upalu pluća, bio sam stravično, na smrt bolestan. Nekako sam pregurao, ali bilo je to jedno dosta teško iskustvo sa sportom.

"To je za mene  bila katastrofa, jedno od najtežih iskustava razočarenja koje sam imao"



- Posle sam postao prijatelj sa braćom Mandić, sa Miroslavom i sa Božidarom, oni su obadvojica bili poznati fudbaleri. Boško je dugo godina bio kapiten Slavije, čuveni bek, Medeni su ga zvali, i radio je kao automehaničar u “Auto Vojvodini”. Miroslav je igrao u Vojvodini, on je generacija Ivezića i Nikezića, bio je omladinski reprezentativac i veliki talenat, taj neki igrač sredine terena, takozvani mittelfelder.

Jeste li, poput većine dece iz vašeg kraja, pohađali osnovnu školu "Branko Radičević"?

- Ne, išao sam u “Njegoševu”. Ali, zašto nisam išao u “Branko Radičević”? Zbog tramvaja, zato što sam morao da prelazim prugu. Bolje je bilo ako si to mogao da izbegneš, a škola “Branko Radičević” bila je s one strane Futoške ulice. Sećam se da je bilo zabrana, mama i tata su mi uvek govorili, “Ne smeš prelaziti prugu”, što je značilo da ne smeš prelaziti Ulicu JNA, samo do pruge. Međutim, ja sam to pravilo apsolutno kršio. Zašto? Išao sam u u Poštansku ulicu, u bioskop “Jadran”, da gledam fotografije holivudskih glumaca koje su bile izložene u haustoru. I sad se sećam – Ava Gardner, Lana Tarner, Montgomeri Klift, Robert Tejlor, velike, uramljene fotografije. Išao sam kasnije tamo i u bioskop, u osnovnoj školi, gledali smo holivudski repertoar. Mnoge dobre i zanimljive filmove smo gledali u “Jadranu”, Džeka Arnolda, “Hiljadu očiju Doktora Mabuzea” Frica Langa, posle toga ne možeš da spavaš (smeh).

NEODOLJIVI SMRAD NOVOG SADA: "Nekad su me mama i tata 'bacali' u Pazovu, ostave me tamo po nedelju dana, a ja to nisam voleo. Ili, moja mama je iz Sasa, u to selo pogotovo nisam voleo da idem. Kad me ostave kod babe, kod mamine majke, onda popizdim. Kad dođu, kad me vrate, već na samom povratku u Novi Sad, kad osetim taj miris, taj smrad izduvnih gasova, ja sam bio na desetom nebu od radosti: 'Grad! Sloboda! Počinje život!' (smeh). Ja sam gradsko dete, sto posto," priznaje nam naš ovonedeljni sagovornik.

 Prve gramofonske ploče kupovali ste u komisionim prodavnicama…

- Uvek sam išao u taj uzani deo JNA (današnji Pozorišni trg – prim. red.) da zveram u izloge komisiona. Tamo je bilo svega. Sećam se, a o tome sam i pisao, kako su mi kupovali klizaljke, mi smo ih zvali sličuge, pa to gledaš, merkaš, hoće da ti kupe, neće, skupo im je, jer sličuge su se tada kupovale samo u komisionima. Razne druge stvari su se prodavale tamo – singlice, žvake, američke cigarete, odevni predmeti... Prve farmerke Levi Štraus sam video u komisionu, ali one prave, čupave, one izvanredne indigo boje, kakvih danas više nema.
U Novom Sadu su postojali i ljudi koji su imali i nabavljali singlice. Bio je neki Jeftara, Slobodan Jeftić, stanovao je u Železničkoj ulici, on je imao fantastične ploče. Ne znam šta nije imao od singlica – Frenki Avalon, Džoni Metis, Riki Nelson, Pol Enka... To je još vreme pedesetih, kraj pedesetih, pre Bitlsa. Ne znam da li je Jefta živ, nisam ga video već godinu, dve dana.

 


U školskom uzrastu ste, pretpostavljam, već razvili i interesovanje za književnost, pisanje?

