Junak ove priče rođen je u Kotoru, a već s dve – postao je Novosađanin. “Presadili su ga” na Liman, gde je završio OŠ “Jovan Popović”. Ljubav prema životinjama odvela ga je u Veterinarsku školu u Futogu, ali je upisanu veterinu potom u Beogradu, ipak batalio i latio se turizmologije. Ona će Marka Vuksanovića u međuvremenu odvesti u svet kojem se divio još kao dečak – u svet netaknute, divinske prirode, otkrivene u legendarnom “Opstanku”, emisiji koja je oplemenila mnoga detinjstva. Ono što je nekad promicalo ekranom, sagovornik našeg portala videće kao odrastao čovek na putovanjima – na Farska ostrva, u Patagoniju, Afriku, Vijetnam, Tajland, Kambodžu, na Island, Grenland, Antarktik…

Na sve te desetinacije Vuksanović već deset godina ide u ličnom aranžmanu, nekoj vrsti personalizovanih putovanja, koje organizuje za avanturiste-adrenaliste slične njemu. Na taj korak odlučio se kada je shvatio da agencije, ne samo da retko organizuju putovanja na neobične destinacije, već to čine krajnje šablonski, što ne daje mogućnost da se neka geografija doživi na autentičan način. Do sada je u ličnom aranžmanu – samo na Island, putovao preko 20 puta, a ovih dana vratio se s Antarktika, gde je bio prvi put. Oči mu se cakle, a brci, koje, by the way, nema, mu se smeše, dok priča o veličanstvenim prizorima koji su se nizali pred njim, od uzavrelog mora u Drejkovom prolazu, do ledenih prostranstava i fantazmagoričnih nebesa, koja su se otvarala u netaknutim lepotama Planete. Tamo čovek doživi epifanijske susrete (i) sa samim sobom. Upravo o njima, naš sugrađanin Marko govorio je za Moj Novi Sad…

Ko putuje – blago njemu 

– Sada već imam uigranu ekipu ljudi, među kojima ima planinara, fizički vrlo spremnih ljudi za razne avanture, ima i ajtijevaca, kancelarijskih službenika, ljudi raznih zanimanja. Ima i onih koji nisu fit, mada, ako imaš decu, kao ja troje, moraš biti fit. Tad si spreman za najzahtevnije avanture, deca te navežbaju. Sa mnom putuju ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije i naši ljudi koji žive u inostranstvu…

Žene su odlučnije

“U grupi, inače, uvek bude više žena, nego muškaraca. Neki se čude kako je to moguće, a moje iskustvo govori da je to zato što ženama nije frka da na put krenu i same, lakše se i brže odlučuju za putovanja, pokretljivije su, dok muškarci gotovo uvek idu u paru – sa suprugom ili parnerkom, ili drugarom. I po pravilu ih je teže pokrenuti. Naravno, na obe strane ima izuzetaka od tog pravila. proizlašlog iz mog iskustva.”, kaže Vuksanović.

– Za ta malo zahtevnija putovanja najvažnije je biti spreman u glavi, jer samo od tvoje želje i volje zavisi hoćeš li nešto da uradiš. To sam shvatio pre petnaestak godina kada sam prebrodio veliki zdravstveni problem, koji mi je iz korena promenio život. Interesantno je da se ljudi koji su imali tako neku prekretnicu, često odlučuju za tako velika putovanja. Kao da hoće da pobede sebe i svoj prethodni žviot. Nešto se u njima prelomi, shvate vrednost života, njegovu neponovljivost, dobiju neku čeličnu volju, samopouzdanje, otvori se neki novi prostor razmišljanja u njima… To sam i sam doživeo...

S ljudima uvek otvoreno pričam šta ih tamo očekuje, da neki izlet može biti zdravstveno zahtevan, ne ublažavam ništa od onog što ih očekuje. Niko ništa ne mora, može i da odustane od nekog penjanja npr. ako se ispostavi da ne može. Neko se možda i prehladi, umori… Ne savetujem da idu deca, jer je to previše senzacija za njih, brzo se smore od svega. Uglavnom, svako putovanje na koje sam vodio, bilo je pomalo i kao neka grupna terapija, kolektivno lekovita, zbog lepote kojom se čovek napoji.
 

