Rođene su istog dana, meseca i godine – 6. aprila 1961, završile istu gimnaziju “Jovan Jovanović Zmaj” i pohađale istu dramsku sekciju u njoj, kod istog profesora – čuvenog Dimitrija Zekavice. Upisale su potom – iste godine – Akademiju umetnosti Novi Sad, kod istog profesora – Branka Pleše. I tu se ne završavaju paralele između Gordane Đurđević Dimić i Tijane Maksimović, naših glumica koje su glumački vek provele kao članice Drame Srpskog narodnog pozorišta, gde su izgradile respektabilne umetničke biografije. Ovih dana, ponovo su zajedno na svojoj matičnoj sceni, u predstavi “Arsenik i stare čipke” igraju čuvene trovačice Ebi i Martu, a ovom predstavom, opet zajedno, obeležavaju zvanični odlazak u penziju. Uoči premijere, 18 aprila, smestila se ova priča o dve izvanredne klasićke, predivne u svojim glumačkim različitostim, čije su duše i lepota duha – ali i zapitanost i vedrina, decenijama bojile bolji deo Novog Sada…

– Nema kraja priči. Uvek ima tema, uživamo u našim razgovorima – kaže na početku susreta Tijana Maksimović, na pitanje da li posle toliko godina imaju šta da kažu jedna drugoj, na sceni i u životu, na šta se odmah nadovezuje Gordana Đurđević Dimić rečima:

– Pošto to na sceni podrazumeva i veliko druženje iza scene, i pre neki dan, kad smo završile probu, sedele smo četiti sata i nismo prestajale da pričamo. Nekad pričamo o sadašnjosti, nekad se prisećamo prošlosti, neke se stvari i ponavljaju, svesno im se vraćamo. Pričamo o našim raspoloženjima, kako doživljavamo razne situacije, ponekad pretresamo i političku klimu, a najviše govorimo o pozorištu, odnosima u kući i o onome što opterećuje našu svakodnevicu. Tijana čvrsto stoji na zemlji, u njenoj glavi je sve posloženo, ume racionalno da sagleda situaciju, što je za mene, koja sam sva letušna, uvek lekovito. Volim da čujem njeno mišljenje, jer stiže iz vrlo realnog ugla – kaže Gordana.

Na primedbu da je ta racionalnost neobična, imajući u vidu Tijanine vedrinu i optimizam, kojima zrači na sceni i izvan nje, te njen zarazni osmeh kojim ide u susret ljudima, sama glumica kaže:

– To je deo karaktera, ne dam da me preterano uznemiravaju i uzbuđuju nebitne stvari. Za mene je najveće uzbuđenje scena. Sve nebitno, ali i bitno, koje me se tiče, naučila sam da sklonim kada izađem na scenu ili kada dođem na probu. To se stiče godinama, iskustvom. Kad sam bila mlađa, bila sam na sve strane – letušna, kako to Goca poetično opisuje, a onda shvatiš da zalaziš u godine kad moraš da razvrstaš, podeliš, odvojiš stvari, potisneš od sebe ono što ti donosi nemir i negativnu energiju, a upijaš samo ono što te interesuje, što je važno u momentu u kojem jesi – objašnjava.

– Imamo sreću da smo odabrale profesiju koja pruža mogućnost dvostruke avanture. Prvo: prolaziš kroz literaturu i velike pisce koji tvoju dušu natapaju tako da možeš bogato da šaržiraš sve svoje prostore u glavi, a kada to upleteš s onim što te dodatno intrigira, zanima i ispunjava, pa kad sve to zajedno igraš na sceni, to je taj drugi benefit, koji je i pravi užitak. Naravno, što je to tkanje u tvojoj glavi gušće, to je sigurnije tvoje ponašanje na sceni i ti zapravo nikad nisi svestan kad će iz tebe da izroni neka rečenica iz “Virdžinije Vulf”, “Opasnih veza”, iz “Na Drini ćuprija”, raznih predstava koje smo radile i zajedno – veruje Đurđević Dimić.

To upijanje znanja krenulo je od profesora Pleše koji ih je učio da uvek budu radoznale i u svakom trenutku nadasve prisutne. Imao je, a i umeo je svašta da kaže, vrlo dobro se seća Gordana, nadahnuto da ispriča, a način na koji je govorio bio je s merom, umnošću i ozbiljnim umećem intelektualne procene čoveka i situacije. Pred njim se nije mogla držati figa u džepu i veliki je žal što su takvi ljudi retki danas, a čini se da je ih je nekada bilo više:

– Imali smo susrete s velikim rediteljima koji su bili dragoceni. Svojevremeno sam igrala u onom prvom “Slepom mišu”, s Vladom Štefančićem, odličnim rediteljem i istim takvim glumcem, koji je bio izuzetan zagrebački gospodin. Od njega smo učili mnoge važne stvari iz posla: kako se sarađuje, kako se opušta atmosfera, kako se ravnaju neravnine među ljudima, stalno je govorio – veselo, veselo, ali sve s merom i izuzetnim osećajem za glumca, s nekom delikatnošću koja je imala veliko poštovanje za svakog saradnika. Čini mi se da su on i Pleša bili i generacijski bliski. Imali su zaista neko posebno vaspitanje – naglašava Đurđević Dimić, a Maksimović dodaje da se njoj pak čini da, ma koliko ih je nekad bilo više, ni tada nije bilo dovoljno ljudi koji su zračili svojom ingenioznošću.