- Mislim da sam već u osnovnoj školi imao neke ideje da ću se baviti književnošću. Sećam se da sam posebno bio oduševljen aforizmima. Pisati aforizme je kao neka vrsta filozofije, a to je godilo nekom mom detinjem superegu. Kod nas je bilo poznatih aforističara, poput Aleka Marjana (Aleksije Marjanović, satiričar i pesnik, radio u redakciji lista “Jež” – prim. red.), i ja sam to jako voleo, čak sam i pisao nešto, verovatno neke gluposti.
Čitao sam još kao dečak. Moja prva knjiga bila je Pale sam na svijetu, slikovnica s nešto malo teksta, nisam znao još ni čestito da čitam. To me je fascininiralo, ja to uvek navodim kao primer kako čitanje i u detinjstvu može biti teško iskustvo. Ne ovo nešto “tra-la-la”, poezija za decu, to je često teški kičeraj, deci se svašta plasira. Ta knjižica, čiji je autor neki danski pisac koji se zove Jens Sigsgard, nastala je za vreme nacizma, tokom okupacije Danske, četrdeset i neke godine, i bila je hit u Evropi, pogotovo u nacističkoj Evropi, u Nemačkoj. A, o čemu se radi? Dečak Pale se probudi jedno jutro i shvati da u stanu nema roditelja, nema nikoga. I, to mu je prvo interesatno. E, sad, moj komentar je, “Gde su oni nestali? Da ih nije možda odveo Gestapo?”. Toga, naravno, u knjizi nema, to sam ja dopisao, ne kad sam bio mali, to sad razmišljam o tome (smeh).

"Poezija za decu često je teški kičeraj, deci se svašta plasira"

 

- I, onda on izlazi na ulicu, međutim, na ulicama nema ljudi, nema nikog, kao da je pala neutronska bomba – tu je tramvaj, sve stoji, prodavnice su otvorene, hoteli... Pale onda ulazi u prodavnicu, nema nikog, uzima šta mu padne pod ruku, “super, sloboda”, odlazi u restoran i uzima neko jelo, međutim, to jelo je zagorelo, a on struže onom kašikom, gladan je. Na kraju, popne se u tramvaj, pokrene ga i vozi se po gradu, prezadovoljan je. Međutim, spušta se veče i dolazi noć, i sad Pale shvata da je sam. I, tu počinje neka briga, zebnja, strah, i, kao, voleo bi da vidi mamu i tatu, ali njih nema. On je sad već u panici, kad, odjednom, probudi se i shvati da je on sve to samo sanjao. I, sretan je. Ali, taj san je težak, u stvari, to je iskustvo koje svaki čovek kasnije stekne – da nema ni tate ni mame, da je čovek, u suštini, sam i da ima tu neku slobodu da uradi ili da ne uradi nešto.
Jako sam voleo i Andersenovu bajku “Snežna kraljica”, to je isto traumatično, teško čitalačko iskustvo koje posle dobija neku potvrdu u životu.


Koliko je tokom vašeg školovanja bilo "revolucionarnog zanosa" među nastavnicima i đacima?
Koliko vam je bilo nametano vaspitanje u duhu socijalizma?

- Mislim da nismo osećali tako nešto, s time se danas preteruje. Dobro, bili smo pioniri, nosili smo pionirske marame, ali ne sećam se da su nam to stalno “trpali” u glavu. Iako je bio pred isključenjem, moj otac je, kao predsednik suda, morao da ostane član Saveza komunista, ali mi, na primer, nismo držali Titovu sliku u stanu, što je meni često bilo čudno i čak mi je pomalo bilo i krivo – zašto mi nemamo Titovu sliku, kad ja, kad odem kod bilo kog drugara u stan, vidim u predsoblju ili negde Titovu sliku, svi su je imali. Ali, mi nismo, tata je nije držao, jer je, u nekom smislu, bio i razočaran, osećao se odbačenim, osujećenim u karijeri, jer on je imao mnogo veće ambicije. Čim je bio u Ministarstvu pravosuđa, ko zna šta je on očekivao...
Kasnije, u gimnaziji, već je počela neka doza bezobrazluka, svi smo se ismevali sa tim aktivistima, sa Skojevcima...

