Glumica Anđela Pećinar: Studenti pobeđuju znanjem i istinom, onim što je vlast godinama diskreditovala

Najmlađa je članica Srpskog narodnog pozorišta, na čijoj sceni blista u predstavi "Ne mo'š pobeći od nedelje". Igra i u predstavama "Pojačalo i gitara", "Balkanska lepotica", "Skupljači perja", "Bila jednom jedna zemlja", "Berotve kočije ili Sibila", "Jovanča na putu oko sveta", a uskoro i u "Ivanovu", kao i u TV seriji "Seks, droga, nasilje i strah", koja će se emitovati na Jutjubu, a koja je u režiji Srđana Knera i Tamare Kostrešević, okupila mladost novosadske Akademije umetnosti.

Međutim ovih dana, Anđela Pećinar zablistala je na jednoj drugoj, mnogo važnijoj sceni od pozorišne, onoj životnoj, u trenutku kada se na njoj diljem zemlje polaže ispit ljudskosti. Njen vatreni govor od 29. novembra, na skupu podrške đacima Karlovačke gimnazije, čiji je i sama đak bila, kojima su bezumnici pokušali da oduzmu pravo da 15 minuta ćute u znak sećanja na pobijene u padu nadstrešnice, podsetio nas je da ova zemlja ipak ima šansu za dostojanstveniju budućnost.

– Ako smo išta naučili na toj Akademiji, to je da budemo pravi ljudi i pravi umetnici, a za mene je to neodvojivo jedno od drugog. Tome nas je učila i naša profesorka na Akademiji Jasna Đuričić, da se mi ne bavimo nikakvim ulogama, već da se bavimo ljudima. U središtu našeg interesovanja je čovek i ako se ja bavim čovekom, ako pričamo o ljudskim odnosima i nekim vrednostima koje su važne za naše opstajanje, onda ne mogu da ćutim u ovom trenutku.

Ne mogu da ostanem imuna na ono što se događa oko mene, jer u protivnom, ne bih sebe mogla da pogledam u ogledalo.

– Za mene je zato sada bilo kakva vrsta oglašavanja: bilo kakav protest, stajanje na ulici, ćutanje gde god se može -  nužno, jer tako jasno govorimo da ne pristajemo na to da 15 žrtava i dvoje povređenih budu tako skrajnuti. Za mene je svaki čovek: jedan, njih 15, 155 ili 1555, i te kako bitan. Svaki od njih je jedan poseban univerzum za sebe.

Naši glumci su poslednjih 30 godina, kad god je bilo čupavo vreme, ohrabrivali one koji traže istinu i pravdu. I uvek su nekako bili na čelu naroda, hrabriji od pisaca koji bi trebalo, a nisu, lokomotiva društva. Šta se sve dešava u glumcu između dve predstave: životne predstave u kojoj učestvujemo svakog dana, i one koju glumac uveče igra na sceni?

– Meni od 1. novembra uopšte nije svejedno da odigram predstavu. Mi smo u konstantnom pitanju, da li treba igrati predstave, ili ne. Ili, ako treba igrati, šta igrati? Večeras (20. decembar) su protesti, a ja igram predstavu "Bertove kočije ili Sibila", koju doživljavam kao svojevrsni protest sam po sebi i s te strane mi je drago da se to igra u tom kontekstu.

Profesorka nas je na Akademiji učila da je naš prostor izražavanja scena, i zato ja uvek biram da igram, da kroz tekst koji govorim, komuniciram s publikom i trenutkom koji živimo.

Vrlo su teška ova vremena i niko nije dovoljno pametan, teško se donose odluke i svi imamo vrlo emotivne reakcije na sve što se dešava.

Na neki način moglo bi se reći da, dok igrate, vi zapravo stojite?

– Upravo tako.

Zašto vlasti smeta što ljudi stoje?

– Stajati znači da poštujete ljudski život, koji se kod nas jako malo ceni, izgleda. Tih 15 minuta je velika opomena da smo izgubili 15 građana ove zemlje, a i jedan je vredan, a kamoli njih 15, koji su nas zauvek napustili - vrlo evidentno greškom koruptivnog sitema. Tako nešto, mi kao društvo, nismo smeli da dozvolimo da se desi na jednom javnom objektu. Sada je trenutak da prestanemo da žmurimo i ćutimo. I zato je jako bitno da, ko god ima iole malo nekog medijskog prostora, nekog integriteta, govori javno, jer tih 15 ljudi više nemaju priliku da govore, jer nemaju budućnost. Ne mogu ni da zamislim kakvu budućnost imaju njihove porodice bez njih. Osećam užasnu muku i tugu zbog toga, koju ne znam ni kako da iskažem.