Na pitanje, da li danas među profesorima na akademijama ima takvih, koji umeju – ne samo da prenosu znanje mladima, već i da probude i inspirišu njihove potencijale da se razvijaju na najbolji način, glumice kažu da ne znaju, ali da im se ipak čini da nekadašnju intelektualnu gospodstvenost ne vide. Međutim, na pitanje da li među mladima ima li istinskih posvećenika pozorišta, onih koji bi bili kao njih dve – koje se nikada nisu štedele na sceni, sreću li među mladim kolegama takve partnere, obe odgovaraju – da.

– Čini mi se da su jako spremni. Aljoša Đidić, Anđela Pećinar, Bojana Milanović, Aleksandar Sarapa… sve su to mladi ljudi pred kojima možeš da se pokloniš, izuzetni su. Oni u glumi pronalaze prostor svoje kreacije, to je – i tu je – njihova duša, a svojom dušom ne možeš trgovati – naglašava Dimić, a Maksimović se potpuno slaže, uz reči:

– Ima ljudi koji su stvoreni da budu glumci, na duge staze, imaju volje i želje, motivaciju da urone u sve – glavom kroz zid, pa šta bude. Čini mi se da je tu presudno nešto što je Goca pomenula nedavno u jednoj TV emisiji: kada nešto radiš, moraš u tome dobro da se osećaš, da ti budeš zadovoljan onim što si uradio, da budeš čist pred tim – pred čim stojiš, s čim izlaziš pred publiku. Ako ti stojiš u tome, ceo i potpuno, ako je u to usađen tvoj etički kriterijum, onda to sigurno prebacuje rampu. Međutim, ako si polovično u tome, osim što to nije dobro za tebe, jer podbacićeš i nećeš se osećati dobro, to će osetiti i videti i publika – mišljenja je Tijana.

Obe glumice bile su stipendistkinje Pozorišta mladih. Gocu su prvu pozvali da bude članica SNP- a, što je i prihvatila, odbivši ponudu iz Beograda, koja je stigla maltene istovremeno, i to iz JDP-a, od Steva Žigona. “Odbila sam Beograd iz čistog konformizma”, reći će glumica. Ovde sam imala stan, a i mislila sam i – šta ću ja tamo kad sve to mogu i ovde”

A kad smo već kod tog potpunog predavanja profesiji, kod tog stanja duhovnog hedonizma koji potpuno obuzima glumačko biće, neminovno je pitanje koliko je nestanak hedonističkih prostora, kakvi su pozorišna kafana i klub, doprinelo nestajanju pozorišnog duha jednog grada, nestajanju glumačke gospodstvenosti, anegdota i legendi, pa time i harizmatičnih glumačkih bardova koji su sami po sebi bili prštavi festivali kozerstva, obe glumice uglas stavljaju debelu tačku na tu vrstu nostalgije. Nijedna nikada nije bila kafanski tip, u kafanske legende ne veruju. Gordanu, ni kao mlađu, nije fasciniralo mitsko srpsko mesto zvano kafana, dok Tijana priznaje da je od “kafanskog života” u mladosti priznavala jedino diskoteke u kojima je volela do iznemoglosti da pleše. I to ne vikendom, precizira, jer je bila gužva, samo radnim danima. Išla je na “Đavu”, u “Točak” i “Akvarijus”. Da joj kafana ne treba u životu, objasnila je Tijani jednom prilikom Gordana, očitavši joj bukvicu, otkriva uz veliki osmeh Tijana, na šta Gordana odmah mora da objasni da je tu mudrost čula od jedne jugoslovenske glumice i da je se pridržavala ceo život…

– Kafane nisu dobra mesta za glumce. To sam čula od velike Ljiljane Krstić, koja je stalno govorila i poručivala mladim generacijama da posle predstave ne idu u kafanu, već kući, da tamo osmisle svoj prostor i vreme. Mnoga je kafana, pozorišni klub, pojeo velike talente. Postali su alkoholičari ili narkomani, a ako su i bili dosetljivi kozeri, to bi nestajalo, pojeo bi to alkohol, da ne kažem od kakvih su sve bolesti umirali – prepričava.

