Dve trećine mladih u Srbiji živi sa roditeljima

Mladi u Srbiji, ali i u gotovo svim zemljama regiona, iz roditeljskog doma odlaze tek kada zakorače u četvrtu deceniju. Dok su tinejdžeri, još i žele da odu iz roditeljske kuće, ali posle 18. godine sve je teže. Zašto je teško da se odviknu roditeljske kuhinje i naviknu na plaćanje komunalija?

Milica Mutavdžić iz Beogradskog centra za ljudska prava rekla je gostujući u Dnevniku RTS-a da su poslednji trendovi koji su se dogodili samo dodatno pogoršali položaj mladih što se tiče osamostaljivanja.

Prema njenim rečima, generalno su mladi u nepovoljnom položaju, što je direktno povezano sa njihovim ekonomskim osnaživanjem i zapošljavanjem.

– Dve trećine mladih živi sa svojim roditeljima, a osamostaljuju se veoma kasno u odnosu na svoje vršnjake iz EU. Podaci kažu da se mladi u proseku osamostaljuju u 31. godini, čak za muškarce 33,7, dok je u EU taj trend znatno drugačiji. Pa vi pogledajte sada neku mušku osobu, i dalje živi sa roditeljima. Ekonomski je najvažniji razlog i to potvrđuje podatak da je prosečna plata mladih 16 posto manja od opšteg proseka i taj njihov iznos zarade ne može da pokrije potrošačku korpu – navela je Mutavdžićeva.

Prema njenim rečima, znamo da postoji veliki broj mladih koji su nezaposleni, a čak i kada jesu zaposleni, ne ostvaruju pravične uslove rada – pravo na bolovanje, na prekovremeni rad, na plaćeno odsustvo i slične stvari, primorani su da rade i dva-tri posla.

– Ja sam mlada osoba, koja se u 26 godina osamostalila i kako bih taj luksuz sebi obezbedila radim više poslova, a rekla bih da to nije ono čemu treba da težimo jer gde onda prođe mladost – istakla je ona.

Odgovarajući na pitanje šta pored ekonomske odgovornosti još traži osamostaljivanje, psiholog Radmila Vulić Bojović kaže da je to jedan jako kompleksan proces.

– Što se to osamostaljivanje više odlaže to je teže otići. Postoji nešto što se zove linija manjeg otpora, postoji moć navike, uzajamnost. Lako će da ode neko, ako je neko spreman da ga pusti. Vi imate mlade ljude koji se za osamostaljivanje spremaju od rođenja i ako taj proces nije rađen vođen dobro od strane roditelja, onda oni izrastaju u decu, tinejdžere koje niti preuzimaju odgovornost, niti su spremni da se žrtvuju, niti da se zauzmu za nešto i onda dolazi do toga da oni trenutak suočavanja sa realnošću odlažu – objašnjava psiholog.

Dodaje da s druge strane, roditeljima to odgovara jer prazno gnezdo je prilično ozbiljan fenomen.

– Mladi ljudi sve kasnije ulaze u neki odrasli život i sve ono što to podrazumeva. I tu je podeljena odgovornost između roditelja i dece. Ono što praksa pokazuje jeste da do 25 godine možeš da kriviš roditelje za ono što ti se dešava ili ne dešava u životu, ako to radiš posle toga sam si odgovoran jer nisi preduzeo ništa po tom pitanju. Mislim da je bitno da se osobe posvete suštinskom bavljenju sobom – napomenula je Radmila Vulić Bojović.

Tekst u celosti pročitajte OVDE.