Aleksandar Filipović, novinar i TV voditelj: Moj temperament je bliži Dalmaciji nego Novom Sadu

Razgovarao: Dejan Ignjić

Na pragu je pedesete godine života. Detelinarac i karlovački đak. Diplomirani novinar i student generacije na Fakultetu političkih nauka, naravno – smer novinarstvo. Uvek je bio novinar i ništa drugo nije radio u životu. Za sebe kaže da je užasan jugonostalgičar.  Definiše se sa svim uticajnim ličnostima u društvu koje traju, smatra se sivom eminencijom i narcisom jer voli da je pred TV kamerama, ali uvek sebe stavlja u realan okvir, pošto je samo čovek iz naroda koji ima privilegiju da radi lep posao. Urednik je i voditelj najdugovečnijeg, zabavno-muzičkog tok-šoua na prostoru bivše Jugoslavije, već 21 godinu. Reč je o emisiji "Tabloid", a on je Aleksandar Filipović. Gradska faca podvučena žutim.

Jeste li od malena želeli da postanete novinar?

- Otkad znam za sebe, želeo sam da budem novinar, odnosno voditelj TV Dnevnika. Kao dete sam bio stidljiv i tunjav, pa sam redovno vežbao da budem voditelj.Tako sam pobeđivao tremu. Razvijao talenat i radom ga stvorio. Išao sam u dobru školu – OŠ “Dositej Obradović”. Kraj je bio malo mangupski, a ja malo drugačiji od ostalih. Dok su drugi igrali fudbal, ja sam čitao Čerčilove memoare. Uklapao sam se u društvo gegovima. Uvek sam bio animator u autobusu na ekskurzijama, organizovao “Šlager fest”, u školi držao čas istorije, improvizovao vođenje Dnevnika, pisao za školske novine, glumio u predstavama, učestvovao u “Muzičkom toboganu”. I u JNA sam bio novinar, nisam dužio pušku (smeh). Pisana reč je moja prva ljubav i mislim da sam bolji u tekstovima, nego pred kamerom.Međutim, okolnosti su uredile moju novinarsku karijeru.

Kako se desio “Tabloid”?

- Diplomirao sam na temu “Kolumna u domaćem novinarstvu” i onda mi godinu dana niko nije dao posao. Zatim, honorarno počinjem da radim na Radio Novom Sadu. Za emisiju “Omladinski slap” pisao sam aforizme. Sećam se jednog, “Jugoslavija ima 46 godina, a nije upala u klimaks” (smeh). Uvek sam živeo od novinarstva, onda su bili lepi honorari. Pred kameru sam stao slučajno i to radeći pijačni barometer za “Novosadske razglednice”. Prilikom jednog “varničenja” u Informativnom programu, prelazim na NS plus. Tu počnem emisiju “Evergrin odiseja” i posle prve emisije dobijem šest meseci suspenzije zbog ruke u džepu. Po proceni urednika, nisam bio šarmantan. Pri povratku, s Blažom Popovićem radim “Aritmiju”. Sulude stvari sam tad činio…navlačio kondom na mikrofon. Sad sam konzervantivniji (smeh).

Činio sam sulude stvari, ali sada sam konzervativniji

- Potom kreće emisija “Ekstrovertno”, isto sa Blažom. To mi je bio prvi tok-šou. Posle godinu dana, Blaža i ja smo ustanovili da smo različiti, da u meni čuči estrada i oktobra 1996. godine nastao je “Tabloid”. Robert Čoban mi je bio vodilja za ime, da uzmem nešto što se lako pamti, ali nisam znao da će ta reč tako evoluirati kao testo za mekike (smeh). Trenutno, niko toliko nije trajao na televiziji bez prekida. Iza mene je 900 emisija i 4.000 gostiju.

Jeste li imali uzora na početku karijere?