Tijana otkriva da se tako, delom, izgubila i njihova generacija. Posle završenih studija nisu radili, jednostavno su samo nestali.

– A bile su velike mogućnosti pred nama, moglo se na mnoge strane, ali se na kraju moralo izabrati. Nije se moglo sve, jer sagoriš.”, uverena je Gordana, uz opasku da je mnoge života koštala njihova raspršenost, da je obilje mogućnosti rastočilo mnoge talente, te da je možda premalo pažnje, s kojom su se odnosili prema svom talentu, krivo za to što ih nema na sceni, ili što ih, nažalost, više ni bukvalno nema – kaže ona.

Kad se već pomenula pažnja, prilika je da se sa dve Plešine studentkinje proveri i legendarna priča o tome kako je Pleša držao časove pažnje, koja je jedan od ključnih segmenata glume. Legenda kaže da je Pleše jedne godine, na prvom času glume, brucoše počeo da ispituje o najpoznatijim gradskim toponimima. Pitao ih je kako izgledaju ulice kojima su tog dana došli na Akademiju, koje je boje koja zgrada i još razna pitanja, pa između ostalog i to koliko spratova ima “ona velika narandžasta zgrada preko puta katedrale”, te koju ruku podignutom drži Miletić na trgu ispred Gradske kuće? Nakon što niko nije znao odgovore na poslednja dva pitanja, Pleša je rekao da je čas glume završen, da svi idu napolje i počnu da gledaju život. To je gluma, rekao im je tada.

– To nije bilo kod nas, na našoj godini, ali smo nešto slično doživele. Jednog ponedeljaka, a Pleša je ponedeljkom dolazio kod nas, dođe profesor i kaže nam: “Idemo sad na jedno mesto autobusom. I mi, šta ćemo, sednemo u bus, a čim smo seli, Pleša kaže: ” Čas je počeo!” – priča Tijana, na šta Gordana pojašnjava: “A mi nemamo pojma šta to znači!”.

– Neko je počeo da gleda kroz prozor, neko da jede sendvič i tako je prošao put do Kameničkog parka. Kad smo stigli, počne Pleša da nas pita šta je ko primetio, o čemu smo razmišljali, pa je svako ispričao u kom je fimu tokom vožnje bio. Ja se sećam da sam gledala nekog čoveka koji je imao ožiljak na vratu i da sam ceo put razmišljala od čega li je taj ožiljak mogao nastati? – dobro se seća Tijana, a Gordana duhovito primećuje kako ona sama nije bila dobra u toj vežbi..

– Taj Tijanin pristup je bio pravi pristup času i pažnji kao takvoj. Pleša ju je tada i pohvalio, dok sam ja tu vežbu potpuno promašila. U početku sam ponešto počela da gledam, bez neke usredsređenosti, a onda sam se vrlo brzo okrenula ka prozoru i počela da razmišljam o sebi, ljudi su mi prosto predstavljali teškoću. Tako sam na kraju i rekla profesoru, da sam vrlo brzo po ulasku u autobus osetila lenjost duha. Onda je Pleša i mene pohvalio za izbor reči u opisu mog stanja na času pažnje. Održao nam je tada veliku lekciju iz glume. Bila je to upravo ta lekcija o pažnji. Rekao nam je da se u pozorištu moramo čuvati lenjosti duha i da čak, ako treba, i na veštački način moramo da isprovociramo svoju znatiželju, da uvek budemo bodri za istraživanje, da obraćamo pažnju na život, na čoveka i sve oko nas. Insistirao je na životnim detaljima – opisuje Gordana.

“Željno iščekujem penziju i uopšte se ne ženiram da li će biti angažmana. Želim malo mira, potrebno mi je da se malo odvojim od svega, a čini mi se da smo ostale dužne i svojim bližnjima: ja mom mužu i deci, a sada i mom unuku moram posvetiti neko vreme”, Gordanine su reči. S njom se slaže i Tijana, koja se raduje što će imati više vremena za sebe, za ono što hoće i neće, a ostaju im i predstave koje igraju.

U nastavku priče, još malo o detaljima koje su morale da upijaju kroz život da bi bile vrsne na sceni, o tome koliko su oni određivali njihove glumačke puteve, a koliko su na njih uticale uprave i reditelji, i jesu li katkad i same mogle da budu kovači svojih karijera…

– Već sa sedam godina znala da ću biti glumica. Kad je učiteljica pitala šta bismo voleli da budemo, ja sam rekla da ću biti glumica. Odeljenje se nasmejalo, a ja sam pitala – šta je smešno. Što sam želela – to sam i rekla, što sam rekla – to sam i postala. Jako me je intrigirao život iza scene, sve me je zanimalo, a kad sam počela malo više da gledam pozorište, pomislila sam da bih ja sve mogla i malo bolje. Nešto mi je govorilo da treba da se okušam u pozorištu, i – uronila sam. Neko je u tome imao više sreće, neko malo manje. Možda sam neke uloge i zasluživala, ali me nisu birali, nisu stigli da me se sete. Jednom davno sam s Gocom imala razgovor u kojem sam zažalila što više nikad neću moći da odigram Ofeliju, “Ukroćenu goropad”, neke uloge koje su me mimoišle, iako su mi možda i pripadale. Prosto, nisu me se setili, ili je takva bila sreća, ali je sad kasno za tu priču – kaže Tijana Maksimović.