Island rođen u tanzanijskom autobusu

– Ideja da sam organizujem neku vrstu personilizovanog putovanja na Island, koji sam do tada već bio posetio dva puta, rodila se 2015. godine, u podnožju Kilimandžara, u razgovoru sa mojim kumom Bojanom, koji danas živi u Engleskoj, s kojim sam ranije putovao po Aziji i Africi. Sedeli smo u rasklimanom autobusu, na putu do Dar es Salaama u Tanzaniji. Putovanje je bilo dugo, predugo, idealno za planiranje. Tako je sve krenulo. Vratili smo se sa izuzetnim utiscima. Napravio sam potom FB stranicu (https://www.facebook.com/guideforme), da pokažem ljudima kako se može putovati, delio iskustvo kako naći jeftin smeštaj, šta treba videti mimo agencijske ponude, važne lokalne informacije, koje se ne mogu naći u agencijskim eksplikacijama putovanja.

U zemlji vulkana, glečera i vodopada

– Island je definitivno moja omiljena destinacija. On je kao druga planeta i ne govorim to iz iskustva Rejkjavika i nekoliko fakultativnih tura koje nude agencije. Tamo je svaki region različit, priča za sebe. Zemlja koja se nalazi u Atlantskom okeanu, svaki put kad dođete – drugačija je zbog vremenskih uslova i to je ujedno veliki izazov za organizaciju putovanja. Neprekidno se moraju pratiti vremenske prilike, jer od njih zavisi kuda možete da idete. Nikad se ne desi da program ide dan za danom, kako je planirano, jer vreme uvek diktira rute. Često se mora improvizovati, praviti rokade, kiša i vetar menjaju planove, a cilj je videti sve lepote tamošnje prirode u koje spadaju: 30 vulkanskih sistema, 130 vulkana, 10.000 vodopada, 11 odsto teritorije koja je pod glečerima…

Vikinzi s prstohvatom keltske krvi 

– Putnici se upoznaju i sa životom lokalne zajednice, onoliko koliko ih zanima, zavisi od grupe, kako se dogovorimo, a svakako vide kako žive lokalci, posebno kad idemo u manja mesta. Na Island, inače, idemo leti, kada dosta Islanđana odlazi s Islanda na odmor. Moje iskustvo je da se oni potpuno razlikuju od drugih Skandinavaca, za koje se kaže da su hladni i distancirani. Islanđani možda deluju tako na prvu loptu, ali su zapravo izuzetno empatični. Njih je samo 400.000 i navikli su jedni drugima da pomažu. Imam divno prijateljstvo sa Jonom, mašinskim inženjerom, danas penzionerom, koji se već 30 godina bavi turizmom. Odsedamo u njegovim kućama. Jon je dolazio kod mene nekoliko puta, bio je nedavno ponovo ovde. Oduševljen je našim baštama, u kojima možemo da gajimo svoje povrće. Zbog toga je i sam kupio kuću na Balatonu, gde trkne avionom samo da okopa krompir. Izuzetan tip, svašta zna, jako vredan. Islanđani su, inače, jako skromni, vole društvo, znaju da ugoste čoveka i po tome su slični nama. Možda to ima veze s delom keltske krvi koju delimo, jer oni su, osim vikinškog, i keltskog porekla, kao i mi. Hoće da učine i, za razliku od ostalih Skandinavaca, s kojom je sve striktno, oni su vrlo fleksibilni u tom smislu da, ako se nešto dogovorite s njima, a vremenske prilike vas ometu u tome, oni će naći načina da obe strane budu zadovoljne, što kod Norvežana i Šveđana ne bi prošlo, odmah bi se morali plaćati penali. Kod Islanđana normalna ljudska reč sve rešava. Tako je to u tim malim zajednicama, ljudi su jako okrenuti jedni drugima, još uvek postoje nepatvorena emaptija i solidarnost. Isto je npr. na Farskim ostrvima, gde takođe živi izolovana zajednica, ljudi se oslanjaju jedni na druge. Tamo je uvreda ako zaključate kuću, jer komšiji možda nešto zatreba, a on vam čuva kuću – ne od ljudi, jer tamo niko nikoga ne potkrada, već od nekih iznenadnih vremenskih uslova.

Živeli!

“Naravno da se i tamo ljušti alkohol. Na Islandu se pije nešto nalik votki. Imaju i neke travarice, ali kad donesem ovdašnju rakiju, padaju ovacije.”, kaže Marko.