Na radne akcije, pretpostavljam, niste išli (smeh)?

- Ne, nikad nisam bio. Potpuno smo bili van svega toga, pogotovo kad je krenulo sve to sa Bitlsima, rokenrol, mi smo bili skroz zapadno orijentisani. Čitao sam na vašem portalu kako je Peđa doneo singlicu “From me to you” i puštao je u “Jovinoj gimnaziji”. Mi smo bili potpuno opčinjeni time, onda smo i kosu počeli da puštamo, negde u trećem, četvrtom razredu gimnazije, pred maturu. Sećam se da smo već 1963. imali prvi album Rolingstonsa, a mislim da smo iste godine Mića Jokić, Milan Koldžin Zeka i ja osnovali bend Tile i četiri bogalja.

Tile i četiri bogalja (l-d): "Ruja" Radujkov, Miroslav Jokić, Mirko Koldžin, Tomislav Tkalec i Slobodan Tišma (foto: privatna Arhiva Miroslava Jokića)

 

Otkud takvo, prilično neobično, čak pomalo "pankersko" ime u poređenju s drugim novosadskim bendovima tog doba, poput Plamtećih zvezda, Dečaka sa Dunava, Detlića...?

- Mene su u školi zvali Tile, od Tišma, a i Tita su zvali Tile. Bila je to čista slučajnost, ali posle se to ime pokazalo kao problem, na primer, kad je trebalo da nastupamo, da se prave plakati – nisu nam dozvolili. Posebno taj kontekst, Tile i četiri bogalja, to je ironično, to je neko zezanje. Kakva “četiri bogalja”? Tito, Ranković, Kardelj i, šta ja znam, Moša Pijade, Koča Popović (smeh).

DRUŽE KOČO MI TI SE KUNEMO: Vladislav Bajac je prošle godine objavio roman Hronika sumnje – trebalo je da dobije NIN-ovu nagradu ove godine, ali nije, dobio je dva glasa – i tu ima dosta o Koči Popoviću. Koča je vrlo zanimljiv lik, jer on je bio vrhunski predratni intelektualac, nadrealista, imao je buržujski pedigre, bio je iz bogate porodice, i verovatno bi bilo vrlo zanimljivo saznati kako se on osećao u tom društvu. Tito je bio neki poluintelektualac, nije bio obrazovan, mada je govorio neke jezike, nema veze, ali njegov mentalitet nije bio mentalitet vrhunskog intelektualca kakav je bio Koča Popović ili, recimo, Marko Nikezić, ljudi koji su tečno govorili francuski i šta ti ja znam. Tito je znao malo engleskog, koliko mu je trebalo, malo ruskog, možda malo nemačkog, ono što je naučio kad je tamo popravljao automobile. Znao je čovek i da svira klavir, preludirao je malo, to je poznato, ali to je bilo smešno, toliko i Lala zna. Znaš kad pitaju Lalu, 'Je l' znaš da sviraš klavir?', a on kaže, 'Pa, ne znam, mor'o bi' da probam' (smeh)” , priča nam Slobodan Tišma.

Odakle su se “regrutovali” članovi grupe Tile i četiri bogalja? Iz redova vaših drugara iz škole?

- Mića Jokić je išao sa mnom u razred. Prve dve godine pohađali smo “Zmaj Jovinu” gimnaziju, a u treći i četvrti razred išli smo u novootvorenu gimnaziju “Svetozar Marković”, kod glavne pošte. Sa svirkom smo počeli već negde u drugoj godini, a imali smo i ploče – Bitlsi su se slušali naveliko, Radio Luksemburg... Imali smo neko veliko društvo, zvali su nas Krdo, bilo nas je dvadesetak i svi smo išli zajedno na korzo, nismo se odvajali pošto je uvek postojala opasnost da dobijemo batina od Podbaraca koji su nas mrzeli, što je i normalno, pošto su oni bili taj suburbani, prigradski element, i njih je sve to užasno nerviralo. Jednom sam čak na Bećarcu od Podbaraca dobio i batina, zbog kose, Zeka i ja smo bili, neki Švejk me je izudarao, bezveze.

