“Najzeleniji” bend u Srbiji za vikend je pohodio Novi Sad. U krcatom klubu The Quarter u Kineskoj četvrti, “pravoslavni Irci” okupljeni pod firmom Orthodox Celts još jednom su provozali publiku kroz dvadeset godina svog razigranog repertoara, ponovo razbivši neopravdano ustaljenu predrasudu da je ovdašnja masa “lenja, nezainteresovana i hladna”.

– Kad je o našim koncertima reč, ja nikada nisam imao utisak da je novosadska publika lenja. Da li je to do nas ili do njih, to je drugo pitanje. S druge strane, ja nisam tip koji uopšte ostavlja prostora da ostaneš miran. Mi čak i u onim najstidljivijim mogućim uslovima podignemo publiku na noge. Valjda je to deo tog našeg pristupa, stava, šarma, naše celokupne filozofije. Uostalom, nisi valjda došao na koncert Kelta da sediš i da slušaš kamernu muziku – priča za portal mojnovisad.com Aleksandar Petrović, poznatiji kao Aca Seltik, frontmen ove devetočlane muzičke atrakcije.

Zašto vas u Novom Sadu nije bilo dve godine, bar ne na većim svirkama, budući da ste ranije bili prilično redovni? Jeste li se vi udaljili od Novog Sada, ili se Novi Sad udaljio od vas?

– Bilo nas je, samo što smo bili aktivni u manjim prostorima. Znaš kako, verovatno je došlo, ne do zasićenja, ali do potrebe da se sviraju te manje svirke. Onda smo praktično te dve godine svirali u par navrata u “Šamrok” pabu, jednu potpuno drugačiju priču, akustičnu, bez velike bine, bez razletanja po istoj, bez cirkusa. Niko se tu nije udaljio ni od koga. Splet okolnosti je doveo do toga da smo se i mi i publika uželeli neke drugačije svirke. E, sad je opet došlo do želje za promenom, pa eto i nas u većem prostoru.

Šta se dešava sa novim albumom, hoće li uskoro najzad biti objavljen i zbog čega se ta priča toliko odužila, s obzirom na to da ga najavljujete još od prošle ili pretprošle godine?

– Novi album je skoro gotov. Privodimo kraju spot za treći singl, da se upegla to što još ima da se upegla, i eto i albuma. Zapravo, signal za izlazak albuma će biti kad se lansira treći spot. A da se oteglo, jeste. Ja sam svoje vokale snimio još pre godinu i po dana. E, onda se pokazalo da vrcamo od ideja i da bi bilo šteta ne iskoristiti pre svega ideju o jednoj vrsti muzičkog vezivnog tkiva između pesama. Pojavilo se niotkuda nekoliko kratkih instrumentalnih formi koje smo upotrebili između pesama, da bi album dobio neku celinu. Ne mogu da kažem da je album konceptualan zbog toga, ali je dobio neku drugu dimenziju, i sad može da se posmatra i kao koncept. Istina je da smo zbog toga odužili tu priču, ali mislim da smo bar nekih trideset odsto poboljšali celu sliku, baš zahvaljujući tim instrumentalima.

Trenutno radiš i na filmu “Perunov hroničar” u kom glumiš. Dokle se stiglo sa tim i kako se osećaš kao glumac?

– Do sada su snimljeni samo probni kadrovi i neki trejleri. Glavni kadrovi se snimaju negde na leto, ali pošto će nam trebati mnogo snega, onda ćemo morati da sačekamo i sledeću zimu, tako da to neće skoro. To je u suštini jedna bajkovita priča o pokušaju da se, metaforično, izbavimo iz mraka večne zime. S druge strane, jako je ozbiljna priča, jer zadire u neke arhetipske stvari koje svako od nas u sebi nosi. Što se mene samog u tom filmu tiče, ne mogu da sudim o svojoj glumi, ali mislim da mi ide prlično dobro. I ne osećam se mnogo drugačije nego u trenucima kad sam na bini.

A šta je sa “Despotom”, tvojim drugim bendom?

– “Despot” je neka vrsta bavljenja muzikom koja ne može da se iskaže u ovome što rade “Kelti”. To je priča o srednjovekovnoj Srbiji i srpskoj istoriji. Trenutno malo pišemo neke pesme, malo sviramo, pišemo muziku za film “Odbrana beograda”. A na duge staze verovatno će tu biti neki album kad se nakupi materijala. I moja ideja je da koncept tog albuma bude vezan za Prvi svetski rat, ako ne skroz, ono bar uglavnom.

