Đorđe je ostvaren, uspešan i elokventan Rom čiji rad podrazumeva pomaganje drugima da prevaziđu teške uslove života na margini i da ostvare svoja prava po sudovima na prostoru Evrope.

Sa nama razgovara o svom odrastanju, predrasudama i mogućim rešenjima za poboljšanje kvaliteta života u romskim zajednicama.

Koja je tačno tvoja titula?

– Ja sam predsednik organizacije koja se zove “Evropski centar za prava Roma“ čije je sedište u Budimpešti, a delujemo u celoj Evropi. Mi se poprilično razlikujemo od ostalih organizacija koje se bave pravima i pomoći Romima, pošto je najčešće zaposleno lice u našoj organizaciji advokat. Dok se većina drugih organizacija koje žele da pomognu Romima bave time iz ugla siromaštva i rešavanja socijalnih problema, mi tome pristupamo kroz prizmu ljudskih prava, smatramo da je diskriminacija suštinski korenski problem teške materijalne situacije. Mi tužimo države i institucije koje Romima ilegalno uskraćuju prava zagarantovana zakonom. I uglavnom pobeđujemo, hahahaha.

Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

– Rođen sam u mestu Stari Banovci, pokraj Stare Pazove. Odrastao sam na kraju sela, odmah pored seoske deponije. Međutim, tokom komunizma, nakon Drugog svetskog rata desila se neka vrsta džentrifikacije tog dela sela, dosta ljudi iz Bosne se doselilo u naš kraj, tako da nisam odrastao okružen isključivo Romima. Nisam ni primećivao da se recimo u našem kraju priča na dva jezika, srpskom i romskom, mislio sam da svi tako funkcionišu, nekada pričaju ovako, nekada onako…

Kada si prvi put postao svesan da te okolina ne posmatra kao jednakog?

– U selo je došao “ciganin sa medvedom“ i to je verovatno prvi put da sam se susreo sa tom rečju. Svi smo se okupili i gledali kako medved igra. Iz ove perspektive mi je to mučenje životina baš strašno, ali kao dete bio sam fasciniran i mislio sam da su “cigani“ isključivo ti ljudi koji dovode medveda da nam igra. Naime, u romskom jeziku reč „cigan“ ni ne postoji. Posle toga, nekolicina dece iz kraja je otišla da se igra. Imali smo jednu od dečijih koškanja i svađa kada me je dečak, kao kontraargument na to što sam govorio, nazvao “ciganinom“. Jako sam strašno to doživeo, imao sam možda četiri godine. Morao sam da pitam svog dedu da li smo mi stvarno cigani. Kada mi je odgovorio potvrdno, ja sam bio šokiran, kako smo mi cigani kada nemamo ni medveda? Polazak u osnovnu školu je doneo potpuno osvešćenje o stepenu diskriminacije kroz koje Romi prolaze.

Na koji način?

– Na primer, romska deca morala su da sede na kraju učionice, sva zajedno, potpuno odvojena od ostale dece. Malo pre polaska u školu imao sam operaciju očiju i jako sam slabo video, pa uopšte nisam mogao da pratim šta ta učiteljica piše po tabli, a jedva sam je i čuo u zadnjoj klupi. Ona čak nije predavala ni isti program Romima i ostatku razreda. Požalio sam se roditeljima i oni su otišli da je zamole da me premeste u prvu klupu. Kako je politika škole bila da romska deca sede odvojeno od ostatka razreda, mi smo direktoru škole morali da nosimo lekarsku potvrdu, samo da bi me premestili u prvu klupu pošto ne vidim. Na kraju smo dobili odobrenje, pa sam ja bio jedan od prvih koji je mogao da sedi napred sa drugom, neromskom decom. Zbog toga sam ja jedini od romske dece mogao da pratim to gradivo i tako je moje obrazovanje počelo, jer sam imao jednaku šansu kao i ostali. Naravno, i u srednjoj školi a i kasnije je bilo kojekakvih problema.

A da li su se druga deca igrala sa vama?

– Jesu! Deca nisu imala neki problem sa tim. Ali u srednju školu sam išao za vreme rata i mene su stavili u izbeglički razred. Da, čak i to je postojalo, segregacija po tom osnovu takođe, pogotovo u manjim sredinama.

Da li ti se čini da je život Roma danas lakši nego u komunizmu?