- Moj jedini uzor je bio Aleksandar Tijanić i pred njim sam zaista imao strah, ali sam uspeo da ga dovedem u emisiju. Zahvaljujući njemu shvatio sam da se “Tabloid” gleda i u kućama političara. Tijanić me je i doveo na BK televiziju i zahvalan sam mu što mi je dao šansu. Zahvalan sam i Dini Vranešević što me je vratila na RTV. Bilo je i onih koji su mi često odmagali, ali oni su završili na đubrištu istorije (smeh). Nemam lošu karmu, vrlo sam uporan i moja lična karta su moji gosti. Nema puno osoba koje u istu emisiju mogu da dovedu Jelenu Karleušu i Tijanića, Cecu i Mišu Kovača…Volim tu širinu, a ne robovanje klišeima. Znam granicu u kiču i dokle se može ići, a maksimum je dekolte Silvane Armenulić. Volim da koketiram, a vreme je pokazalo da Branka Sovrlić i nije tolika kičerica.

Nemam lošu karmu, vrlo sam uporan i moja lična karta su moji gosti

Kako vam sve to izgleda danas kad pogledate unazad?

- Pre svega sam jako zadovoljan. Bolje se osećam u pedesetoj, nego sa trideset godina. Postao sam veći šmeker i ne jurim mladost kao neki. Umem sebi da ulepšam život, da odem na more, da se družim s ljudima koji mi prijaju. Saša Popović mi je rekao da sam jedan od retkih ljudi koji ga je odbio i gledano iz današnjeg ugla, nisam pogrešio. Da sam otišao na Grand i Pink, možda bih imao više para, ali nisam siguran da bih imao više zdravlja.

Ko su bile najveće zvezde koje ste ugostili?

- Po mojim kretirijuma ne postoji najveća zvezda, već samo oni koji su namene ostavili dobar utisak. Po merilima publike to je Ceca, a za mene to su Čola i Brena. Fasciniraju me ljudi sa harizmom. Ne volim drndoše, drkoše, energetske vampire, kompleksaše, namćore, folirante. Ne robujem gostima. Neda Ukraden je prva velika zvezda koja je došla u “Tabloid”. Ja sam otkrio Željka Samardžića, Vladu Georgijeva, Sergeja Ćetkovića, Sašu Kovačevića, Anu Kokić… Ljiljana Nikolovska je po povratku iz Amerike prvo došla u moju emisiju. Kad je Severina klekla ispred mene, to je bila regionalna vest. Ima osoba koje još uvek nisam uspeo da ugostim. Voleo bih da radim Đorđa Balaševića. Olivera Mandića čekam jako dugo. Izazov mi je da ga intervjuišem. Želeo bih sa Oliverom Balašević da uradim intervju. To je jedna intrigantna, nedovoljno istražena žena. Sa Zvonkom Bogdanom nikako da se uklopim.

Kad je Severina klekla ispred mene, to je bila regionalna vest

I danas smo stigli do potpune degradacije novinarstva?

- Naše vreme je bilo vreme ozbiljnosti i “Audicije”, a sada je vreme površnosti i lepojki u medijima. Branim se od tolikog đubreta u novinama. Dozirano ga uzimam, zarad zdravlja.Moram da prelistam štampu zbog posla, pa samo naslove pogledam. Tebi je sve to treš, a mlađima je super. Ne želim da budem deda i otvoren sam da sve čujem. Pitanje je da li ću prihvatiti ili samo konstatovati neku nepotrebnu informaciju. Danas su najvažnije društvene mreže. Ako ne stavim sliku gosta na internet kao i da nije bilo emisije (smeh). Ujedno, to je i njen novi život jer se gleda na Jutjubu. Milan Inić i Marija Žeželj su raskrstili sa depresijom naše generacije i krenuli nekim drugim životom. Ja hvatam korak s njima.

LJUBAV ZVANA "PEGLICA": "Od honorara sa NS plusa, 1997. godine sam kupio crvenu peglicu. Platio sam je 1.500 maraka, a koštala me je 12.000 kao da je džip. Svaki majstor je hteo da me zakine.Imala je 12 generalki. Kad sam počeo da radim na BK televiziji, s njom sam redovno išao za Beograd. Koliko puta me je samo ostavljala na putu i koliko puta su me šlepali. Uživao sam da se kod Karića parkiram pored svih onih limuzina na parkingu (smeh). Bilo mi je udobno u njoj, nije demagogija.Onda je stigla nezavisnost Kosova i demonstranti su prevrnuli i uništili moju peglicu. Plačući sam otišao u policiju, ali nije bilo koristi. Posle 10 godina velike, strastne ljubavi, prodao sam je za sitne pare. Odlučio sam da mi drugi auto ne treba jer sam postao rizičan u saobraćaju zbog napetosti i stalnog telefoniranja.Inače sam bio sjajan vozač i nikad nisam bio kažnjavan.Toliko para, žuči i ljubavi je odnela crvena peglica" – čuli smo od Filipovića njegovu vozačku ispovest.