Na sceni ste od ’92, dakle više od dve decenije. Kako ti zvuči kada samom sebi to kažeš i šta se za to vreme promenilo?

– Strašno brzo je prošlo, to je moj prvi utisak. Strahovito brzo. Inače, neko mi je nedavno rekao da je krajnje vreme da porastemo, tako da nemam utisak da smo porasli, imam utisak kao da smo na neki način zamrznuti u vremenu. Sazreli smo muzički, to je činjenica, ali je svako od nas i dalje jedan Petar Pan. Naravno da godne idu i da sva iskustva koja skupljaš utkaš u ono što radiš i napreduješ na ovaj ili onaj način. Ali ono što se nije promenilo je naš pristup celoj priči, i to je ono što je meni u svemu najlepše. Onog trenutka kad  prestanem da uživam u ovome, to više neće imati nikakvog smisla. Ako to postane samo posao, to je onda potpuno bezveze.

Kažeš da vi niste porasli. A da li je “poraslo” društvo, u odnosu na ono u kom ste krenuli sa muzičkom pričom?

– Teško je to pitanje. Jer, znaš, kad imaš dva zla, a treba da odabereš manje, nijedno nije dobro. To je ono što je frka. Ali opet, na tebi, odnosno nama, odnosno meni, je da mi u datom trenutku učinimo ono što je u skladu sa našim željama i s našim mogućnostima. Kad bi svako radio tako, onda bismo bili na konju, ali…

Koliko je tebi samom bitan taj društveni momenat i koliko ti je važno da ponekad i sam “prolaješ”?

– Ja se ne libim da kažem ono što mislim, i to mi nikada nije presdstavljalo problem, pa čak i u ono doba. Ja sam i u ono vreme radio na Radio Beogradu i lajao, pa me niko nije dirao. Tako da ja stvarno nemam tu frku od isticanja stavova i mišljenja. Ali opet s druge strane, možda negde s vremenom, to valjda ide s godinama, ukapiraš da i onaj koji misli drugačije ima pravo da to misli i da to kaže. Onda tu malo spustiš loptu. Što ne znači da opravdavaš to što on priča, ali prosto negde, možda, shvatiš da treba sesti i pričati, i pričati, i pričati, i onda izvući najbolje. Ali, nažalost, kad sve sabereš, i oduzmeš, i raščlaniš, opet dobiješ samo crno i belo, samo levo i desno.  Levi ekstrem i desni ekstrem. Ovaj između i dalje ćuti. I to je ono što je najgore.

Kad ste opet u Novom Sadu?

– Ako je verovati organizatorima Koncerta godine, onda tada.  

Postoji li sada neka šansa, makar na vidiku, da najzad zasvirate i u toj famoznoj Irskoj?

– Kad dođe vreme za to, sviraćemo i tamo. Uvek je isti problem. Mi smo u situaciji u kakvoj jesmo. U Irskoj je recesija. Oni nikada nisu imali imali praktično mogućnosti da nas dovedu. Dovoljno je samo da sednu pa izračunaju koliko je potrebno za naš dolazak, za nas devetoricu, smeštaj, hranu, avione, kamione… Još kad im pomeneš vize, to je šou program, oni i dalje nemaju pojma da nekome trebaju vize da bi mogao da putuje, to je njima neshvatljivo. Kad sve to, dakle, stave na papir, shvate da im je neuporedivo isplativije da dovedu bilo kakav bend iz Holandije. Ali je fakat da postoji interesovanje i da postoji fan baza, to je ono što je najlepše u celoj priči.

Pored muzike, dosta se baviš i istraživanjem mitologije, pre svega uporednim istraživanjem slovenske i keltske mitologije. Planiraš li da se tome posvetiš ozbiljnije, a ne samo kao hobiju, da od svega bude neka knjiga ili nešto slično?

– Knjige će biti, ali knjige za decu, i to vrlo brzo. Moj prijatelj i pisac Miloš Petković je došao na ideju da nas dvojica napišemo knjigu za decu koja će se baviti neposredno slovenskom mitologijiom, ali posredno tim nekim legendama vezanim za one planinske krajeve Srbije. Biće tu i zmajeva, i druida, i božanstava, a knjiga bi trebalo, nadam se, da bude gotova do sledećeg sajma.