S haskijima usred beline Svalbarda

Jedna od neobičnih destinacija, na kojima je Vuksanović bio, je Svalbard, norveški arhipelag u Arktičkom okeanu, na pola puta između Norveške, kojoj zvanično pripada, i Severnog pola. Zimi na njemu vlada polarna noć, a leti ponoćno sunce. Ovaj prostor jako je važan za naučna istraživanja u kontekstu klimatskih promena. Svalbard je poznat po netaknutoj prirodi, nekada i kitolovu, a danas lednicima i polarnim medvedima, kojih je više od stanovnika – a njih je tek 2500. Sam arhipelag ima poseban status, utvrđen prema Svalbardskom ugovoru iz 1920. godine, po kojem sve potpisnice imaju jednako pravo korišćenja prirodnih resursa, nikako u vojne, samo u naučne svrhe. Na Svalbardu se eksloatiše i ugalj, ali su to Norvežani danas sveli na minimum.

Tamo postoje i dva ruska grada, jer su i Rusi potpisnici pomenutog sporazuma. Ruski gradovi izgledaju bukvalno kao da si u Rusiji. Imaju sve, od bazena i kulturnog centra do crkve. U glavnom gradu Svalbarda – Longjerbijenu, obeleženo je tablama dokle se sme šetati, jer je izvan toga rizično, postoji opasnost od susreta s polarnim medvedom.

– Dva puta sam bio na Svalbardu i jedino što tamo možete da radite je da vozite motorne sanke ili da upregnete haskije, ali morate biti spremni da haskiji usput mogu i da se posvađaju i potuku, pa ih morate razdvajati i miriti, što nije za ljude slabijeg srca. Učestvujete i u velikom delu priprema haskija za put, sami upravljate sankama, za šta morate biti vešti, jer sanke se ne smeju ispuštati iu ruku. To je malo ekstremniji izlet, ali je uzbudljiv i lep. Medveda u najboljem slučaju možeš videti na 500 metara daljine. Nismo se približavali. Oko 40 odsto medveda, od njih 3.000, koliko je procena da ih ima, je čipovano i zato vodiči s kojima idete uglavnom znaju njihovo kretanje, ali za svaki slučaj uvek nose pušku. Nepoželjno ju je koristiti, a ukoliko dođe do životno opasne situacije, postoji pravilnik kako se reaguje, ceo niz postupaka, a jedan od krajnjih je pucanje signalnim pištoljem ispred medveda, koji je inače napola gluv, ali mu jako smeta svetlost od signalnog pištolja, koja ga plaši. Ako se desi granična situacija, opasna po život ljudi, da se medved mora upucati, vodiči zauvek gube licencu. Inače, ponekad se desi da medvedi krenu ka gradu i onda se oglašava sirena za uzbunu, ljudi ostaju kod kuće, a medvedi se nakon što priđu gradu – uspavljuju i onda vraćaju u njihova prirodna staništa. 

U društvu grbavih kitova Antarktika 

– Antarktik je potpuno poseban. Ne, nije uznemirujuć, ali jeste kao da se nalazite na kraju sveta, takav je osećaj. Za onog ko je kao dete gledao “Opstanak”, biće jasnije ako kažem da je biti na Antarktiku isto kao da ste u “Opstanku” uživo: pingvin šeta na dva – tri metra od vas, leopard foka je na dva metra, iz čamca gledate kitove, koje smo, doduše, gledali i na Islandu i nekim drugim destinacijama. Foke plivaju posvuda. Odjekuju mir i tišina. Tamo nema nijednog zvaničnog stanovnika, postoje samo istraživačke stanice, u kojima naučnici ostaju po tri meseca, jer dobar deo tih stanica funkcioniše samo leti. Radi se o državnim naučnim ekspedicijama. Po Antarktičkom sporazumu ima blizu 60 potpisnika, ali samo njih 28 ima pravo odlučivanja. Predstavništva koja na Antarktiku imaju zemlje su u vidu istraživačkih stanica. Sada su tamo bila i dva crnogorska naučnika iz Kotora, kao deo bugarske istraživačke ekspedicije u bazi Sveti Kliment Ohridski, na ostrvu Livingston.  