– Na žalost, nije. Zbog svog posla ja radim sa jako puno država i u velikom broju njih, uključujući i najrazvijenije, ti i dalje možeš naći primere segregacije dece samo po boji kože. Stavljaju ih na posebne spratove, posebne učionice, pa i u posebne zgrade. Razlika u odnosu na komunistički blok zemalja je što su u tom uređenju Romi bili zaposleni po fabrikama i drugim mestima, pa nisu ni bili potrebni projekti integracije tih ljudi. Danas tim programima zapravo pokušavaju da im objasne i pokažu da vide zbog čega je dobro da ideš u školu ili da imaš posao, jer ljudi sada već generacijama to nisu videli pošto žive u nekom paralelnom svetu. Međutim, za vreme komunizma su im te vrednosti bile direktno izložene. Oni su radili i sami su mogli da vide: ako nemaš školu – imaš loš posao; ako imaš školu – imaš i bolji posao. Ali kako je došla tranzicija i kako su se gasile fabrike i radna mesta na kojima su radili, Romi su ispali jako veliki gubitnici tranzicije. Prvi su ostali bez radnih mesta i bez svojih smeštaja. Naravno, i tada su se pravile velike greške pošto su se gradile stambene zgrade samo za određenu etničku grupu.

Često se priča o pozitivnoj diskriminaciji. Da li si ti imao neku sistemsku podršku od strane države?

– Dovoljno je da zamislite koliko je jednom sedmogodišnjem detetu poput mene bilo teško da krene u školu i da se izbori sa barijerama i sistemom u kom od početka sedi izdvojen od ostale dece. Takođe, koliko je teško i tim neobrazovanim roditeljima koji su i sami prošli kroz isti sistem i sada treba da se suprotstave školi koja je za njih predstavnik vlasti i da kažu: “Mi hoćemo da naša deca sede napred“. Oni prosto ne znaju kako i ne smeju to da urade. U srednjoj školi sam išao u čisto muški razred gde su me neka deca maltretirala. Moj tata je išao u istu školu i njegov razredni starešina je takođe i meni bio razredni. Taj čovek je predavao ekologiju i kad bi prozvao učenike po imenima u dnevniku, mene nije zvao Jovanović Đorđe nego je govorio “mulo balo“ što na romskom znači “crknuta svinja“ jer postoji mit da Romi jedu crknute životinje. Možeš zamisliti koliko to onda drugoj deci daje povoda da te zezaju, maltretiraju i smatraju inferiornim. Ženi koja mi je predavala srpski je strašno išlo na živce što ja znam njen predmet, pa bi me pred celim razredom pitala da po padežima menjam reči “beli dečak“. Ako kasnije naiđu na slučaj sistemske podrške države, mislim da ti ljudi tu podršku i zaslužuju jer u sistemu koji te defavorizuje od kad imaš 6-7 godina ti ni ne možeš da ostvariš dobre rezultate. Zbog toga je pozitivna diskriminacija potrebna, kako bi ljudi mogli da upišu neke fakultete i da stvore sebi povoljniji materijalni i društveni položaj.

Da bi li si ti na taj način upisao fakultet?

– Ja sam završio Višu pedagošku školu i nju jesam upisao preko afirmativnih mera, ali sam pre toga studirao na Višoj poslovnoj školi gde sam se sam upisao. Moram biti iskren i reći da ni te afirmativne mere nisu pale sa neba jer smo se mi izborili da ih dobijemo jer je ovo naša država, mi tu živimo stotinama godina i imamo pravo na obrazovanje. Međutim, mnogi profesori su se po prvi put susreli sa tim da na predavanju imaju grupu romskih studenata, pa su pojedini, čak i iz najboljih namera, imali neke predrasude i stereotipe.

Šta za tebe znači 8. april, dan Roma? – Dan kada se proslavlja romska kultura i jezik koji smo uspeli da sačuvamo još od Indije i naša borba za emancipaciju i jednaka prava.

Kako si nakon fakulteta došao do pozicije u kojoj si danas, gde živiš na relaciji Francuska-Budimpešta-Novi Sad kao ostvarena individua sa vrlo dobrim poslom?

