NOVOSAĐANI: Petar je Fiću spasao starog gvožđa, a ovaj simbol "Juge" ga je naučio šta je avantura

NOVOSAĐANI: Petar je Fiću spasao starog gvožđa, a ovaj simbol "Juge" ga je naučio šta je avantura

Petar Ivić oduvek je gajio ljubav prema automobilima. Jednog dana, kad se našao kod dedinog kuma u Vrdniku, primetio je starog Fiću koji je bio parkiran u garaži već dvadesetak godina. Vlasnik je planirao da ga otpiše kao staro gvožđe, ali našem sagovorniku je odmah sinula ideja: pošto je nedavno položio vozački, predložio je da pokuša da napravi nešto od njega.

Fića nije trulio jer garaža nije bila vlažna, ali imao je malo rđe na trepnama ispod vrata. To je bila jedina stvar koja je zahtevala limarske popravke, sve ostalo je bilo relativno dobro očuvano i spremno za upotrebu.

Nakon dva meseca, dovezli smo ga sa šlepom do majstora. Prvo smo otišli kod limara gde su zamenili trepne i prefarbali ga. Boja koju su izabrali nije bila ona koju sam želeo - umesto bledo žute, dobio je intenzivniju nijansu. Iako sam prvobitno bio razočaran jer je auto bio previše upečatljiv, što nisam želeo, vremenom mi je ta boja prirasla srcu, čemu su doprineli i moji prijatelji koji su bili oduševljeni tom nijansom žute. Ova greška limara je na kraju dobro ispala jer bih se sad kajao da je ostao u staroj boji  – priseća se naš sagovornik.

 

Petar je rođen u Novom Sadu 2001. godine, a trenutno je student na Fakultetu tehničkih nauka. Tokom svojih srednjoškolskih dana posvetio se hobiju – ljubavi prema automobilima, "udomivši" fiću. Avanturistički duh koji poseduje još iz detinjstva, jer je odrastao uz prirodu Fruške gore, dodatno mu se probudio uz ovaj raritet.


Pre dve godine je doživeo nezgodu kad je pokušao da izvede drift. Troškovi popravke nakon prevrtanja iznosili su oko 1.000 evra, a prethodno je već uložio isto toliko u automobil, uključujući registraciju.

Šest meseci nakon što sam dobio auto (u trećem srednje), sa društvom smo odlučili da odemo na Brankovac na Fruškoj gori. Na vrhu Venca, primetili smo mali parking. Pokušao sam da uradim brzi manevar, spuštajući brzinu i pustivši gas kako bih proklizao i lepo se zaokrenuo. Međutim, usledila je nepredviđena situacija Fića se zaneo i prevrnuo zbog rupe na putu. Nažalost, nismo bili vezani pojasom, pa sam kroz otvoren prozor zadobio povredu ramena, a krov automobila se deformisao – rekao nam je Petar.

Naš sagovornik je istakao ključne razlike u vožnji savremenog automobila i oldtajmera, među kojima su komfor i mogućnost postizanja visokih brzina. Ipak, on je naglasio da je vožnja Fićom najrealnije iskustvo vožnje.


–  Razlika između Fiće i modernih automobila je ogromna. Fića je pravi oldtajmer – nema nikakvih električnih pomagala, sve je zasnovano na najosnovnijoj mehanici. Dok ga voziš, svaku neravninu na putu osetiš kroz volan, pedale i sedište. Svaki točak, svaki zavoj, svaka promena brzine, sve osećaš. Ovo je najrealnije iskustvo vožnje koje možeš da doživiš. U modernim automobilima, udobnost i luksuz su ključni, ali Fića nudi nešto sasvim drugo. U nekim delovima kod pedala, mogu da vidim asfalt. To mi daje osećaj kao da ne sedim u automobilu, već kao da prolazim kroz prostor – izjavio je Petar za portal Moj Novi Sad. 