Nisu vas šišali?

- Nisu, ali me je par puta zveknuo po nosu. Nešto sam prolazio, pa su me izazivali, a meni đavo nije dao mira, bolje da sam ćutao...


Peđa Vranešević
  kaže da je pred legendarnu beogradsku Gitarijadu, 1965. godine, kosu morao da skriva pod kapu kako ga "revoltirani građani" ne bi ošišali uoči važnog nastupa...

- Peđa je imao najdužu kosu na Gitarijadi. Mi smo imali “kosice”, kao Bitlsi, ne baš toliko dugačke, ali ni to nije moglo da prođe. Sećam se da je mene i Jokića jednom na korzou napao neki Crnogorac, nešto nam je pretio. Mićin otac je bio visoki funkcioner, Ministar vera Marko Jokić, poznat i kao predsednik Konjičkog kluba “Graničar”. Marko je bio jako uticajan i, kad je čuo da nam je ovaj pretio, pobesneo je, hteo je da ide da se obračuna s njim. Još je bio i Sremac, bio je ratoboran, nije bio kao moj tata, koji je isto bio Sremac, ali malo dobroćudniji (smeh). Uglavnom, bilo je tih problema.

Kakav je osećaj bio svirati u prestonici, pred velikim auditorijumom?

- Sviralo se dva vikenda, a Peđa i ja nismo svirali istog dana, već u razmaku od nedelju dana. Kada o tome pričam ljudima koji se danas bave muzikom ili razglasom, oni se krste kad to čuju, ne mogu da veruju. Razglas tada nije bio kao danas, čak ni kao razglas koji smo mi koristli osamdesetih, Luna i La Strada, ali se i tada znalo – na bini se pojačala ozvučavaju preko mikrofona, to ide u miksetu, kao i pevanje, pa se zvuk miksuje i vraća u monitore, tako da imaš kontrolu. Na Gitarijadi toga uopšte nije bilo. Postojao je razglas za pevanje koji je bio postavljen u publici, a ti si na bini i uopšte ne možeš sebe da čuješ. Zvuk gitara je išao sa bine prema publici direktno iz pojačala, kakvi mikrofoni, mikseta nije postojala uopšte.
Bila su postavljena tri kompleta bubnjeva i tri kompleta pojačala. U sredini je bio jedan malo izdignut komplet – tu su bila voks pojačala i ludvig bubanj, najkvalitetnija oprema, na kojoj su mogle da sviraju samo Elipse, najveće zvezde te večeri. Svi ostali bendovi svirali su ili na kompletu levo, gde su bila fender pojačala, ili na desnoj strani, na kojoj smo i mi svirali, gde su bila pojačala marke dinakord, najlošija.

 

 

- Tu je bila i jedna farfisa organa, Mića Jokić ju je svirao, koja je proradila tek u drugoj pesmi. Kad smo se popeli na binu, mi se tu uključujemo i vidimo da ispod farfise leži neki čovek. Šta je bilo? Kaže, “Da platite da vas uključim”, ne da bez love (smeh). I, šta ćemo, skupimo na brzinu nekih 200 dinara da bi Mića mogao da svira farfisu, smejurija.
Mi smo na sceni izgledali veoma atraktivno. Modovi i rokeri bili su jako popularni u to vreme, a mi smo bili ti modsi. Imali smo sašivene neke mundire, sa zvoncarama, ta kratka kosica, pa oni neki žaboi, kragne, imali smo i neke dugačke bele šalove koji su nam visili... Odjednom, Branka Veselinović, čuvena komičarka – živa je još, video sam je ovde na Sajmu knjiga prošle godine, neverovatno, ima skoro sto godina – ona istrčava s nekom kamerom, nekom duplom osmicom, na primer, i počinje da nas snima. Toga se dobro sećam.
Svako je svirao po dve pesme, a mi smo te večeri izveli “Till I Met You” od grupe Serčers, kao i Kingston Trio, “Greenback Dollar”. Ali, svirali smo pod imenom Senke, jer nismo mogli kao Tile i četiri bogalja. Uskočili smo umesto nekog benda koji se prijavio, a nije došao, ali tu priču sigurno znaš.