U sigurnim rukama polarnih Indijana Džonsa 

– A kako se sprema za put? Osim što je, kao što rekoh, najvažnije biti spreman u sebi, isto toliko važna je i oprema. Savetuje se slojevita odeća. Prvi slojevi, oni do kože, treba da budu od prijatne, tanke merino vune, koja greje i ne iritira. Poželjno je nositi više gornjih slojeva, a poslednji sloj je ekspedicijska jakna, koju dobijate od njih i koju na kraju nosite kući. Ona je vodonepropusna i vrlo korisna protiv vetra. Nema zime u njoj. Dobijate tamo i čizme, takođe otporne na vodu, jer smo dobar deo vremena u čamcima. Mimo toga, boravi se i spava na ekspedicijskom brodu. To je neka vrsta kruzera, samo manjeg, koji može da primi 160-170 putnika, a skoro isto toliko ima i posade.

Tehnički deo ekipe broda jako je bitan. Tu su kapetan, stjuarti, tehničari plovidbe, deo ljudi koji pokriva hotel na samom brodu i ugostiteljstvo. Glavni čovek na našem brodu, direktor brodskog hotela, bio je Andrej iz Ivanjice, koji inače živi u Budvi. Rekao nam je da smo prvi u tim krajevima s ovdašnjih prostora. Jako važan deo brodske posade su naučnici, koji su deo istraživačke ekspedicije. To su uistinu neverovatni ljudi, koji nisu puki knjiški moljci. Osim što su svi vrsni znalci u svojim doktorskim specijalizacijama, oni su vrlo konkretno sposobni i spretni. Voze čamce, umeju sve da rade, više su kao neki polarni Indijana Džonsi. Po povratku drže predavanja, govore o geologiji Antarktika, životinjskom svetu. Predavanja su izuzetno zanimljiva, nisu eks katedra, već onakva kakva bi trebalo da budu i predavanja u školi: zanimljiva, intrigantna, podsticajna, da se odmah zaljubiš u biologiju, hemiju i fiziku. Trideset ih je na brodu, oni nas voze u zodijacima – gumenim, desantnim čamcima, na koje – uz vozača, ide 10 putnika. Pod punom opremom, koja uključuje i pojas za spasavanje.

Imamo iskrcavanja na Antarktičkom poluostrvu, a imali smo baš i na samom tlu Antarktika i još po nekim ostrvima. Gledamo sve vrste pingvina s tog područja, vidimo kitove, pratimo ih, gledamo koliko možemo da im se približimo, a da ne ugrozimo ni njihovo, ni naše samopouzdanje:) Imali smo sunce i divno vreme, ali svaki zodijak ima različito iskustvo. Sve to izgleda kao neka fensi vojna vežba, u okviru koje ujutro prvo dobijete raspored. Znate koja ste grupa, a one su razvrstane po bojama: plava, zelena, crvena, žuta. Preko razglasa pratite uputstva. Prvo se ide u mudroom – svlačionicu, gde je ormarić sa svom potrebnom opremom. Navlačite vunene čarape, oblačite vodootporne pantalone, koje su izuzetno bitne, jer ako vas voda zapljusne, kao što je zapljusnula nas, jer je naša vodičica htela da malo osetimo pravi Antarktik, nije prijatno ako vam voda uđe u odeću. Meni se npr. ulila u rukavicu, jer je nisam dobro navukao i nije bilo baš prijatno. Ako nosite fotoaparat, nosite ga obavezno u vodonepropusnoj torbi. Za ostalim nema potrebne, jer izleti traju sat – sat i po.  

Nemirni Drejkov prolaz 

– Putovanje ka Antarktiku počinje letom do Santijago de Čilea. Mi smo napravili i izlet do Patagonije, jer smo hteli da u 25 dana vidimo što je moguće više tamošnje geografije. Bili smo na jednom ozbiljnom hajkingu, od 24 kilometra, u Nacionalnom parku Tores del Paine, u čileanskoj Patagoniji, ali se nismo svi popeli, jer je sunce pržilo, pa su neki odsutali. To je jako poznata destinacija, čuvena po granitnim stubovima, glečerima, jezerima i vrhunskim stazama za planinarenje. Potom smo produžili prema Ušuaji, argentinskoj luci od 80.000 stanovnika, koja je ujedno i poslednji naseljeni grad na južnoj hemisferi. Malo južnije postoji još samo jedno malo naseljeno selo. Obišli smo i Magelanov prolaz, a potom se ukrcali na brod, na kojem smo proveli narednih 10 dana.