– To što se desilo na Stanici posledica je našeg ćutanja i sklanjanja pod tepih. Mi smo pristali na mnoge stvari, ali za mene je 1. novembar nešto posle čega više ne mogu da ćutim, posle čega moramo zastati da bi sve ponovo počelo da radi kako treba.

Jesu li vas studenti i sredjoškolci iznenadili načinom kako su iz virtuelne stvarnosti banuli u realnost?

– Oni su digitalnu stvarnost iskoristili na najbolji mogući način. Vrlo su upućeni u trendove i tehnoligije, u svet koji mi danas živimo. Oni, kao ni ja, nemaju prethodna iskustva svih događaja koji su se na ovom podneblju desili, ali ne žele da ćute. Oni, kao ni ja, nisu birali ovakav život, ali imamo pravo da ga ne želimo ovakvog.

Odlično je što svoje zahteve adresiraju na tačnu adresu...

– Čini mi se da u medijskom mraku koji imamo ne podležu društvene mreže. Mi na njima brže i tačnije dolazimo do informacija, tako komuniciramo, povezujemo se. Sve nam je tako dostupnije i jasnije, nego recimo u odnosu na to kako naši roditelji, ili bake i deke, dolaze do informacija. To je ključno.

Imate li razumevanja za ljude koji ne stoje, koji ne razumeju zašto je važno stajati?

– Ja sam ranije imala razumevanja za ljude koji su bili uslovljeni na neki način da neće dobiti poslovnu priliku ako ne budu pripadali vladajućoj stranci, ali posle 1. novembra je moje razumevanje za njih drastično opalo. Ako u stranu sklonimo koruptivnu vlast, ostaje činjenica da je 15 nevinih ljudi stradalo. Kako je moguće da neko nema razumevanja za to? Kako je moguće da oni ne žele da se nađu krivci za to? Kako je moguće da nemaju poštovanja prema žrtvama? Ako se baš i ne slažete s tim, ako vam je ipak u redu da krivci ne budu pronađeni, pa nemojte se baš zaletati kolima u ljude. Ako nećete da stanete, nemate empatiju, ne razumete razloge zašto mi ostali stojimo, produžite dalje.

Vezani ste emotivno za Karlovačku gimnaziju. Kakvu nam poruku šalju direktor te škole i direktor Jovine gimnazije?

– Objavila sam story organizacije Soma o incidentu koji se završio tako što je direktor Karlovačke ušao kroz prozor i prekinuo blokadu škole. Javila mi se potom majka jedne učenice te škole i rekla da možda i nije bilo baš tako, na šta sam joj odgovorila da je to prevaziđena tema onog trenutka kada su dve eksplozivne naprave, veličine ljudske šake, ubačene u dvorište. Bilo bi dobro da i taj, i svi direktori, odgovorno rade svoj posao i zaštite svoje đake onako kako ljudskost, ako je još imaju, nalaže.

Da li će Nova godina omekšati protest i šta mislite, kako će se ovo, i kada završiti?

– Duboko verujem da neće, jer su studenti dobro organizovani i spremni da se međusobno dogovaraju i razumeju. Na kompromise, međutim, nisu spremni, jer nisu korumpirani. Njihov glavni adut je istina i to što traže poštovanje zakona i Ustava, vladavinu prava. Oni pobeđuju svojom etikom i znanjem, svojim obrazovanjem, upravo onim što se godinama unazad omalovažavalo. Svojom etikom i znanjem oni pobeđuju one koji su omalovažavali i diskreditovali njih i znanje, one koji su ovo društvo ispunili strahom i nasiljem. Studenti neće stati, i sada je glavno pitanje da li ćemo mi ostali samo stajati i hvaliti ih ili ćemo ih kroz institucije, ili pojedinačno, podržati, kao što to čine poljuprivrednici i prosvetari. Podržati ih i dati im vetar u leđa, jer oni to zaslužuju. I ne samo to – naša je dužnost da ih javno podržimo.

Snežana Miletić