Specifična po tri hrskave kore i izuzetno kremastom filu, tradicionalna “kotorska pašta”, kako je tamo zovu, odnosno krempita, našla je svoj specifičan put do Novog Sada, i to – put ljubavi. Za to je zaslužno dvoje mladih, koji su ovu poslasticu učinili dostupnom našim sugrađanima.

Kada su se Stefan Radenović iz Kotora i Dunja Mirić, Somborka koja već godinama živi u Novom Sadu, upoznali pre godinu dana na primorju, nisu ni sanjali da će započeti zajednički biznis. Međutim, “kockice” su se vrlo brzo savršeno posložile.

– Upoznali smo se kada sam bila tamo na letovanju, preko moje najbolje drugarice i njegovog najboljeg druga, koji su par. Stefan je pomorac i razmišljao je o tome da otvori nešto u Novom Sadu ili Beogradu, a otkada smo zajedno, više nije bilo dileme, izbor je pao na Novi Sad – uvodi nas u priču Dunja, koja posvećeno brine o poslu sada kada je njen momak na brodu.

S obzirom na to da Stefanova majka Branka već petnaestak godina pravi kotorske krempite po originalnom receptu, sin je, gledajući kako to radi, i sam naučio kako da pripremi savršen specijalitet po kojem je poznat ovaj primorski grad. Već u avgustu se preselio u Novi Sad, a u januaru je sa izabranicom svog srca otvorio lokal na uglu Janka Čmelika i Kornelija Stankovića koji, nosi naziv “Kotorska krempita”.

– Prema istorijskim saznanjima, recept za ovaj kolač je u Kotor donet iz Italije. Mi dole ne koristimo toliko izraz kotorska krempita, koliko “kotorska pašta“. U Starom gradu je postojala jedna poslastičarnica, koja je bila nadaleko poznata i baš taj recept je dobila moja majka i počela da ih pravi. Njene krempite važe za najbolje u Kotoru, iako je konkurencija velika. Ja sam naučio da ih pravim baš tako. Originalna kotorska krempita mora imati isključivo tri kore i seče se u pravougaonik, na manju parčad, a fil ne sme da sadrži šlag ili slatku pavlaku, već ima dominantan ukus vanile – objašnjava nam Stefan, sa kojim smo iskomunicirali putem video poziva.

Iako je on inicijalni kreator cele ideje, ovaj mladić ističe da ništa ne bi išlo tako glatko bez velike podrške njegove lepše polovine, a zimus su u svom lokalu ugostili i njegovu majku, bez koje takođe ne bi bilo cele ove priče.

– Sami smo sredili kompletan prostor. Tu je nekada bila stara pekara, prilično ruinirana, sve u crveno-žutim tonovima. Poželeli smo da enterijer bude u tonovima krempite, pa je sve u tim nekim nijansama vanile i ljudi kažu da se jako prijatno osećaju u njemu. Ovde može da se sedne i uživa u kolaču, a možemo vam i spakovati da ga ponesete u kutiji – opisuje Dunja.

Iako mnogi naši sugrađani nisu ni čuli da je Kotor poznat po krempitama, većina njih se oduševi već na prvi zalogaj. Kažu da nikada nisu probali tako hrskave kore i upravo one im se najviše dopadaju, ali je i gust, kremasti fil nešto što ih oduševljava, te su Dunja i Stefan vrlo brzo stekli redovne mušterije. I sami su se iznenadili tako dobrom reakcijom.

– Svi redom nas pitaju kako je moguće da prodajemo samo jednu vrstu kolača, a da nam je isplativo, ali i to po čemu se ova vrsta krempite razlikuje od klasične. Zanimljivo im je sve to, a kada prvi put probaju našu krempitu, uvek se vrate. Imamo kupce koji nam dolaze bukvalno svaki dan i znaju da će ih uvek čekati sveže pripremljen slatkiš, napravljen toga dana, bez izuzetka – naglašava naša sagovornica.

Kako saznajemo od Stefana, kod ove poslastice nema odstupanja – pridržavanje recepta je od izuzetne važnosti, te nikakve improvizacije ne dolaze u obzir, iako je mladi par dobijao razne predloge, poput dodavanja voća ili čokolade. Sama priprema nije tako jednostavna, jer su kore vrlo lomljive, pa je to, kako Stefan opisuje, prilično “neuredan kolač”, ali je sasvim siguran da i dalje ima onih kojima je ukus važniji od izgleda.

Za pola godine, kada završi posao na brodu, Stefan se vraća u Novi Sad, da zajedno sa Dunjom posveti njihovom novom posliću. Verujemo da će to tada još više Novosađana da sazna da u našem gradu postoji ovako nešto, jer kada se spoje tradicija i ljubav, onda rezultat ne može biti drugačiji, no – uspešan.