Novosadski pesnik koji je imao sliku na tablou: Maturska fotografija Slobodana Tišme (foto: privatna arhiva Miroslava Jokića)

 

Koliko su ambicije benda porasle nakon tog nastupa?

- Posle Gitarijade, trebalo je da sviramo na nekoj gitarijadi u Zagrebu. Poslali smo im snimke koje smo magnetofonom snimili na probi, svirali smo uglavnom Bitlse, i to je dosta pristojno zvučalo. I, dobijemo poziv, počnemo da se spremamo, međutim, naš gitarista Ruja Radujkov dobio je neke kečeve u školi i otac mu je zabranio da ide. Radomir Raša Radujkov, čuveni pokrajinski funkcioner, Ruja je bio njegov sin, naš gitarista, bez kog nismo mogli da idemo u Zagreb.

O PSIHODELIČNOJ ERI I HAŠIŠU: "Muzike što se tiče, najvažnije iskustvo bilo je slušanje Pink Flojda, psihodelije. Odmah smo nabavili sve te ploče – Ummagumma, Atom Heart Mother, Piper At The Gates of Dawn sa Sidom Baretom. Sećam se kad smo slušali Ummagumma, to je bilo otkidanje, to su bile seanse, onda se već duvao i hašiš. To je već kraj šezdesetih, početak sedamdesetih, vreme kad smo radili na Tribini, taj konceptualistički period karijere. Pušio se hašiš, iako se ne može reći da smo u tome preterivali, nismo bili u fazonu da pošto-poto krenemo u neko drogiranje, ali duvalo se, kad se nabavi. Trave onda još nije bilo", upoznaje nas sa novosadskom "situacijom" od pre skoro pet decenija Slobodan Tišma.

Sa dvadeset godina, 1966, selite se na Liman 1, kraj reke, gde počinjete aktivnije da pišete i, što je takođe bitno, da čitate poeziju. Jeste li u to vreme otkrili i Remboa?

- Za Remboa sam možda nešto čuo i ranije, ali tu na Limanu sam došao do te knjige, Sabrana dela Artura Remboa, Nolitovo izdanje, biblioteka Orfej. Rembo nije puno napisao, on je brzo završio karijeru i posle je otišao u Afriku, bavio se trgovinom i umro je relativno mlad, sa trideset i sedam godina.
Na jednoj probi kod Voje Popova prešao sam da budem pevač u grupi Zlatni akordi. Voja je bio basista te grupe, živeo je takođe na Limanu 1 – ja sam bio u Fruškogorskoj, a on je bio A2 ili A3 zgrada, tamo prema Đačkom igralištu. Imali smo probu kod njega u stanu, kada sam u vitrini ugledao tu knjigu, Sabrana dela Artura Remboa. Pitao sam Voju da li mogu da je pogledam, video sam da je u pitanju poezija i zamolio ga mi dâ da je čitam, našta je on rekao da će mi je pokloniti, jer mu ta knjiga uopšte ne treba. Čim sam otišao kući počeo sam da je čitam i to je za mene bilo otkrovenje, ludilo, odmah sam znao da više neću da se bavim rokenrolom i drndanjem gitara. To je bio događaj. Posebno je bilo zanimljivo to što sam 1966. prvo bio upisao Pravni fakultet, ali sam već iste godine odlučio da pređem na književnost, shvatio sam da mene pravo ne interesuje. Otac bi, kao pravnik, više voleo da sam studirao pravo, ali i njega je isto interesovala književnost, tako da me je podržavao i u tome. Moja sestra je posle završila prava i postala je sudija u tom istom sudu u kom je i tata bio, sad se zove Trgovinski, a nekad je bio Okružni privredni sud.


