Društvo sve više prepoznaje važnost mentalnog zdravlja, a odlazak na terapiju postaje sve prihvaćeniji.

Kako stigma polako nestaje, deca sve više traže stručnu pomoć kada se suoče sa emocionalnim teškoćama, prenosi Index.hr.

Međutim, roditelje često zanima šta njihova deca zapravo govore o njima na ovim seansama. Prema rečima stručnjaka, postoje određene žalbe koje se iznova i iznova ponavljaju na terapiji. To su neke od najčešćih tema.

Psihologinja dr Alin Zoldbrod objašnjava da se mnogi mladi osećaju odbačeno kada njihovi roditelji kritikuju njihove životne odluke ili im nameću sopstvene ambicije.

– Često deca biraju karijere samo zato što su njihovi roditelji to želeli – kaže Zoldbrod, prenosi “YourTango”.

Setila se razgovora sa istaknutim urologom koji je, u kasnim četrdesetim, napustio uspešnu karijeru jer je shvatio da to nikada nije bio njegov san, već san njegovih roditelja.

– Vratio se u umetničku školu, iako je izgubio sve privilegije koje je imao – rekla je.

Prema rečima terapeutkinje dr Glorije Brejm, odrasla deca često pripisuju svoju nesigurnost prekomernoj kontroli u detinjstvu.

– Zaista često čujem žalbe na majke koje ostaju previše uključene nakon što im deca odrastu – objašnjava dr Brejm.

Očevi, s druge strane, opisuju se kao emocionalno ili fizički odsutni, autoritarni i bez empatije. Takvo vaspitanje, dodaje ona, često dovodi do teškoća u donošenju odluka i niskog samopoštovanja u odraslom dobu.

Dr Brejm kaže da se mnogi njegovi klijenti osećaju i kontrolisano i zapostavljeno. Njihovi roditelji su im poklanjali malo emocionalne pažnje, nisu ih zaista slušali ili su umanjivali njihova osećanja.

Danas se ova dinamika često vidi kod roditelja koji su fizički prisutni, ali emocionalno odsutni zbog stalnog korišćenja telefona. Terapeut naglašava da je u terapiji važno pomoći klijentima da prihvate da su njihove potrebe stvarne i važne, čak i ako ih roditelji nisu prepoznali.

Kada se o ovim iskustvima otvoreno razgovara, stvara se prostor za dublje razumevanje i zdravije odnose.