DOBRONAMERNA KRITIKA Vs. NEDOBRONAMERNA POHVALA

Dužnost svakog Exit patriote je da Exit kritikuje!

Već 16 godina skoro svako zna gde će biti prvog julskog vikenda i ona dva dana što mu prethode. Mislim da sam u životu propustio samo dva kompletna Exita, a samo jednom je to bilo zato što me nije zanimala nijedna stavka na programu. To je zaista impozantno! Ne to što sam ja stalno išao, nego što je taj festival uvek uspevao da zadovolji čak i moj muzički ukus a pritom drugima ne pokvari zabavu. Zaista sam najiskrenije moguće zahvalan organizatorima što su mi omogućili da u svom dvorištu vidim neke od svojih omiljenih bendova i otkrijem mnoge nove. Svi mi koji smo se na bilo koji način pačali u muziku i muzičku scenu imali smo prilike da Exit probamo i kao izvođači ili neki drugi unutrašnji faktori. Manje ili više. Dobro smo upoznali Exit i skoro sve oko njega. Mislim da sam dovoljno objasnio razmere moje ljubavi prema ovom festivalu i time stekao pravo da izreknem i kritiku. Kažu da, ako voliš viršle, ne treba da saznaš kako se one prave. Ovde se zaista ne radi o tome. Ja, uvidom u unutrašnjost organizacije festivala, nisam naišao ni na šta sto bi mi ogadilo festival. Ostajem i posetilac i pomagač!

Pomagač, uprkos kretenskoj praksi koja ovde caruje, nije onaj ko bespogovorno klima glavom i sa oduševljenjem dočekuje svaki potez onog kojem misli da pomaže. Klimoglavci su od mnogih dobrih ideja i ljudi napravili poludele autokrate i na kraju ideju doveli do njene neslavne smrti. Exit i njegovi apetiti moraju biti zauzdani!

Mislim da sam prirodno pelcovan protiv nostalgije i nisam onaj što će se suznih očiju sećati Nultih Exita i kako je sve nekad bilo prisnije, novosadskije i toplije. Ne. Exit je prirodno izrastao u komercijalni festival koji pravi pare i ulaže ih dalje. Ja ga posmatram kao i bilo koji drugi veći letnji muzički festival i srećan sam ako ikako mogu da (preko veze) utičem na program ili satnicu. Osetim se čak pomalo i važno!

Ali, ako je već tako (a jeste) onda sa time dolaze i sve dužnosti, a ne samo prava. Jeste počeo kao društveno angažovani događaj ali odavno to nije. Sad je for profit. I to nije nikakva grdnja! Ljudi imaju proizvod koji prodaju i brdo nas koji bismo ga kupili. Veliki su to dečaci i cure sad. Sami zarađuju. Sami će da plate poreze i nema potrebe da na bilo koji način budu budžetski korisnici. Ako postoji primer funkcionisanja slobodnog tržišta, to bi valjda bio Exit! Emotivno smo vezani za njih jer smo prisustvovali porođaju, pa će uvek imati i više našeg razumevanja nego drugi.

Razumevanja neće imati kad pokušavaju da postanu monopolisti i nezaobilazna mirođija u svakoj (široko rečeno) kulturnoj čorbi Novog Sada i okoline. Ne mora sve da bude Exit. Organizatori muzičkog festivala ne moraju i ne smeju da budu umešani i u svaki drugi festival, festivalčić, smotru i skup! A itekako pokušavaju.

Novi Sad megalomanski i provincijalno sanja o tituli Evropske Prestonice Kulture i u tu svrhu spucavaju se neki ozbiljni iznosi koji bi mogli, u okviru same kulture, biti mnogo bolje iskorišćeni. U celoj stvari šefuju mnogi visoko pozicionirani “funkcioneri Exita”, kao komesari za all things cultural.

Ovaj tekst je suviše kratak da ne bi ostavio neke nedorečenosti i prostor za polemiku, i nemam mesta da kažem šta je od svega gore navedenog za razumevanje a šta za totalnu osudu, ali da probam ukratko:

Novi Sad nije veliki grad ali, u odnosu na svoju veličinu, može da se pohvali razgranatom i žilavom kulturnom scenom. I to uprkos Gradu, a ne zahvaljujući njemu. Ta kultura je borbena i dolazi uglavnom iz nekomercijalnog sektora, na krilima aktivizma i entuzijazma. Povremeno, ona izbija iz podruma i postaje privlačna svima. To su, recimo, oni ludaci koji u Kineskoj četvrti prave svirke, izložbe, tribine i performanse od kojih neće zaraditi ni za bolje pivo, a koje će biti odlične! Odmah se tu nađu menadžeri i mladi lideri koji bi to da stave u sistem, okače mu etiketu sa cenom i obruse ivice, da ne bude tako opasno. Tu počinje štetočinska uloga velikih igrača kao što je Exit i to moramo prepoznati i zaustaviti. Istost i sistematizacija su otrov! Ako to ne budemo uradili, od kulture će ostati dosadna i sterilna masa koja liči na plastiku koja nas ionako okružuje odasvud, a od našeg omiljenog festivala ostaće samo razrađena šema za zgrtanje i pranje love onima bliskim krugovima moći. Ko god to bio u tom momentu.

Tekst: Daško Milinović