– Meni i maloj grupi Roma iz Srbije i Evrope je nakon devedesetih godina stvoren put za veliko pomeranje na socijalnoj lestvici. U Srbiji je Fond za otvoreno društvo u to vreme davao stipendije Romima da studiraju. Da nije bilo tih para, ja uopšte ne bih mogao da studiram jer od države nisam mogao da dobijem sličnu vrstu podrške, a roditelji su nakon gubitka poslova pali u teško siromaštvo iz kojeg se do današnjeg dana nisu uspeli izvaditi. Moj mlađi i moj stariji brat još uvek ne znaju kako da nauče nešto i kako da se motivišu za neke stvari. I dalje su ostali u istom okruženju iz kog su potekli. Pored novca za studiranje, meni je obezbeđeno i puno treninga. Učili su nas o organizovanju projekata, rešavanju problema, veštinama pregovaranja… Još za vreme studiranja, krenuo sam da radim u organizaciji koje sam danas predsednik.

Ko je po tebi najugroženiji u već marginalizovanim romskim zajdnicama?

– Mlade devojčice i pripadnici LGBT grupe. To su i inače ranjive osobe u srpskom društvu, a još kada pripadaju marginalizovanoj manjini, to je recept za katastrofu. Ono što bi država, kod tih devojčica konkretno, mogla da uradi, je da proba da preventivno deluje i da tako reši problem. A ako to ne uspe, zakon mora da se primenjuje, pa je roditelje koji te mlade devojčice izvlače iz osnovne škole i udaju protiv volje, potrebno privesti pravdi. One tako praktično postaju žrtve trafikinga sa trinaest ili četrnaest godina. One su mlade, neobrazovane, jedva čitaju i pišu i nemaju uslova da se izbore za sopstvena prava, već se tretiraju kao roba.

Koliko tebi smeta reč “cigan“? Jako puno ljudi koristi izgovor to da i Romi tako sebe međusobno nazivaju?

– Smeta mi pošto ta reč ne postoji u romskom jeziku. Moj deda i starije generacije Roma koristili su tu reč jer je njima to bio jedini ponuđeni prevod romske reči Rom (što znači čovek) na srpski jezik. Čak i kada je i u srpski jezik zvanično uvedena reč Rom, starijoj generaciji je bilo teško da koristi tu reč jer su je čuli na televiziji i u nekom oficijelnom jeziku države i sistema kojeg su se uglavnom plašili. Meni sama po sebi ta reč ne smeta, ali mi je vezana za to kako je ljudi koriste i u kom kontekstu. Nešto na šta imam fizičku reakciju je kada ljudi koriste nemačku reč „cigojner“, pošto je vezujem za Drugi svetski rat i kao Rom čiji su preci stradali i bili mučeni u nacističkim logorima imam kolektivnu traumu od holokausta. Moja glavna motivacija da se bavim svojim poslom, bila je činjenica da je moj pradeda bio na prinudnom radu u Nemačkoj, a njegov sin, moj deda stric, ubijen je u Jasenovcu. Odrastao sam sa tim da tih ljudi nema zbog fašizma i same činjenice da su se rodili kao Romi. I danas se trudim da se borim protiv fašizma u različitim, modernim i mutiranim oblicima. Srećom, pored rasta desnice u Evropi, Americi i ostatku sveta, u isto vreme se javljaju i sve liberalnije i liberalnije generacije mladih ljudi, što mi daje nadu da se neke strašne stvari iz prošlosti neće ponoviti.

Pošto si studiranje i većinu života proveo u Novom Sadu, a sada se vraćaš da živiš u njemu posle više od pet godina u Francuskoj, šta ti je nedostajalo iz Novog Sada i šta te je povuklo da mu se vratiš? – Kada si mlad i ne možeš da odeš iz Srbije, na tebi je jako velik pritisak da si luzer. Situacija u Srbiji je još uvek jako teška, ali ja jako volim Novi Sad i uvek kažem da je to super grad u pogrešnoj državi. Privlači me nazad sve ono što je novosadsko i vojvođansko – ima jako puno kulture, različitih zajednica, istorije i mešavine otomanskog i habzburškog uticaja. Sve je nekako blizu i možeš da stigneš da uradiš jako puno stvari za kratko vreme. Neke stvari počnu da ti nedostaju tek kada ih izgubiš, a vraćam se da se izdivanim sa narodom i otpadamo po prelepim baštama novosadskih kafića.

Koji savet bi dao mladim Romima u Srbiji?

– Da pokušaju da istrpe naš obrazovni sistem i da jako rano izgrade stav da su oni ok i da nisu inferiorni, a to je jako bitno. Važno je i da nauče da se odbrane, verbalno naravno. Potrebno je naučiti tu mladu decu asertivnosti, koliko god je to moguće.