Zimska bajka sa Fićom

Kako navodi, posebno zadovoljstvo je voziti ga zimi. Sa zadnjim pogonom, odlično se snalazi po snegu. Grejanje je jednostavno – poluga ispod zadnje klupe omogućava da topao vazduh od motora ulazi u kabinu kroz ventilator. Bez obzira na spoljne uslove, u Fići je uvek toplo i udobno.

–  Moja verzija Fiće je poslednja serija, proizvedena između 1980. i 1985. godine. Iako je sličan prethodnoj seriji, moj model ima motor od 850 kubika, dok su prethodni modeli imali motor od 750 kubika. Ovaj model je retkost, jer je proizvodnja trajala kraće nego kod prethodne serije, ali je malo jači i pouzdaniji –  objasnio je Petar.



Putovanja

Na predlog svoje devojke, počeo više je da putuje. Prvo je krenuo s kraćim rutama kako bi se upoznao s iskustvom putovanja. Nakon što je stekao samopouzdanje i rutinu, ohrabrio se i upustio i u duža putovanja.

–  Prvo malo duže putovanje koje sam imao bilo je u Sarajevo na skup oldtajmera, pre dve godine, u aprilu. Krenuo sam sa dva drugara na taj put i doživeli smo nezaboravno iskustvo. Put je bio prelep, prolazili smo kroz Romaniju, priroda je spektakularna, a čak smo imali priliku da vidimo konje koji su trčali pored puta. Putovanje je trajalo oko 5-6 sati, a Fića nije predviđen za velike brzine, tj. brže od 100 km/h, iako može da dostigne, ali to je kratkotrajno. Uglavnom smo se kretali oko 80 na sat, što je bila savršena brzina za uživanje u pejzažu – prepričava nam i dodaje kako skupove oldtajmera voli da poseti, ali nije previše zainteresovan da učestvuje u njima:

– Više volim da stvaram uspomene nego da prikazujem svoj automobil. Često ljudi svoje automobile donose iz garaže na skupove, meni je sasvim dovoljno da ih ponekad posetim i uživam u atmosferi. 

Cena

Oldtajmeri poput Fiće obično koštaju od 1.500 do 2.000 evra ali, čak i ako bi ga prodao, Petar naglašava da ne bi tražio manje od 3.000 evra. Fića je za njega više vredan kao deo uspomena nego kao predmet prodaje.


Put u Italiju

Petrova devojka je predložila da krenu na još duža putovanja. Pre godinu dana, odlučili su da odu u Italiju preko "Workaway" agencije. Ova agencija omogućava rad u zamenu za hranu i smeštaj, a projekti su dostupni širom sveta. To je bila sjajna prilika da se istraži svet, uz minimalne troškove.

–  Na početku sam se bojao da krenemo sa Fićom, jer nisam želeo da stavim devojku u neprijatnu situaciju. Međutim, ona je bila zagovornik Fiće za putovanje. Pripremao sam se mentalno, a i Fiću za putovanje. U junu prošle godine stupili smo u kontakt sa domaćinima u Italiji koji žive u podnožju Alpa, u mestu koje se zove Bjela (Biella). Tamo sam pomagao gazdi oko poslova dok je moja devojka čuvala njihovo dete – priseća se.

Pripremili su Fiću tako što su izvadili zadnje sedište i postavili kampersku opremu, mali frižider i dva stara kofera sa njihovim stvarima nalazio se na krovnom nosaču.


Krenuli su rano ujutru 4. juna. Putovanje do Italije trajalo je 3 dana jer su  izbegavali auto-puteve zbog sporije vožnje.