- I, tako, video sam da od muzike neće biti ništa, počeo sam da pišem poeziju, upisao sam se na književnost, gde mi je profesor bio komšija Sreten Marić. Njega i njegovu suprugu, madam Nikol, viđao sam svake večeri kako se šetaju, nisam ni znao da je to on. Inače, u toj istoj knjizi, Sabrana dela Artura Remboa, nalazi se Sretin predgovor. I, kad sam otišao na fakultet, na prvi čas svetske književnosti, pojavljuje se taj gospodin – u stvari, moj komšija Sreta Marić. Posle smo uspostavili kontakt i postali smo jako bliski. On me je obožavao, podsticao me je, ohrabrivao me je da se bavim književnošću, smatrao je da sam talentovan.
Kasnije, kad je čuo da sam se vratio u rokenrol, jednom prilikom me je i izgrdio kad me je sreo, rekao mi je da sam poludeo (smeh).

ALSO SPRACH TISCHMA: "U gimnaziji, književnosti što se tiče, presudno je bilo to što sam imao jednu profesorku nemačkog jezika, Novosađanku Marinu Vasiljev Rajh, inače rođenu sestru Svenke Savić. Marina mi je predavala u gimnaziji 'Svetozar Marković', čak i u drugom razredu u 'Jovinoj', i bila je jako dobra. Pošto me je pubertet stravično razbio – bio sam užasno rasejan, nepažljiv, loše sam učio, mučio sam se prilično – ona je to primetila i htela je da mi pomogne. Marina je bila jako dobronamerna i imala je jedan poseban pristup učenju nemačkog jezika – kroz prevođenje. Znači, odmah otvaramo neku dobru knjigu nemačke literature, i onda to čitamo i prevodimo i tako učimo jezik. I, mi smo tako dve godine učili nemački. Neću da kažem da sam naučio nemački, međutim, šta? Ja sam tu zavoleo književnost. Osetio sam to uzbuđenje, tu me je književnost uhvatila u neku svoju mrežu koja i dan-danas postoji. Jednostavno, bio sam opsednut", priseća se školskih dana nagrađivani novosadski pisac.

 ČITAJTE SLEDEĆEG PETKA: Tišma govori o usponu i padu novosadskog konceptualnog kruga, o Tribini mladih, “dobrovoljnom izgnanstvu” u Beogradu, o povratku rokenrolu kroz La Stradu i Lunu, proznom radu i književnim priznanjima, ali i o Novom Sadu kakav je danas…

Razgovarao: Stevan Gojkov/mojnovisad.com
Foto-portreti Slobodana Tišme: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com

Oceni vest:
45
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Sale Pešić

    pre 16 dana i 7 minuta

    Odličan intervju. Jedva čekam sledeći deo!

    Oceni komentar:
    0
    21
  • koala lumpur

    pre 15 dana i 19 sati

    Sloba je divan čovek. Toliko velik, a istovremeno - toliko skroman. Baš volim da proćaskam sa njim, jer, iako može otac da mi bude, nikad nije pokazao ni trunku potcenjivanja prema, u odnosu ne njegovo veliko znanje - mom velikom neznanju.

    Oceni komentar:
    0
    16
  • Sava

    pre 15 dana i 18 sati

    Uživam...

    Oceni komentar:
    0
    14
  • Marjan

    pre 15 dana i 8 sati

    Prava Gradska faca!!!

    Oceni komentar:
    1
    12
  • Nenad

    pre 14 dana i 19 sati

    Uh kao da sam popio ladno pivo po najvecoj vrucini.... e tako mi je prijalo ovo citanje.

    Oceni komentar:
    0
    11
  • Cvetko

    pre 14 dana i 10 sati

    Da, to je stvarno GRADSKA FACA. Bravo za Slobodana, bravo za autora teksta.

    Oceni komentar:
    0
    11
  • O.

    pre 12 dana i 7 sati

    Sjajan umetnik, sjajan intervju!

    Oceni komentar:
    0
    6
matičar Isključenje struje RHMZ novosađani betanija prognoza vremena horoskop Vreme u Srbiji detelinara Vreme u Novom Sadu novorođenčad jkp novosadska toplana klinika za ginekologiju i akušerstvo JGSP "Novi Sad" Republički hidrometeorološki zavod servisne informacije novi sad isključenja struje bez struje elektrovojvodina liman JKP Vodovod i kanalizacija Novo naselje novosadsko porodilište horoskopski znaci bebe bez vode vremenska prognoza novosadska policija porodilje isključenje vode