Dva – od njih, prelazimo nemirni Drejkov prolaz. To je oko 800 kilometara, koji povezuju južni vrh južnoameričkog kontinenta sa najsevernijom tačkom Antarktičkog poluostrva. Radi se o najnemirnijem moru na svetu. Kanal ide do otvorenog mora, gde se sudaraju Tihi, Atlantski i Južni okean, dok istovremeno oko Antarktika teče posebna – antarktička cirkumpolarna struja, koja je zadužena za održavanje temperature oko samog Antaktika. Ona teče u smeru kazaljke na satu i pet je puta snažnija od Golfske struje. To morsko čvorište bogato je sićušnim planktonskim račićima, kojima se hrane tamošnje morske životinje, koje, suprotno uvreženom mišljenju, ne jednu jedne druge. Pingvini, foke i kitovi slade se, dakle, antarktičkim krilom, koji je ključna životinjica za očuvanje ekosistema Južnog okeana. Ti račići bogati su omega-3 masnim kiselinama, zdravim za srce i dijabetičare. Idu u velikim jatima i postoji ceo mehanizam borbe da se onemogući agresivna ekspoatacija tih životinjica. Naime, brodovi- tankeri jezde tim morem i usisavaju ih, s ciljem prodaje, jer na gastronomskom tržištu oni su skupa delicija. Inače, ako dođe do poremećaja u tom eko sistemu, to može biti štetno globalno, za celu planetu.  

U odlasku tamo imali talase od tri, tri i po metra, a u povrattu bili su još veći, no tad smo se već bili navikli, pa nije bilo strašno. Bilo je mučnine, ostajanja u sobama celih 48 sati, ko nije mogao da izdrži drugačije. Protiv mučnine smo koristili flastere na biljnoj bazi, za smanjenje osećaja vrtoglavice, odnosno bolesti kretanja, kao i neki lokalni lek. Uliva poverenje to što na brodu postoje lekar i medicinski tehničar, a svakako je važno reći da pre prijave za ovo putovanje, svaki putnik mora da popuni kompleksan aplikacioni formular, u okviru koga stoje podaci o nekim eventualnim zdravstvenim okolnostima na koje tokom puta treba obratiti pažnju. Npr, ako imate alergiju na neku hranu, uoči puta dođe šef kuhinje da se dogovorite oko menija. Međutim, kad se posle dva dana tog nemirnog mora pred vama ukažu prve sante leda, to je prizor koji nema cenu, uostalom kao i mnogi drugi poput onog sa Islanda, kada smo na jednom izletu doživeli da kit – a oni uglavnom malo izrone i izbace rep, pa zarone, iskoči ceo i napravi pravi šou, takav da je i naša lokalna vodičica bila zapanjena, rekavši da je to presedan koji i sama vidi prvi put. Što se tiče hrane, na brodu se jede raznovrsna hrana, jastog, biftek… Nema samo čorbastog pasulja, ali ima pasulja u okviru engleskog doručka: doručak i ručak organizovani kao švedski sto, dok je večera a la carte. Ceo meni je izložen pred putnikom, od predjela do slatkog, a sve je bilo još bolje nego što smo očekivali. 
 

Hičkokovski prizor

“Na jednom izletu, član naše ekipe prepoznao je čigre koje postoje i kod nas, tu kod Žablja i Temerina, oko Jegričke. No te antarktičke, koje su se muvale oko čamaca, nisu bile opasne kao arktičke, koje smo sreli na Islandu. Te islandske, dalje rođake jegričkih, agresivne su u odbrani gnezda. Bili smo im na 10 metara kada su se uplašile i ustremile na nas. Imali smo gotovo hičkokovski prizor, kao iz filma ‘Ptice’, pa smo morali da se branimo rukama i štapovima za hodanje da nas ne bi kljucnule. Nije bilo svejedno.”, priseća se Marko.