Kakav je nekad bio Novi Sad?

- Novi Sad je bio divan. Izađeš ispred “Carigrada”, pa odeš do “Đave” i “Točka” i pritom sve ljude poznaješ. Sve tadašnje zvezde su nastupale u “Točku”. Spisku mesta treba dodati i “Dendi”, “Madonu”, “Akvarijus”. Jako mnogo sam izlazio, a džeparac je bio manji od sadašnjih hiljadu dinara. Dogovarali smo se preko fiksnog telefona i svuda se išlo pešice. Onda izlazak završiš na vrućim piroškama u “Violeti”. Kako sam tad živeo, niko ne može da vrati.Sad se Novi Sad užasno promenio. Iako sam rođen ovde, postao je grad koji ne prepoznajem.

Iako sam rođen ovde, Novi Sad je postao grad koji ne prepoznajem

Šta se to promenilo u gradu podno Petrovaradinske tvrđave?

- Sve se promenilo. Ljudi, zgrade, nestale su kuće koje su postojale. Izgubio je identitet. Mnogo se proširio i u visinu, i u širinu. Jednostavno je eksplodirao. Nije više miran grad, a ni čist. Ima i dosta novih ljudi. Ne znam kako uspeva, ali dobro je što još uvek ima vaspitanih mladih ljudi. Kad vidim crnu hroniku, smrznem se od jeze. Kao individua, ne osećam se bezbedno u Novom Sadu. Ja sam dete socijalizma, kad se moglo spavati na klupi, a da te niko ne napadne. Sad je prepuno nasilja i agresije. Ne znaš kad će neko iskočiti iz žbunja, gde će biti pucnjava. Kao čopor upadaju u lokale, lupaju, sve ruše, trešti turbo muzika…to je neki polusvet koji ne ume da se ponaša. Volim ovaj grad, ali sam ja regionalni voditelj i nisam sveden na Novi Sad.

Kako opstajete u takvom rodnom gradu?

- Teško funkcionišem u otuđenom gradu. Moj temperament je bliži Dalmaciji nego Novom Sadu. U Beogradu me zovu Lala, a u Novom Sadu Šime. Ovde sam jednostavno predinamičan. Novi Sad mi odgovara za život, ali zato mnnogo putujem. Za moju energiju idealno bi bilo da živim ovde i na moru. Ne sviđa mi se što se bahatimo prema našoj imovini. Aljkavost, večito kopanje, gomila rupa, bacanje đubreta svuda... neprimereno je ovom gradu. Od urednog grada, uveo se element mahale, što je nedopustivo.Međutim, Novi Sad je grad koji moraš voliti. Sličan je Zagrebu i Istri, ima tog autrougarskog ponašanja. Kad te Jovan Dejanović nazove posle emisije i poželi da priča sa tobom je, to je Novi Sad koji volim i tako lepo novosadski.

Stidljivo, austrougarsko ponašanje je ono što me održava Novosađaninom

Da li su Novosađani zaista škrti na emocijama i pomalo hladni?

- Jesu. To je tako tipično novosadski. Nervira me kad neko priđe stolu i ne javi se svima prisutnima. To je odvratno i užas. Neka arogancija, snobizam, malograđanština koja u sebi ima tabloidan duh. Ne volim i kad se ljudi prave da te ne vide na ulici. Tako mi na Hvaru priđu dve Novosađanke i kažu da se u Novom Sadu nikad ne bi javile na ulici, ali im je super da se na moru slikaju sa mnom. Zanimljivo je da i ovi što su došli u Novi Sad, nisu to promenili već su se uklopili u taj model. Ja pripadam onom tipu Novosađana koji se javi na ulici, iako nije raspoložen. Imam to stidljivo, austrougarsko ponašanje koje me održava Novosađaninom. Ja jesam Novosađanin i Vojvođanin, ali kulturološki sam građaninin nekadašnje SFRJ. I Novosađanke imaju ozbiljan problem da se udaju, iako su lepe. One su najbolji izvozni brend grada, ali ih mentalitet mori, pa u najboljim godinama ostaju same. Volim da su ljudi ljubazni. Mlađe novosadske generacije lagano prevazilaze tu aroganciju, izigravanje neke finoće koja ne postoji.