Užitak vožnje u Fići zaista nije na autoputu, već kroz prirodu i lagane puteve. Putovanje je bilo teško i naporno, ali istovremeno fantastično. Nakon povratka, oporavljao sam se tri dana, jer su mi noge utrnule od vožnje, s obzirom na položaj papučica. Na putu smo stali u prelepom Rovinju gde smo prespavali, a takođe smo svratili i u Trst. Italijani posebno cene Fiću –  za njih je taj automobil veoma drag. Svi bi da ga dodirnu, slikaju, ili poprave. Čim otvorim haubu, oko auta se okupi bar 20 ljudi koji znaju ponešto o njemu i daju savete. U jednom trenutku, dok smo čekali na semaforu u Hrvatskoj, momci iz kafića su istrčali napolje i polili vodu za nama. Čak i deca obožavaju Fiću – dodao je Petar.


U jednom trenutku, dok smo čekali na semaforu u Hrvatskoj, momci iz kafića su istrčali napolje i polili vodu za nama


Svaki put kad se vrate sa putovanja, donesu sa sobom razne uspomene, anegdote i obilje priča o interakcijama koje su ostvarili s ljudima.

Volim kad ljudi budu oduševljeni jer Fića je kao simbol Jugoslavije. Mnogo ljudi zna nešto o tom autu i vole da podele svoje priče i savete. Ipak, ponekad to može biti i zamorno, posebno kad pokušavam da popravim neki kvar. Na povratku iz Italije smo planirali da kampujemo, i želeo sam da popravim Fiću. Međutim, svaki peti prolaznik bi došao i počeo da daje savete. Ljudi često ostavljaju poruke sa brojevima telefona izražavajući želju da kupe auto. Ipak, malo sam skeptičan kad se ljudi približavaju autu jer se desilo da mi je neki dečko seo na haubu. Postoji mogućnost da oštete auto, posebno ako imaju metalne dugmiće na pantalonama ili slične oštre predmete koji mogu da izgrebu ili iskrive lim, jer hauba Fiće nije baš otporna na pritisak – obrazložio je naš sagovornik.

Što se tiče potrošnje goriva, Fića troši otprilike isto kao i standardni automobil. Putovanje do Mon Blana, koji je bio udaljen oko 50 km od njih, koštalo ih je oko 120 evra.

U Maroko bez Fiće

Kada čovek jednom otkrije slobodu i lepotu putovanja, teško je prestati pa su tako u narednu avanturu Petar i njegova devojka krenuli bez Fiće. Takođe posredstvom "Workaway" agencije zaputili su se u Maroko. Kupili su povratnu kartu par meseci ranije za samo 100 evra i krenuli 18. februara iz Beograda za Rim, gde su proveli dve noći, a zatim nastavili svoje putovanje u Tagonit gde su živeli u tradicionalnim marokanskim kućama.



Za konstrukciju kuća koje smo pravili se koristi drvo, na koje se zatim nanosi blato, sloj po sloj. Ekosistem je potpuno drugačiji, pa je i životni stil sasvim drugačiji. Islam je dominantna religija. Veoma je toplo i suvo, temperature idu i preko 50 stepeni. Nedostaje vode i vlage, što znači da koža brzo postaje perutava i isušena, a muve su svuda. Stigli smo u Tagonit, gde je struja najnovija pojava. U radnjama nema fiksnih cena, pa prodavci mogu da ti prodaju po proceni, a cenkanje je poželjno – priseća se Petar i nastavlja priču: 

–  Oko 8 ili 9 uveče stigli smo u komunu gde nas je dočekalo dvadesetak ljudi, svi obučeni u slična tradicionalna odela sa turbanima na glavama. Put do našeg domaćina trajao je oko 35 minuta tuk-tukom, tokom kojeg smo se sprijateljili sa drugim putnicima koji su išli kod istog domaćina. Bilo nas je ukupno 13, dolazili smo iz raznih delova sveta – Čilea, Novog Zelanda, Nemačke, Velike Britanije. Hrana se pripremala u glinenim posudama, a naš domaćin, Hasan, i njegova dva prijatelja, Abdul i Abdulah, bili su veoma gostoprimljivi. Iako nas je malo uplašilo kad su nas vodili kroz pustinju, držali smo se zajedno I sve je proteklo bez problema. Po dolasku, svirali su se tradicionalni bubnjevi, a svake večeri se palila vatra, pričale su se priče, svirali tradicionalni instrumenti.




