Od prvih dana jula, pa evo sve do sredine avgusta ove 2015. godine u Novom Sadu peče takvo južnjačko sunce da izgleda kao da se Novi Sad nalazi na obalama Nila, a ne na Dunavu. To “afričko” sunce nateralo je Novosađane da menjaju svoje svakodnevne navike i da se prilagođavaju vremenskim prilikama kakve danas vladaju, a  to je pravo vreme da se podsetimo kako je nekada Novi Sad funkcionisao leti…

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Tridesetih godina XX veka većina Novosađana je u ovim letnjim danima punim omorine odlazila u Sloveniju, na Bled ili Bohinj, ili u Dubrovnik, Opatiju, Karlsbad ili Viši.

Takođe, tradicionalno leti u Novom Sadu oživi Štrand. I tih tridesetih kupača je bilo dosta, istina, priča se, da je veliki broj kabina ostao još uvek neizdat, ali to nikako nije zbog visokih cena kabina, kakve su tada bile. Uopšte Štrand, koji uživa glas najlepše plaže na Dunavu, mnogo je jeftiniji od drugih naših plaža i banja toga doba. Dok u drugim našim banjama i na Jadranu i u Sloveniji ne možete proći jeftinije od 80 – 100 dinara dnevno, dotle na Štrandu, pod uslovom da ponesete sa sobom ručak i da večerate kod kuće, možete komotno proći i sa 50 – 60 dinara dnevno. Dakle, skoro upola jeftinije nego u drugim banjama kod nas. Jer od kada je Novi Sad proglašen za banju zbog Jodnog kupatila, i Štrand se proglasio lekovitim.

Po ulicama i staro i mlado… svi se razgolitili i pocrneli, dobio Novi Sad neki afrički izgled. Dabome, pigmentacija kože nije kod svakog jednaka, te imate sad crnih, crnjih i najcrnjih Novosađana.

Tragalo se za osveženjem, ali razne bezalkoholne napitke za rashlađivanje i gašenje žeđi, ne vredi ni oprobati, jer ne prouzrokuju efekat koji od njih očekuje. Na primer, sok od maline, čuveni „malinjak“, uličnog prodavca, koji skriva u sebi razne osvežavajuće „špecije i karmine“, još da ima malo maline ne bi mu se moglo šta prigovoriti. Pa je tu onda čuveni „šumski biser“ iz čivutskog sokaka, i da nije tako gorak, bio bi sasvim sladak napitak. Uličnoj limunadi takođe ništa ne nedostaje osim limuna, a što se boze tiče, od nje se dabome, već i zbog njenog kukuruznog pedigrea, ne može Bog zna šta očekivati. Još je kanda, ipak najblagodarniji hladan špricer, koji se, zahvaljujući trezvenjačkom smislu za “biznis”nekih naših novosadskih birtaša, može mirne duše smatrati takođe za bezalkoholno piće.

Zbog ovih nesnosnih vrućina trgovcima nije do trgovine, mušterijama nije do kupovine, činovnicima nije do pisanja, šefovima nije do potpisivanja, političarima nije do debatovanja, advokatima nije do pljačkanja, doktorima nije do lečenja…itd.

Jednom rečju, nikom nije ni do čega.

„Sladoleda!“ – trgne tada iz dremeža spasonosni glas sladoledžije, jedinog čoveka koji iskreno želi da ovi „vreli dani“ što duže potraju.

„Ded ovamo, za dinar…mešano“ – čuje se.