– Tijana nije znala da se gura, nije htela da stavlja sebe u prvi plan, nije umela da uglavi cipelu u vrata upravnika i kaže mu dve-tri reči – smatra Gordana, a Tijana nastavlja:

– Svako ima svoj način kako se bori s određenim stvarima. Meni je zato veliko ushićenje bilo kad god bi me neko prepoznao po junakinji koju igram. Na Najlonu me je čovek koji prodaje telefone pozdravio replikom iz “Klaustrofobične komedije”, rekao mi je: “Strina, gde ti gips?”, a dok smo igrali starog “Violinistu” na pijaci me je neki drugi čovek oslovio sa Have, koju sam igrala u toj predstavi. To su zaista dirljivi momenti, jer vidiš da je taj čovek doživeo Have upravo onako kako smo hteli – priča Tijana.

– Za razliku od Tijane, koja je imala bogat mladalački život, momke i udvarače, kao jedna od najlepših novosadskih devojaka u svoje vreme, kod mene je vladala neutaživa radost igre. Ja sam se naigrala svuda, gde god su zvali ja sam išla. Igrala sam na Akademiji, u alternativnom pozorištu, radila s različitim rediteljima, s Harisom Pašovićem, igrala sam u čuvenoj “Jelki kod Ivanovih”, u “Marasadu” beležili su nas i kritičari koji su nam otvarali vrata, ja prosto nisam umela da kažem “ne”. U ovom, Srpskom narodnom pozorištu, bila sam sve, i statista, menjala kolege… Zapravo, imam utisak da je moj karakter odredio drugačijost moje karijere. Za razliku od mene, Tijanu je u to vreme vukla druga vrsta mladalačke enegije i ona je relativno kasno uspela da kanališe sve svoje kreativne snage i da ih usmeri u pozorište – objašnjava Gordana i nastavlja:

U predstavi “Arsenik i stare čipke”, u režiji Petra Jovanovića, u kojoj Gordana Đurđević Dimić igra Martu, a Tijana Maksimović – Ebi, igraju i: Milovan Filipović, Tanja Pjevac, Branislav Jerković, Marko Marković, Ljubiša Milišić, Jovana Balašević, Miroslav Fabri, Dušan Jakišić i Stevan Vukić. Prva repriza je 20. aprila

A “Arsenik”, kakav je, šta da očekuje publika? Zaoštreniji, kaže Đurđević Dimić i tek malo spojluje:

– U njemu ima i političkih aluzija, Amerika je u prvom planu, kao što je i u životu: ona vodi čitavu ovu svetsku igru, u kojoj je sve dovedeno u pitanje – i ljudi, i identiteti, sve humane osobine čoveka, sve osim mržnje i rasizma. Sve će to moći da se iščita u našoj predstavi. I u njoj su identiteti dovedeni u pitanje, pa nije sigurno jesu li ove dve žene baš trovačice, ili su možda neke agentkinje koje znaju sve o svom komšiluku, a pored toga što su tako malo iščašene, one su i vrlo dobre posmatračice, neverovatni psihozi i manipulatorke – opisuje.

Za razliku od Gordane, koja je devedesetih u Subotici već igrala ovaj komad, Tijani je ovo prvi “Arsenik”. Najbitnije joj je, kaže, što na sceni ima partnera na koga može da se osloni, da joj je veoma drago što su, po svemu onom – zajedno – koje imaju i koje su prošle, ponovo u istoj predstavi.

– Pratim Gordanu, jer je u suštini važno da pratiš partnera, da reaguješ na njega, a kad imaš pravog, onog ko te ne odguruje, ne spotiče, onda je to mnogo lakše, i ništa nije teško. Težina je u momentima, kao što su radost i sreća, a trajno stanje je rad. I povodom tog partnerstva na sceni, sećam se da nam je Pleša često govorio da upamtimo da nećemo uvek u životu imati pravog partnera, da nećemo dobiti pravu repliku koja se očekuje, onu režiranu, ali da moramo da naučimo – da zamislimo u svojoj glavi da smo dobili najbolji šlagvort na svetu, od najboljeg partnera, i da onda na taj zamišljeni šlagvort odgovorimo – zaključuje Tijana.