Selo je gotovo napušteno, ostale su samo četiri porodice koje pokušavaju da privuku stanovništvo nazad.
Zato su Petar i ostali plaćali po 5 evra dnevno, što je retko za tu agenciju jer su lokalci veoma siromašni i nisu u mogućnosti da prehrane goste. Ipak, žele da ožive selo. Postoji zakon koji nalaže da, ako ti dolazi gost, a nešto mu se desi, odgovornost je na domaćinu. Međutim, zbog klimatskih promena i zemljotresa, već 10 godina nema vode i zato im je potrebna finansijska pomoć kako bi izgradili bunare za vodu jer je sve presušilo ili otišlo duboko u zemlju, koja je jako suva.

–  Voda je hladna i slab je pritisak. Teško se oznojiš ili isprljaš jer je vazduh jako suv. U februaru, kad je temperatura bila oko 35 stepeni, lokalni stanovnici su bili obučeni u džempere, dukseve i jakne, jer im je tada hladno. S druge strane, nama turistima, koji smo navikli na drugačije klimatske uslove, bilo je vruće. Voda za piće se kupuje na veće količine, u balonima. Imaju bunar odakle izlazi podzemna voda, ali se i on ponekad isuši. Iz tog bunara smo uzimali vodu isključivo za pravljenje blata za kuće –  kaže naš sagovornik.

Pored nedostatka vode i ekstremno visokih temperatura s kojima su se suočili, Petar i njegova devojka, kao i ostali turisti, morali su da se prilagode ishrani koja je bila malo drugačija od onoga na što su navikli.

– Bili smo zadovoljni hranom i gostoprimstvom. Ishrana se sastoji od povrća i piletine, koja je ubačena zbog turista. Uglavnom je to bio pirinač, leblebija ili sočivo sa dodatkom mnogo povrća. Piju čaj sa mnogo šećera, pola šolje je često puno šećera. U tom kraju se ne peru zubi, zbog čega su im zubi često crni i u lošem stanju, usled velike količine šećera u čaju. To je praksa koja se viđa širom Maroka – navodi on.



Živeli su u pustinji, sa peščanim dinama udaljenim oko 10 km od njih. Šetali su i planinarili, ali kad bi duvao vetar, pesak bi se raznosio svuda  i unutar kuće i van nje. Ponekad bi se popeli na planinu i ništa ne bi videli zbog obilja peska. Petar ističe da su planirali da potroše oko 350 evra po osobi, ali potrošili su manje.

Članstvo u "Workaway", košta 50 evra za godinu dana. Zaista se isplati imati tu licencu. To je odličan način da doživiš život kakav jeste u određenom mestu i ostaviš nešto pozitivno u svetu. Imaš dosta slobodnog vremena, ali ova opcija možda nije za svakoga. Nije potrebno biti avanturista da bi se u tome uživalo. U Italiji smo živeli u vili i imali smo stan za sebe, što je omogućilo i malo druženja uz doprinos u zajednici –  zaključuje Petar.

Zabeležila: Jovana Radin

Oceni vest:
16
1

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Moćni Fića

    pre 65 dana i 22 sata

    1984-te sam proputovao Evropu Fićom, fluoroscentno zelene boje.
    Svi su pokazivali prstom na nas dok smo prolazili, što inače nije običaj kulture Europljana a espešli Nemaca.
    Tolika je moć Fiće.

    Oceni komentar:
    0
    22
  • nana

    pre 65 dana i 3 sata

    Pametni mladi ljudi, oni drugi kače slike sa splavova i Kopaonika i obavezno iz svojih skupih automobila. Žao mi je što mi je što moja generacija nije imala ovu mogućnost kada smo studirali, najbolji način da vidiš svet i upoznaš druge kulture. Nije isto obići turistički i živeti sa lokalcima na njihov način.

    Oceni komentar:
    0
    7