Četvorica novosadskih momaka: Aleksej Milenković, Nemanja Krčo, Nebojša Tadić i Kosta Mašulović, krajem maja su se upustili u avanturu dugu 465 kilometara, u trajanju od šest dana, kroz koju su prošli više nego uspešno.

Inače su sva četvorica momaka učenici “Jovine” gimnazije, a ove godine svi ulaze u svet punoletstva. Bicikle inače koriste kao svakodnevno prevozno sredstvo i često odlaze na vožnje zajedno, ali nikada pre nisu probali ovako nešto. Ujedno su bili najmlađi učesnici ovog događaja.

– Na Instagramu sam video poziv za Tuscani trail, masovnu rekreativnu biciklističku rutu i pozvao drugare da se priključimo, na šta su odmah pristali. Organizatori pripreme GPS rutu, pošalju prijavljenima i onda svako vozi za sebe. Usput smo sretali druge učesnike iz cele Evrope, pošto nas je bilo 5.000, a mi smo bili među malobrojnima iz Srbije – kaže Nemanja za portal Moj Novi Sad.

Do Italije su išli avionom, dvojica su nosila bicikle (spakovane u delovima), a druga dvojica su ih iznajmila u Milanu. Start je bio u jednom malom primorskom mestu, gde je kružna ruta i završila, a cela je bila vrlo živopisna, pa samim tim i zahtevna. Većina učesnika su profesionalci ili vrlo iskusni amateri, a za naše momke ovo je prvo ovakvo iskustvo.

– Fantastično je iskustvo svaki dan prolaziti kroz nove predele, od primorskih mesta, malih sela, do šumovitih pejzaža. Dobar deo puta je bio šljunkovit, sa rupama i kamenjem, a neki delovi su bili izuzetno uski. Najveći grad kroz koji smo prošli je Sijena. Spavali smo na kamping mestima organizovanim za tu priliku, a hranu smo kupovali u prodavnicama na koje smo nailazili usput – opisuje Aleksej.

Kao što se to na takvim putovanjima i dešava, imali su nekoliko manjih nezgoda, ali ništa što nisu uspeli da reše. Jedan od drugara je pao dok je nameštao deo na biciklu, na teren punom dubokog šljunka, drugi je imao problem sa menjačem, a treći sa kočnicama. Za svaki slučaj, nosili su rezervne gume i kompletan alat. Od opreme su na bicikle natovarili vreće za spavanje, šator i veliku torbu, što je podrazumevalo oko 15 kg tereta.

– Pošto smo bili najmlađi, svi učesnici su nas znali kao “decu iz Srbije”, pa smo shvatili i da se priča o nama. Svi su bili izuzetno ljubazni i predusretljivi, uvek spremni da pomognu, i to je ono što nas je najviše i oduševilo. Čak i od lokalaca smo doživeli lepe gestove, recimo kad nam je nepoznata žena, dok smo pravili pauzu, iz kola pružila flašicu hladne vode. Naravno, i mi smo uvek pitali da li treba neka pomoć, koga god od učesnika usput da vidimo da je zastao. Jedne večeri u kampu smo večerali sa grupom Nemaca, pravili su pastu sa gamborima pa su nas ponudili – prepričava Kosta.

Između ostalih, saznali su da će, ako u Italiji traže “late”, u kafiću dobiti mleko, a ne kafu, a iznenadilo ih je i što svi restorani ne rade od 15 do 19 sati. Zanimljivo je i da su dvojica momaka koja su iznajmila bicikle morali da ih peru pod uličnom česmom usred Milana kako bi ih vratili, jer se boja četvorokaša nije videla od prašine.

Ponekad im je delovalo da nema kraja, pogotovo kad su nailazili na strme uspone, ali sve krizne momente su uspeli da prebrode.

– Najlepše je to kako smo nas četvorica funkcionisali: kao jedan. Nije bilo: “Ja moram da stignem tamo”, već “MI”. Sve smo delili, pomagali se međusobno i imali osećaj bratstva, što se u gradskim uslovima teško može doživeti. Svašta smo prošli zajedno i neverovatno se zbližili – ističe Nebojša.

Za neke buduće biciklističke avanture, koje svakako imaju u planu, novosadski gimnazijalci sada su mnogo iskusniji u mnogo čemu, od adekvatnije odeće, preko dodatne opreme, do pakovanja svega toga za avion, a svoj prvi podvig prošli su vrlo hrabro i, što je najvažnije, još više učvrstili svoje prijateljstvo.