Na koji način pronalazite sopstveni mir?

- Za mene su to Jadran, Brač, Hvar, Istra, Makarska, terme u Sloveniji, banje u Mađarskoj. Jednostavno ne izlazim iz vode. U Vojvodini mi je sve malo dosadno i ravno, nigde brda nema. Novi Sad mi je odlična baza, a ja sam panonski mornar koji bi da živi na moru. Resetuje me i skupljanje muzike. Pun mi je kompjuter festivala. Moram da imam “Zagreb 1983”, “Mesam 1981”, diskografiju Mandića, Dedića, Balaševića, Čolića…Vrlo sam staromodan i samo tu muziku slušam. Kao mali sam je čuo na televiziji i zavoleo. Ostao sam u tom vremenu. Toliko je veliki i jak opus muzike iz prošlosti, da nema potrebe da slušam novu muziku. Muzika mi je antidepresiv. Neko pije ili duva, ja slušam muziku.

U Vojvodini mi je sve malo dosadno i ravno

Pronađete li možda vremena i za neki hobi?

- Bavljenje astrologijom mi je hobi. Kad obaveze dozvole, idem na druženja astrologa. Mislim da sam super u tome. Do sada imam skoro 4.000 izrađenih natalnih karata. Imam odličnu socijalnu inteligenciju, a i znam kako sa kojim horoskopskim znakom da razgovaram (smeh). Dobar sam u kuvanju, ali mi to nije hobi jer sam stalno u pokretu. Najčešće spremam piletinu na tabloidan način, musake, gibanice, podvarke, paprikaše... svako jelo prilagodim sebi, kako bih liniju držao pod kontrolom. Imam potrebu da pišem, pa mi kolumna dođe kao antistres terapija. Najbolje bi bilo da napravim blog, ali nemam viška vremena.

Kakav odnos imate prema hrani?

- Hrana mi je antistres varijanta. Jedem jer sam nervozan. Hrana me smiruje (smeh). Uvek nađem hranu. Kod mene je hrana stanje podsvesti. U stanju sam da u snu prigrlim feta sir, pa ću onda i da ga pojedem. Bolje da se iživljavam na slaninici, nego na ljudima sa kojima radim. Nemam porok. Nikad nisam zapalio cigaru i možda sam se samo jednom napio. Jedino što mi preostaje je da jedem. Hedonista sam i u svemu neumeren. Lekar me upozorio da malo prikočim, pa sam u poslednje vreme smršao i pijem limunadu. Najviše publiciteta sam dobio kad sam smršao 20 kilograma. Potukao sam sve rialitije, svi redom su čitali moju ispovest. Mršavljenje je jako teška stvar. Vodim psihološku borbu s kilogramima.

"U NOVINARSKE VODE ZBOG DRUŽENJA SA STARLETAMA"

Filipović je predavač u Školi za novinare. Ispričao nam je kakvu su interesovanja novih generacija i budućih novinara.

- Među omiljenim sam profesorima. Verovatno zato jer sam realan, što mi je i vrlina,i mana, ali me je to i održalo u poslu. Odmah im kažem, da ako žele da se druže sa pevačicama idu u PR vode, a ako hoće političare u blizini sebe, da se učlane u neku stranku. Mladi hoće da postanu novinari kako bi se družili sa starletama. Nikog od njih ne zanima interes građana, to je utopija. Oni su pragmatična generacija i menjaće društvo ako dovoljno zarade, a ne jurišanjem na vetrenjače. Mnogo ima talentovane dece. Iako generacija 1996. ne može da bude kao mi, lepo su vaspitani, persiraju i nisu depresivni – objasnio je naš ovonedeljni sagovornik u rubrici Gradske face.