Vreme leti u toj lepoti 

– Na brodu, na palubi, postoje stolice i fotelje, i odatle se može posmatrati grbavi kit kako izranja i uranja ispod broda. Brod ima i bazen, koji nije bio aktivan kad smo mi bili, ali su bila aktivna dva džakuzija. Nema nekog društvenog života, jer nema vremena za njega, vreme leti u toj lepoti. Nosio sam dve knjige, koje nisam ni pipnuo, jer je sve isprogramirano tako da bi se što više videlo. Ujutro se doručkuje, sledi ukrcavanje na čamce, po povratku slede predavanja, onda ide ručak, pa opet predavanje, ili još neki izlet, nekad u toku dana budu i po tri izleta. Kad se vratite, bude opet neko predavanje, večera i posle ste samo za krevet. Kao neku bebu vas uobroče. Ako se neko prehladi, ili se ne oseća dobro, predavanje se može pratiti i iz sobe. Mi smo iskusili i kajak, more je bilo dobro, imali smo sunce i dobre vremenske uslove, koji se jako moraju pratiti. Išli smo i na kampovanje, preko noći, to je bila skroz luda ideja, smrzli smo se. Spava se u vrećama za spavanje, koje mogu da izdrže temperaturu do minus 20, a mi smo imali samo minus 5. Spava se na podlozi, položenoj u “grobić” (u planinarskom rečniku, to je rupa koja se iskopa da bi se namestio krevet u njoj), skine se jakna, jer je jako toplo, ali se mora ostaviti otvor na vreći, pa hladnoća stalno ulazi, još ako se mora u WC, nije baš prijatno. Uglavnom, retko ko od nas je spavao te noći. Najpametnija je bila žena koja nije krenula u tu avanturu sa nama.  

Srdačni Grenlanđani

– Na Grenlandu sam bio 2024. godine, pre ove američke političke igre oko njega. To je najteža destinacija za organizaciju, čak i za samo troje – četvoro ljudi. Dva su razloga za to: prvo zbog nepredvidljivih vremenskih uslova, zbog čega se letovi i planovi menjaju iz minuta u minut, a onda i zato što su oni relativno novi u turizmu, zbog čega njihova avio kompanija, brodske kompanije i hotelski kapaciteti nisu dovoljno dobro povezani. Imaju feri liniju uz zapadnu obalu Grenlanda i može se napraviti lepa turistička priča, ali je svejedno jako teško sve uklopiti, čak i ako vam ljudi izlaze u susret, a izlaze, jako su srdačni. Uvek radim sa lokalnom agencijama i tražim najbolje ponude. Kažemo im šta želimo, a oni onda nalaze najbolja rešenja. Grenland je konstitutivna teritorija Kraljevine Danske, ali ima široku autonomiju. Oficijelni jezik je danski, ali imaju i svoj, koji neguju, koji pripada eskimsko-aleutskoj grupi jezika. Njime govori oko 50.000 ljudi.

Ljudi su jako srdačni i otvoreni. Dok šetate ulicama, oni vas pozdravljaju, vrlo su raspoloženi prema turistima i strancima uopšte. Kao i na Islandu, fleksibilni su. Imali smo zakazanu turu na Ledenu kapu Grenlanda, koja je jedna od tri ledene kape na svetu (preostale dve su Istočna i Zapadna antarktička ledena kapa), ali nam je vreme pobrkalo planove, pa su nam našli jedini mogući let u 5 ujutro, što smo oberučke prihvatili, jer smo hteli da obiđemo i tu atrakciju. Tamo smo se penjali kao na neku zaleđenu pustinju, vodiči znaju put, mi smo samo videli belinu. Na Grenlandu je, inače, u njegovom glavnom gradu Nuku, tek odnedavno otvorena velika pista za sletanje velikih aviona. Do tada su sletali samo mali, koji su koristili pistu iz Drugog svetskog rata, koju su Amerikanci izgradili u mestu Kangerusuak. Taj gradić ima 500 stanovnika i svi rade nešto vezano aza aerodrom. Kangerusuak je “kapija” ka grenlandskom ledenom pokrivaču, smešten je na kraju 160 km dugog istoimenog fjorda.   

Priroda je jedini MC 

– Sve u svemu, opšti utisak, sa svih ovih neobičnih putovanja, na koja se još uvek ređe ide, je da smo mi ljudi na ovoj planeti samo gosti i da tako bi trebalo i da se ponašamo, da ne ulazimo prljavih cipela u tuđu kuću, koja jeste i naša samo ako je dobro čuvamo i brinemo o njoj. Priroda je gazda, a mi smo samo gosti tu – kaže na kraju razgovora Marko Vuksanović, koji na pitanje kada je i kuda će biti sledeća tura, kaže da se sada mora malo odmoriti, a adrenalisti će na vreme saznati za planove na njegovoj FB stranici.